Владимир Умељић: САН О „ГРАНДИОЗНОЈ ХРВАТСКОЈ НАЦИЈИ“, ИЛИ СМИШЉАЊЕ МИТОВА ПУТЕМ „КОНТРАФАКТИЧНЕ ИСТОРИЈЕ“

При тематизовању хрватске историографије, човек се не ретко пита да ли се ту ради о просвећеној науци или о епски распеваној митологији, којој грандоманија није страна, већ шта више конститутивна компонента?

Исто тако, врло често је више него примерено почети коментаре констатацијом, да хрватске водеће елите никада нису биле сраскида да „Црне рупе“ у сопственој историји и култури попуњавају фалсификовањем неке друге, каткад мађарске и аустријске или шта више османско-турске, мада ипак превасходно српске историје и културе, замењујући једноставно српски придев хрватским „епитетом“.

Како се поткрепљују ове прилично тешке квалификације?

Одговор је једноставан – просвећеном историјском науком. Јер ако би се поставке тог знатног дела хрватске историографије прихватиле као научне, онда би било неизбежно да се (у најмању руку) читава европска историја поново пише, не би ли се исправило неправедно занемаривање енормне, у појединим важним аспектима чак одсудне и само позитивне хрватске улоге у њеном настајању.

 

Наведимо прво (хронолошки, табеларно) неколико основних, императивних одредница хрватске историографије (у даљем тексту ХИ) у односу на средњевековни период, и погледајмо колико следеће тврдње с њене стране имају смисла:

 

• Да су Хрвати били моћни народ, који је већ 626. „podložio rimske pokrajine Dalmaciju, Panoniju (bivši Ilirik) te osnovao dvije neovisne kneževine“ (пођимо од тога да је несклад овог податка са следственом тврдњом да су Хрвати наиме већ „582. оsvojili cvatući grad Sirmij, a 614. i Salonu, pa Epidaurum (Cavtat)“, дакле још пре свог доласка на Балканско полуострво, само lapsus calami),
• да је „Primorska Hrvatska, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi“, затим
• да „su Hrvati – Neretljani žestoko porazili Veneciju i nametnuli joj danak za slobodnu plovidbu uz hrvatsku obalu. Tako su Hrvati ovladali istočnim, plovidbenim dijelom Jadranskog mora koga kasnije povijesni izvori nazivaju“»našim« tj. hrvatskim morem“,
• да је „za vladanja Tomislava (910.-928.) Hrvatska, uz Bugarsku, postala najjača država između Rimsko-Njemačkog Carstva i Bizanta“,
• да мађарски краљ Коломан, који је 1097. у бици на Гвозду до ногу потукао последњег хрватског краља Петра Свачића, „usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku, te je ugarski kralj s Hrvatskom sklopio ugovor nazvan Pacta conventa 1102. godine“,
• да се од тада (велика сила) Мађарска zapravo налазила „pod vlašću hrvatsko-ugarske krune“,
• да је, значи, „нakon izumiranja domaće dinastije Trpimirovića, hrvatski Sabor (parlament) za kraljeve Hrvatske izabirao vladare drugih država, stvarajući time personalnu uniju najprije Hrvatske i Ugarske (1102. – 1300. i 1307. – 1526.), a zatim Hrvatske i Austrije (1527. – 1918.)“,
• да се „Od 12. stoljeća sve se više pod vlašću hrvatsko-ugarske krune utvrđuje istočna granica kao vazalna banovina, potkraj 14. stoljeća, pod Tvrtkom I. (…) zapravo obnoviteljem stare hrvatske države (…), a širenjem granica na okolne kraljevine izvan hrvatsko-ugarske države se proziva i kraljevinom (1377.), iako potvrdu tog naslova neće dobiti do 1461. To je zapadno orijentirana, katolička banovina koje širenjem postaje obrambena zona prema grkoistočnoj Srbiji“,
• да је „кao predziđe kršćanske Europe između 15. i 18. stoljeća, Hrvatsko Kraljevstvo bilo ključno za zaustavljanje daljnjeg prodora Osmanskoga Carstva na zapad“,
• да се одиграо један „Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.), што значи да онај „Стогодишњи рат“ између Француске и Енглеске нипошто није био јединствен у европској историји и да
• „dok su Osmanlije od 1453. do 1482. osvojili Carigrad, srušili Bizantsko Carstvo i pokorili brojne kraljevine, Hrvati su u stotinu godina izgubili pedesetak kilometara u dubini svoga prostora“
• да су „u tim protuturskim ratovima svu težinu borbe nosili hrvatski plemići i velikaši“, као и
• да је „junački otpor Nikole Šubića Zrinskog u Sigetu (u Ugarskoj) 1566. spasio Beč“, још много пре него што је то учинио Јан Собјески 1683., даље да је
• „од 1584. i hrvatska vojska dobila nekoliko bitaka i najavila konac osmanlijske osvajačke plime“, као и
• „Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu у 16. vjеку, upravu i financiranje preuzeli su izravno Habsburgovci, (…) Budući je vojničko-krajiška uprava ta područja izuzela, točnije otela iz vlasti hrvatskog Sabora i bana, ona je od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća tu naselila Vlahe kojima je morala dati neke privilegije (…) Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere, često su se bunili, a austrijska ih je uprava koristila i za pritisak na Hrvate koji su nastojali sačuvati svoja staleška prava. Budući pokušaji s prelaskom Vlaha na grkokatoličku vjeru nisu uspjeli (unija), te da se oni nisu uklopili u hrvatsko društvo, ostali su strano tijelo na području hrvatske države“,
• да је „Hrvatsko Kraljevstvo sačuvalo svoju državnu suverenost posebnim položajem unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918.“,
• да је „нakon što je godine 1918. prekinula državnopravne veze s Austrijom i Ugarskom, Hrvatska bez suglasnosti Sabora uključena u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (kasniju Kraljevinu Jugoslaviju). Time je Hrvatska prvi put stavljena u balkanski politički okvir te je nasilno prestala postojati kao država“.

