Владимир Умељић: СЕЈАЊЕ РАЗДОРА ИЗМЕЂУ ЈЕВРЕЈА И СРБА, ДВА НАРОДА-ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА

Александар Корб тврди да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима и, истовремено, циљано сеје раздор између Јевреја и Срба, покушавајући да од чувара сећања на Холокауст прибави једну врсту „правоверног легитимитета“, такорећи „carte blanche“ (бланко овлашћење), „free hand“ (слободна рука) смислу алибија за своју србофобију.

При томе он, међутим, прави једну кардиналну грешку управо у односу на јеврејске жртве Холокауста.

Немачки историчар Александар Корб је познат као један од најпроминентнијих и најбескрупулознијих порицатеља Србоцида хрватске државе 1941-1945. Он отворено заступа крајње ревизионистички став, да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима“, да је та тврдња „само једна (велико)српска националистичко-комунистичка конструкција, гајење циничног култа жртава, лаж српског свештенства и власти, митоманија“, да су само „наводно крволочне“ усташе били у суштини „сањари и визионари“, које су Срби „перфидно сатанизовали“, итд.

Поразно је и тешко схватљиво да он не једном, већ годинама и годинама ужива подршку и понеких „највиших српских ауторитета“ за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама).

У студији „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.)“, која ће бити представљена на предстојећем Сајму књига у Београду, аргументовано се разматра, поред осталог, у којој мери је у том смислу инструментализована и најважнија српска институција за та питања, Музеј жртава геноцида у Београду.

Корбу међутим ни то није довољно, он уз то све чини, да себе профилактички тј. заправо пре опортунистички представи и профилише као доследног браниоца јединствености, сингуларности Холокауста у историји, коју по њему (наравно) опет ти „лажљиви и цинични“ Срби доводе у питање.

Он то чини под плаштом наводне „political correctness“, но читав његов „доказни поступак“ намеће утисак да је прави разлог заправо стварање суревњивости и јаза између Јевреја и Срба, два страдалничка народа са усудом жртава геноцида.

Другим речима, он покушава да себи од чувара сећања на Холокауст прибави једну врсту „правоверног легитимитета“, такорећи „carte blanche“ (бланко овлашћење), „free hand“ (слободна рука) смислу алибија за своју србофобију.

Но видећемо доле да му се при грађењу те „димне завесе“ поткрала једна одсудна грешка управо у односу на јеврејске жртве Холокауста, која поништава сваку веродостојност његове наводне принципијелности.

Један од „научних“ постулата његове докторске дисертације, дакле, гласи:

„Националисти у Србији инструментализују патње Срба, прогањаних од стране усташа, утискујући их у једну парадигму српских страдања. Говори се о некаквом српско-јеврејском Холокаусту, о наводној заједници жртава обе групе“ (стр. 25 докторског рада).

Тешко додуше да би се те Корбове тврдње дале научно тј. барем иоле разумно образложити, наиме, да су дотични „сањари и визионари“ у служби хрватске државе 1941-1945. у исто време, на истом месту и на исти начин убијали јеврејску (и ромску) децу из геноцидних а српску из некаквих других разлога.

И потом их бацали у исте јаме, гробове и ужарене пећи.

Та недела су међутим, по њему, у односу на српску децу имала све могуће а само не геноцидне мотиве: „Мотиви починилаца масивног насиља над српским жртвама били су дифузни, нису имали централно вођство“, тако да се ето „усташко вођство пре осећало примораним да толерише овакво делање својих трупа на терену“ (стр. 252); то су били „бројни осветнички чинови и поравнавање личних и политичких рачуна“ (стр. 125); „борба за превласт унутар различитих усташких група, која је резултирала применом силе у односу на треће“ (стр. 126); „често ерупције спонтаног насиља, произашле из конкретних ситуација“ (стр. 204); од 1942. „борба за храну“ (стр. 243); понекад и „планирање једног хрватског националног парка, као нпр. у области Плитвичких језера“ (стр. 163); „усташки починитељи (злочина) су се плашили својих српских противника и тај страх је био потхрањиван митолошким приповедањима, паранојом грађанског рата и сасвим реалним стрепњама. Примена голе силе с њихове стране је по могућству могла да служи циљу, да се тај страх победи“ (стр. 251).

