Владимир Умељић: СЛАВА ВАМ, ЈАСЕНОВАЧКИ МУЧЕНИЦИ!

Контроверза око броја жртава Србоцида 1941-1945. у Јасеновцу, логору смрти тадашње хрватске државе, не јењава и у међувремену је постала и једна жалосна српско-српска рововска битка. 

Заклети статистичари кажу и то с правом да је статистика до сада поименце потврдила око 80.000 жртава. Оно на шта они немају право, то је њихова додатна тврдња „да би број жртава могао да се коригује на број од можда око 120.000“, јер овде они више нису у праву и њихове тврдње постају научно погрешне и грешне, постају неморалне и перфидне.

Они тиме инсинуирају да је то ето број, који би требало да буде основа културе памћења. Још једном – научно погрешно и грешно, неморално и перфидно. Јер стидљиви додатак „па, ми заправо не знамо тај број“  не може нити да их научно оправда, нити да им опере образ.

Свеукупност примарних историјских извора, наиме, говори о реду величине стотина хиљада и – то они добро знају или би требало, морали да знају.  Јер иза те свеукупности примарних историјских извора стоји математичка теорија вероватноће, апсолутна равноправна са статистиком, са којом заједно чини научну област математичке стохастике.

Овде желим да кратко представим један од примарних историјских извора из иначе енормног фундуса сличних докумената, који говори о стотинама хиљада јасеновачких жртава. 

Он се налази у немачком Савезном архиву у Кобленцу и заведен је под „Bericht von Arthur Haeffner an Glaise-Horstenau 1. 1. 1944, BA/MA, RH 31 III/13.“ (Извештај Артура Хефнера упућен Глезу-Хорстенау).

 

Високи нацистички функционер у тадашњој хрватској држави Артур Хефнер послао је највишем нацистичком представнику у тој геноцидној творевини, Опуномоћеном генералу Глезу фон Хорстенау 01.01.1944. извештај о саслушању једног православног Србина, управо условно отпуштеном иу Јасеновца.

Једну кратку цртицу из тог извештаја објавио је аустријски историчар Ханс Сафриан („Die Eichmann-Männer“, Wien, Zürich, Europa Verlag, 1993) и од тада се дотична појављује у литератури, али без да се извештај иоле даље разматра. Стога се стиче утисак да ти аутори не цитирају заправо тај примарни историјски извор, дакле Хефнера, већ Сафриана и његов кратки навод.

Ја сам држао тај оригинални документ у рукама, поседујем једну копију и овде неколико извода из њега:

 

„Имао сам прилику да разговарам с једним православцем, који је после две године боравка у концентрационом логору Јасеновац, захваљујући једном срећном случају пре две недеље био отпуштен из логора (…) Био је ухапшен, иако је био ожењен Хрватицом, никада се није бавио политиком и био имућни трговац у Загребу. Једини разлог је био, јер је православац. Било је тешко наговорити га да говори о свом боравку у логору и пристао је тек када сам му гарантовао сигурност. Овде његов исказ:

(…)

То што сам у логору доживео чини да Дантеов инферно сасвим избледи. Наши мучитељи су се такмичили у измишљању ђаволских, физичких и психичких метода мучења. Био сам сведок тако стравичних сцена, да их људски језик не може описати, осликати (…) Брзина умирања заточеника је усташама увек била исувише спора, тако да су често организовали убилачке оргије, при којима су увек хиљаде затвореника биле све до смрти ужасно мучени.

(…)

Оснивач Јасеновца и врховни шеф свих концентрационих логора у Хрватској је Поглавников опуномоћеник по имену Лубурић. Он је својеручно ликвидирао безбројне заточенике.

(…)

Садашњи командант Јасеновца је усташки капетан Ивица Бркљачић, по позиву католички свештеник. И његов претходник, усташки капетан Филиповић, који је себе из конспиративних разлога преименовао у Мајсторовић, био је католички свештеник односно редовник, фрањевац. Он је преко годину дана био командант логора и најрадије је својеручно ликвидирао заточенике. Његова специјалност је била да без престанка удара своје жртве малим плеханим лончићима у главу, све док се лобања не распрсне и мозак не исцури.

(…)

Око 2.000 православаца и око 350 Јевреја, који се у овом тренутку налазе у логору, представљају остатак оних стотина хиљада, који су у току од 2,3,4 године били овамо дотерани. На присилни рад у Немачку је отишло само 4-5 возова а малобројни Хрвати и муслимани, углавном комунисти, премештени су у Стару Градишку. Према скоро једногласној процени старих логораша, број убијених у Јасеновцу износи 300.000 – 400.000 људи.

(…)

Овим желим да закључим свој извештај, уз примедбу да су усташе као масовне убице превазишле овд све, што је до данас било познато у историји света. Такође, да ми је апсолутно неразумљиво, шта је могло да учини, да Немци као културни народ скрштених руку посматрају ова зверства, која ни у ком случају нису могла да им остану сакривена.

(…)

Закључно, поводом фрањевца Филиповића (…) Било би сигурно примерено саветовати загребачком надбискупу др Степинцу да се позабави критиком свих оних католичких свештеника, који су се ставили на располагање тј. активирали као џелати у служби усташког режима.

Осим, наравно, ако исти нису већ унапред за то добили опроштај од „Светог оца“ и његове најсветије католичке цркве.“

 

За саветовати је, дакле, свим догматичним статистичарима да се при својим активностима и при својим ах! тако ауторитативним излажењима у јавност претходно подсете на науку (математичка теорија вероватноће и свеукупност примарних историјских извора) и на морал (обавеза према невиним, именованим и неименованим жртвама Јасеновца и Србоцида хрватске државе 1941-1945.).

 

Можда им и ово вседочанство помогне при томе.