 

Тврдња ХИ о оснивању „dvije neovisne kneževine Posavske Hrvatske i (…) Primorske Hrvatske koja je, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi“ је, врло благо речено, као прво

а. прилично смела интерпретација тадашњег чињеничног стања, јер и ХИ (успут) потврђује да се панонски део налазио под влашћу Франака а приморски (углавном) под Византијом, при чему се као друго

б. и сама хрватска именовања ових области испостављају као у суштини неодржива.

Ту се значи, као прво, не може говорити о „независности“ и „државности“, што се потврђује и чињеницом да је Људевит Посавски „подигао устанак“ против Франака а устанак, према дефиницији, подижу само потчињени против својих господара а не једна независна  „трајна и уређена“ држава против друге. Уз то се борио и против хрватског кнеза Борне (Приморска Хрватска),  који је у то време био франачки вазал.

И Франачки анали потврђују устанак Људевита Посавског, бележе нпр. епизоду, када је исти бежећи од Франака нашао привремено уточиште у једној српској племићкој кући, изразио своју захвалност тиме да је потом убио и опљачкао свог домаћина, и наставио бекство („… interitu Liudeviti, quod relictis Sorabis…“).

Да су његови домаћини и спасиоци заиста били Срби, „који су контролисали велики део Далмације“, потврђују се овде исто тако („Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit.“). Истовремено се Хрвати уопште не помињу у овој области.[1]

Модерна ХИ покушава да побије констатацију овог примарног историјског извора (да су спасиоци Посавског били Срби), тезом да се ту по могућству радило само о месту „Срб на Уни“ , без даљег разматрања етимологије имена дотичног места (зашто то име није гласило „Хрв на Уни“?).[2]

Закључно и сама именовања „Posavske (или Панонске) Hrvatske и (…) Primorske Hrvatske“ су дефинитивно и искључиво каснији продукти ХИ и немају никакво утемељење у примарним историјским изворима.

Ти интересно одабрани појмови су једноставно нетачни, неистинити псеударгументи, јер се у тадашњим ознакама ових области атрибут „хрватски“ није појављивао, јер није уопште ни био у употреби, хрватски етноним се наиме по први пут појављује тек у касном IX веку (подвучено од стране аутора).[3]

Људевит Посавски је, сходно томе, у Франачким аналима био означен као „Liudewitus, dux Pannoniae inferioris“, што се заиста не може другачије превести него као „Људевит, војвода/кнез Доње Паноније“. ХИ то, међутим, једноставно преводи као  „Људевит, војвода/кнез Панонске (или Посавске) Хрватске“.[4]

Исто тако његов тадашњи противник, франачки вазал Борна, није био војвода/кнез „Primorske Hrvatske“, већ „Dux Dalmatiae atque Liburniae“, дакле „Борна, војвода/кнез Далмације и Либурније“.[5]

 

Исто тако проблематична је тврдња „Jugoistočno od njih, nalazile su se četiri državice, sklavinije: Neretvanska kneževina ili Paganija, Zahumlje, Travunja i Duklja. Skupni naziv za njih je bio Crvena Hrvatska“.