Он, значи, не штеди труда и демонстрира висок степен изразито бизарне и отворено усташофилно оријентисане фантазије, која драстично одудара од историјски посведочене стварности, коју заиста није тешко побити.

Но то би захтевало много простора, погледајмо стога овде само став једног компетентног сведока времена, јер преживелог јеврејског заточеника Бухенвалда, по том питању, значи о Корбовој „наводној заједници жртава обе групе“.

У октобру 1997. сам учествовао као референт на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у организацији универзитета у Њујорку. Моја тема је била о релативизовању злочина геноцида, Јасеновца и о „Балканској верзији лажи о Аушвицу“ (The Jasenovac Concentration Camp and Croatia Today: Distortion, Trivialization and Denial. The Balkan Version of the “Auschwitz Lie”).

Учесници, како референти, тако и преживели Јасеновца, били су Јевреји, Роми, Срби… И једна Хрватица, која је као комунисткиња провела једно мучно време у овом земаљском паклу геноцидне хрватске државе 1941-1945.

Овај скуп је поздравио и Џон Ренц, преживели јеврејски заточеник концентрационог логора Бухенвалд. Он је својевремено био један од предводника јеврејског оружаног покрета отпора против нациста у Пољској, провео је три године у разним концентрационим логорима, после рата био поред осталог председник удружења „Преживели Бухенвалда САД“ („Buchenwald Survivors USA“) и „Генерација после“ („The Generation After“), као и директор „Института за истраживање Јасеновца“ („Director of the Jasenovac Research Institute“) у Њујорку.

Овде неколико извода из његовог слова (стр. 259 Зборника Конференције):

„Неко је овде данас рекао да Срби, за разлику од нас Јевреја, нису били осуђени на „финално решење“. Не слажем се с тим. „Финално решење“ је било врло јасно формулисано – једну трећину ћемо убити, једну трећину протерати и једну трећину покатоличити. То је „финално решење“!

То је „финално решење“ слично ономе, које су нацисти били предвидели за Јевреје, за нас, тако да Јевреји престану да постоје, да се уништи и свако сећање на нашу егзистенцију.

Исто је било и са Хрватима а – ићи ћу и један корак даље – и са римокатоличком црквом, они су предвидели уништење Срба и сваког сећања на њих. Требало је да они нестану, да их историја више уопште не помиње. Да, то је ишло тако дубоко, можда је тешко за поверовати, али то је истина.

(…)

Даме и господо, ја сам заиста дубоко разочаран начином рада многих организација и меморијала Холокауста у данашњем времену. Неки од представника тих организација су данас овде присутни

(…)

Желим сада да директно апелујем на присутну госпођу Бони Гуревич (Bonnie Gurewitsch), која представља Музеј Холокауста у Њујорку. Као прво од свега, апелујем да се да више места патњи Срба, наше браће и сестара.

Пријатељи моји из Музеја Холокауста, молим Вас да не заборавите – ми смо умирали заједно са Србима, ми имамо заједничке гробове. Ти заједнички гробови су од нас начинили браћу и сестре и ми би требало да се боримо једни за друге, и где док се сећамо једних и одајемо им почаст, морамо се сећати и других и одавати им исту

почаст!

(…)

Надам се, истовремено, да ће то и људи из Јеврејског музеја у Њујорку примити к срцу и приредити манифестације у свом Музеју, које говоре о томе шта се тада десило са српском заједницом, са нашом српском браћом и сестрама, који су умирали заједно са нама.

Заједнички гробови нас обавезују да то учинимо. Умирали смо заједно и били убијани истом руком, од стране истих сурових и нечовечних убица

(…)

Желим да завршим једном речју о јеврејској и о српској заједници. Ми, као браћа и сестре, требало би да радимо заједно, да се боримо у заједничкој борби против зла, које нам је било учињено, тако да се оно никада више не понови.

Ја апелујем на све вас а нарочито на припаднике мог народа, на Јевреје, специјално на оне који су изградили и воде те музеје. Они би, наиме, починили нешто неопростиво криминално („inexcusable crime“), ако не би на прави начин представили усуд Срба у Холокаусту, оних који су умирали као жртве усташа и оних који су умирали као жртве нациста

(…)“

Штета, дакле, да Џон Ренц није познавао Александра Корба и његов покушај масивне ревизије историје. Прилично сам убеђен, наиме, да би његов коментар потицао додуше добрим делом из области емоционалне интелигенције, али да би био много речитији и експлицитнији од сваког мог текста, јер Ренцов одговор би био легитимисан правом, које поседују само непосредне жртве тоталитаризма, концентрационих логора и злочина геноцида.

Реално је поћи од тога, да је најмање што би Корб тада чуо, то је да то што он чини представља „нешто неопростиво криминално („inexcusable crime“)“.

Није тешко ни себи замислити какву би ознаку, сходно томе, добили његови помагачи, тутори и промотори, када би значи неминовно били оквалификовани као „саучесници у једном неопростивом удруженом криминалном подухвату“.

Сигурно, Џон Ренц није усамљена појава, поменимо овде још само великог Арие Ливне (1921-2020.) из Светског јеврејског конгреса, сенатора Републике Српске, коме је део фамилије убијен у немачком Аушвицу а део у хрватском Јасеновцу, и који је свој живот посветио откривању и одбрани историјске истине о геноцидном страдању Јевреја и Срба.

Ни у његовом случају није заправо исувише тешко себи представити шта би он рекао о Корбовој „наводној заједници жртава“ Јевреја и Срба и само „некаквом српско-јеврејском Холокаусту“.

Систематски ревизионизам историје овог немачког аутора у односу на српска страдања, на Србоцид хрватске државе из времена Другог светског рата, дакле, не преза ни од покушаја екстремног поларизовања, конструисања једне врсте „конкурентског“ односа између два народа-жртве злочина геноцида, за који су ето опет једном Корбови „цинични српски манипуланти“ одговорни, криви.

Сасвим у складу са тврдњом у његовој дисертацији, да су Срби својевремено успели да изманипулишу шта више и своје смртне непријатеље, нацистичке тј. фашистичке окупационе снаге на Балкану 1941-1945:

„Сва сведочења очевидаца из редова немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од српских националиста (стр. 16, 17, 18, 24, 25) и од српског православног свештенства“ (стр. 35)“.

Тешко замисливо, иначе, да би се он усудио да ауторизује аналогну, идентичну изјаву у односу на јеврејске жртве Холокауста, наиме, да су „сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места у време Холокауста безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина“.

Али Срби, не, то је нешто сасвим друго, они су одавно доказали за шта су све способни и спремни, већ када су тако „перфидно сатанизовали усташке сањаре и визионаре“, како Корб ето научно-ауторитативно постулира.

Само је дакле логично да су они инструментализовали и нацисте и фашисте, те да то сад наравно чине и са Јеврејима, народом-жртвом најмасовнијег геноцида у историји човечанства.

Али шта ћемо са непобитном чињеницом, да су ти исти усташки „сањари и визионари“ у исто време, на истом месту и на исти начин масовно убијали и Јевреје, и потом их бацали у исте јаме, гробове и ужарене пећи, као и Роме и Србе – шта је при томе било другачије?

Где се наједном изгубила Корбова „political correctness“ и одбрана Холокауста од злих српских манипуланата? Замењена и безнадежно замрачена његовом експлицитном тврдњом, да су масовне убице у служби хрватске државе 1941-1945. (не само Срба и Рома, већ и) Јевреја били ето идеалисти, вођени једном визијом о томе, како би морала да изгледа будућност?

А то је врло очигледно требало да буде будућност без Рома, Срба и – Јевреја.

Шта рећи на то, осим можда да се при (зло)употреби негативно поседнутог појма „перфидно“ ради о класичној замени теза, по принципу: „Држите лопова!“? А можда би се требало ограничити само на Хамлетово:

„Ако је и безумно, ипак има методу.“

(Овај текст је донекле модификовани извод из студије „КАДА МРТВА УСТА ПРОГОВОРЕ (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.“), која ће бити представљена на предстојећем Сајму књига у Београду. (недеља, 22.10. 2023. у 15.00).)