Јер ако се хрватски историчари већ позивају на Константина Порфирогенита, онда би било примерено да наведу и следеће:

„Учени византијски цар Константин Порфирогенит (913-959.) помиње српско присуство од Београда до Солуна а на западу у Травунији (око данашњег Требиња), Паганији (Неретљани) и Захумљу, дакле у Босни. Према њему, „најбројнији (Срби западно од Дрине, прим. аутора) били су Неретљани и Босанци, тако названи према рекама Неретви и Босни, које протичу кроз њихову земљу.“

 

Исто тако је примерено размотрити и следећу тврдњу ХИ:

„Ugarski je kralj Koloman 1097. je i s vojskom prodro u Hrvatsku i u bitki na Gvozdu (Petrovoj gori) pobijedio posljednjeg hrvatskog kralja Petra koji je poginuo u boju. Kako usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku, ugarski je kralj s Hrvatskom sklopio ugovor nazvan Pacta conventa 1102. godine (…) Za vladanja Ludovika I. ojačala je hrvatsko-ugarska kruna i postala vodeća sila u srednjoj Europi (…) Hrvatsko Kraljevstvo je sačuvalo svoju državnu suverenost posebnim položajem unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918.“

Ради лакшег разумевања– ова поставка ХИ, дакле, сугерише

 

а. да би угарски краљ Коломан упркос чињеници да је несумњиво до ногу потукао Хрвате на Гвозду 1197., уништио њихову војску и усмртио њиховог последњег краља, требало да ипак тј. „usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku“,

б. те је стога ето морао да склопи са до ногу потученим хрватским племством „ugovor nazvan Pacta conventa 1102.“,

в. на основу кога је у смислу једне персоналне уније настала не угарско-хрватска, већ „hrvatsko-ugarska kruna“, значи једна нова државна творевина са хрватском именујућом ознаком на првом месту, што пре volens него nolens сугерише атрибут доминације, као што је то било нпр. у случају Аустро-Угарске,

г. која је потом опет једном постала „vodeća sila u srednjoj Europi“ и

д. захваљујући томе „Hrvatsko Kraljevstvo je sačuvalo svoju državnu suverenost unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918.“, што би неминовно требало да води ка закључку,

ђ. да је тешки, одсудни хрватски пораз на Гвозду и следствено нестајање хрватске средњевековне државе, њено потчињавање/утапање у Угарску, било у суштини велика хрватска победа, чије плодове су они уживали следећих 800 година, све до 1918.

 

Није, додуше, лако схватити и прихватити чињеницу да се нигде у историјској науци – осим у хрватској – не налазе било какве ознаке, показатељи или макар наговештаји постојања некакве „Хрватско-Угарске“ или барем „Угарско-Хрватске“ 1102-1918., што би било нормално за две државе, спојене персоналном унијом.

Подсетимо се нпр. аустријско-угарске нагодбе 1867., после које је настала Двојна монархија са аутоматски новим званичним именом Аустро-Угарска а цар Франц Јозеф је истовремено био аустријски цар и мађарски краљ, прва личност у обе државе у смислу персоналне уније.

Погледајмо шта кажу историјски извори о овој тврдњи ХИ.

Као прво, овај документ Pacta conventa никада није пронађен а први текст под тим насловом, на који се ХИ као на препис оригинала неуморно позива, потиче тек из XIV века и придодат је једном препису рукописа Historia Salonitana.  (Не само) мађарски историчари до данас оспоравају и одбацују хрватске (ничим доказане) тврдње да је тај документ икада заиста постојао. Контроверза је била актуелна нарочито у XIX веку „када су Хрвати на основу тога захтевали признање да су нација са сопственом државношћу у оквиру Дунавске монархије а Мађари им одвраћали да су они од 1102. интегрални део мађарске државе“. Тај одговор се заснивао поред осталог и на чињеници да и при „Угарско-хрватској нагодби“ из 1868., потписаној од обе стране, одговарајући документ почиње речима:

 

„Хрватска и Славонија су столећима de iure и de facto припадале (само мађарској, не мађарско-хрватској а камоли хрватско-мађарској, прим. аутора) круни Светог Стефана (…)“[6]

 

Како ХИ после тога још увек говори о „тисућегодишњој хрватској суверености“?

Вредно је међутим помена, несумњиво, да се у другој половини XX века јављају и поједини хрватски историчари за реч и потврђују „да тај текст из XIV века, звани Pacta conventa, није препис некаквог аутентичног документа“, да значи није валидан као историјски извор.[7]

 

Прилично симптоматична тј. карактеристична је и експлицитна тврдња ХИ да је босански краљ „Tvrtko I. (…) zapravo obnovitelj stare hrvatske države, која се širenjem granica na okolne kraljevine izvan hrvatsko-ugarske države proziva i kraljevinom (1377.) (…) To je zapadno orijentirana, katolička banovina kojа širenjem postaje obrambena zona prema grkoistočnoj Srbiji“.

Погледајмо колико је ова поставка утемељена у историјским изворима тј. шта ХИ и овде једноставно изоставља и тим непревидиво селективним прилазом историјским чињеницама ставља на диспозицију и сам свој научни карактер. Јер с њене стране сугерисана, самосвојна и врло произвољна дефиниција „католичанство = хрватство“ тешко да може да служи као научни доказ горње тврдње.

Твртко I Котроманић (1338-1391.) је био прво бан а потом (1377-1391.) краљ Босне. Он је био унук бана Босне Стефана I Котроманића (1242-1314.) и српске принцезе Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина из династије Немањића. Тврткова мајка пак, Јелена Шубић Зрински, потицала је из једне од најпознатијих хрватских грофовских породица.

Једна хрватско-католичка племкиња је дакле удајом ушла у фамилију једног првобитно некатоличког (важи ли и овде ХИ став „католичанство = хрватство“?) бана Босне и једне српско-православне принцезе.

За подсећање – тек је Стефан II Котроманић (бан Босне 1314-1353.), син Стефана I и српске принцезе Јелисавете „… да би учврстио свој положај и побољшао односе с папом, дозволио 1340. фрањевцима да утемеље своју мисију у Босни. Изгледа да је и он сам пре 1347. прешао у римско католичанство“ (не-хрватска, немачка, британска, итд. историографија значи то врло опрезно формулише, као „изгледа да“, јер и за то недостају дефинитивни докази.

Бан Босне, Стефан II Котроманић дакле тада, пре свог евентуалног преласка у католичанство није могао да је био ни муслиман ни протестант, ни мормон ни Јеховин сведок, већ по сваком закону вероватноће само још један православни Србин, који је из непревидивих политичких, властодржачких разлога постао још један католички Србин.

Али чак и ако бисмо претпоставили да је он пре (могуће) конверзије био нпр. богумил (манихејска религија), нема дефинитивно никаквих историјских показатеља да је био Хрват.

Ни Твртково следствено делање не говори у прилог његовог „хрватства“, напротив.

Он је, очигледно, био врло способан владар и на врхунцу своје моћи крунисао се 26.10.1377. (ХИ пак тврди да он „potvrdu tog naslova neće dobiti do 1461.“ (?!) „Круном Светог Саве“ у српско-православном манастиру Милешева за „краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља“.

Том приликом је додао свом имену и име Стефан (грчки Στέφανος, значи „окруњени, овенчани“), које су носили и сви владари из фамилије његове бабе, из српске династије Немањића. Својој властели је потом додељивао нове, другачије племићке титуле, идентичне онима на немањићком двору, сасвим у њиховој традицији.[8]

Да кратко резимирамо:

а. Твртко је по женској линији потомак и српске династије Немањића, и у његовој генеалогији се налази само једна Хрватица (мајка Јелена).

б. Тек у претходној генерацији његов стриц, босански бан Стефан II Котроманић је по могућству прешао у римокатоличку конфесију, што би само по ХИ требало да значи да су тада и сви чланови његове фамилије, закључно са потомцима, аутоматски постали Хрвати.

в. Твртко се крунише у једном српско-православном манастиру „Круном Светог Саве“ за краља Срба, Босне (дакле не Хрвата, али свакако ни Босанаца/Бошњака), Приморја и западних земаља, и узима име српских владара.

г. Он себе, по свим расположивим показатељима, сматра обновитељем српске а не хрватске државе и када нпр. 1377. осваја од Балшића, српских господара Зете и горње Албаније, залеђе Дубровника (Требиње, Конавле и Драчевицу), он у једној повељи експлицитно пише, да он тиме само „враћа назад земљу својих предака Немањића, која је остала без легитимних (немањићких) господара“, дакле „po njih ostavljšu i ne imuštu svojego pastira“, те да зато преузима „srbskuju zemlju“,  јер жели „ukrepiti prestol roditelj mojih“, који „v zemljnem carstve carstvovaše, i na nebesnoje carstvo preselili se“.[9]

д. То условљава врло рационалну закључну претпоставку, да је он једноставно схватио ко су били његови најзначајнији преци и чему би он требало да тежи на свом путу ка владарској величини, као и шта га при томе у очима савременика легитимише.

 

Овде је примерено поставити неколико питања:

 

Како, дакле, ХИ долази на то да је „Tvrtko I. (…) zapravo obnovitelj stare hrvatske države“,  иако се Хрвати у његовој краљевској титули уопште не помињу? Уз то Срби су једини народ, који се у његовој званичној титули наводи, остало су само географски називи области у оквиру његове државе.

Да ли модерна ХИ тиме заправо постулира да је Твртко, додуше, „обновио стару хрватску државу“, али без иоле вредног помена Хрвата у њој, да су дакле једини конститутивни народ у њој чинили – Срби?

Даље, како то да је његова држава била „obrambena zona prema grkoistočnoj Srbiji“, када је он по сопственом самосхватању био краљ Срба а потом 1389. слао војску под својим најбољим, до тада најуспешнијим војсковођом (Влатко Вуковић) на Косово Поље и само се доследно борио заједно са кнезом Лазаром Хребељановићем против надирућег османског султана Мурата?

Закључно, како то да он, као католик а према ХИ ето и Хрват („католичанство = хрватство“?), није заправо молио римског папу за круну, већ се определио за немањићку, светосавску (= српску) традицију источног православља?

 

Осим тога, у најмању руку спорно је да је он заиста остао у (могућој) новој католичкој конфесији свог стрица Стефана II Котроманића:

 

– Зашто он није од Ватикана тражио владарску круну, појашњава већ врло компетентно и упечатљиво његов савременик папа Урбан V, који 14.12.1369. пише мађарском краљу Лудовику I, да Твртко „иде мрским стопама својих претходника (и то заправо говори врло убедљиво, буквално из прве руке, против конверзије Стефана II у католичанство, прим. аутора) и подржава и брани јеретике  у Босни (…);[10]

– Даниеле Фарлати наводи: „Када се овај (Твртко) уплео у грехе и грчку шизму, одродио се од стричеве врлине и религије (то пак говори за конверзију Стефана II, додуше тек стотинама година касније, 1769., прим. аутора)“;[11]

– Одорико Риналди пише да је „Твртко, расколник (= православац), који је 1369. прогонио свог млађег брата Стефана, католика“,[12] итд.

– Твртко, закључно, при свом крунисању „Круном Светог Саве“ у Милешеви, по верификованим подацима из архива Српске православне цркве, преузима, што је било неминовно, и Крсну славу династије Немањића, Светог првомученика и архиђакона Стефана, која се празнује 15. августа, која је од тада па до данас и Крсна слава Херцег Новог, града који је он 1382. основао.

О Слави, као само српском прилогу православној традицији изворног хришћанства Истока (инклузија претхришћанског култа предака у нову религију) није заиста потребно даље говорити.[13]

 

А ако Твртко није био римокатолик – шта је са основним и ултимативним принципом ХИ и хрватских водећих елита кроз читаву историју од Велике шизме до данас, да је „католичанство = хрватство“?

 

О глорификујућој конструкцији ХИ „Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.)“ заиста не би требало трошити речи, потребно је само бацити поглед на примарне историјске изворе, као и на немачку, аустријску, мађарску, турску, тј. читаву европску историографију.

Та самосвојна редефиниција стварности звучи неозбиљно, дефинитивно мегаломански и нашла би своју примерену примену само при илустровању, појашњавању карактеристика тзв. контрафактичне историје.

То исто важи иза тврдњу „Хрвати вековима били „предзиђе кршћанства“ (antemurale christianitatis), при одбрани Европе од Турака, при чему се ревносно игнорише и нпр. писмо, које је 1653. један језуита упутио свом старешини у Риму, у коме јасно стоји:

„Српски војници, који су као слободни сељаци укључени у крајишки систем одбране у Хрватској и Славонији, фактички су први хришћански бедем према Турцима („аet iam nobis contra Turcas serviunt facti antemurale christianitatis“).[14]

Исто толико (мало) смисла имају и покушаји хрватизације проминентних историјских личности, као нпр. да се мађарски племић из познате магнатске фамилије и победник Турака код Сиска на крају XVI века Тамаш Ердеди (Tamás Erdődy) једноставно прогласи Хрватом, само јер је исти од стране мађарског краља био постављен за бана Хрватске и заступао његове, мађарске интересе.  Наведимо овде само да је један од његових предака Tamás Bakócz Erdődy, надбискуп Esztergom-a и потом кардинал, био једно време и латински патријарх Цариграда, пошто су га западни крсташи освојили у 4. крсташком рату 1204.[15]

Или је то ипак био један хрватски кардинал, који је ето писао и историју Цариграда?

 

Чему се, дакле, узбуђивати када актуелни хрватски председник Милановић, славећи олујно етничко чишћење преко 200.000 и масовно убиство око 2.000 беспомоћних српских цивила 1995, изјави „да нема проблема са сућути са слабијима (наравно – Србима), да се тада дешавало да се убију дјед и баба на кућном прагу и да се ради о десецима случајева“?

Десетине или хиљаде српских жртава, тја, то све покрива хрватска „контрафактична историја“, зар не?

[1] Упореди: Curta Florin, Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250. Cambridge University Press, 2006.

[2] Упореди: Goldstein, Ivo (May 1985). „Ponovno o Srbima u Hrvatskoj u 9. stoljeću“ (PDF). Historijski zbornik (in Croatian). Savez povijesnih društava Hrvatske, Faculty of Philosophy, Zagreb. XXXVII (1). Retrieved 2012-07-27.

[3] Gračanin, Hrvoje (June 2008). „Od Hrvata pak koji su stigli u Dalmaciju odvojio se jedan dio i zavladao Ilirikom i Panonijom: Razmatranja uz DAI c. 30, 75-78“. History Teaching (in Croatian). Croatian Historical Society. VI (11 (1)).

[4] Balcanoslavica. 5–7. 1977. p. 114. The report refers to the uprising of Liudewitus, dux Pannoniae inferioris (Ljudevit Posavski), which was joined by the inhabitants of Carniola (Annales regni Francorum, ad a. 818 — 823).

[5] Либурнија је све до краја X века био назив за источни део истарске и северни део далматинске обале а тада су га Хрвати заменили именом „Хрватска“. I. Mužić, Hrvatska povijest IX stoljeća, Naklada Bošković, Split, 2007.

[6] Biondich, Mark (2000). Stjepan Radić, the Croat Peasant Party, and the Politics of Mass Mobilization, 1904-1928. University of Toronto Press. p. 9.

[7] Упореди: Nada Klaić: O. Mandić, “Pacta conventa” i “dvanaest” hrvatskih bratstava, Historijski zbornik, XI–XII, 1958–59, Historijski zbornik 13 (1960); даље: Hrvoje Jurčić: Die sogenannten „Pacta conventa“ in kroatischer Sicht, Ungarn-Jahrbuch 1969, München.

[8] Richard Frucht (Hrsg.): Eastern Europe. An introduction to the people, lands, and culture. Band 3, ABC-CLIO, Santa Barbara 2005.

[9] Stojanović Ljubomir, Stare srpske povelje i pisma I. Beograd, 1929.

[10] Farlati Danijel, Illyricum Sacrum IV. Venecija, 1769.

[11] исто

[12] Radojčić Nikola, Obred krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I. Beograd, 1948.

[13] Сајт СПЦ, Прослављена крсна слава Херцег Новог, 18.08.2015.

[14] А. Ивић, Прилози за повијест Хрватске и Славоније у XVI и XVII вијеку, Старине ЈАЗУ, 35, Загреб, 1916. Даље. М. Ванино, Два прилога повијести исусовачког колегија и гимназије у Вараждину, Вјесник хр.ХСД земаљског архива 19, 1917. Од значаја је и чињеница, иако није чудно, да су католички Хрвати а не православни Срби добили од Ватикана овај почасни назив „antemurale christianitatis“. Понекад се, ето, у име „вишег циља“ и језуити игноришу.

[15] Eintrag zu Erdődy in: Austria-Forum, dem österreichischen Wissensnetz – online (in AEIOU Österreich-Lexikon).