Владимир Умељић: САД, НАТО И БУРИДАНОВ МАГАРАЦ

Није ми, сигурно, намера да било кога омаловажим или чак увредим, стога желим да профилактички констатујем, да се при доњем тексту при свим поређењима ради о метафорама, које припадају књижевној фикцији басни и баснословљења, иако са реалном позадином глобалне (и локалне, балканске) геополитичке ситуације.

Буридан је био, тако стара прича, човек који је једног дана свом омиљеном дугоушку ставио пред њушку две различите хрпе његове омиљене хране. Овај је погледао једну, погледао другу, омирисао десно, омирисао лево и никако није могао да се одлучи, ма колико се мучио.

На крају је умро од глади а његов газда усамљен и осиромашен, тужан и жалостан.

Ако сада себи представимо (књижевна фикција, метафоре, итд.) да се тренутни председник САД зове Џое Буридан, његов омиљени дугоушко НАТО, коме је газда ставио пред нос с једне стране Украјину тј. Володимира Зеленског а са друге Израел и његову борбу за голи опстанак, какве консеквенце би могле да дођу у обзир?

Смрт узлед изгладнелости, обољење ради преједања и егзитус услед (атомске) експлозије претовареног стомака? Или би се пак могло очекивати, као што пристоји баснама и бајкама, да се Буридан и његов послушни миљеник окрену разуму и покушају са лечењем узрока свог незавидног стања, а не да се и даље батргају око симптома и последица својих погрешних размишљања и одлука?

Јер шта ако живот уз то настави да мимо Буриданових жеља и дугоушкове дилеме одлучује, те да нпр. Кина актуелизује питање Тајвана, Аргентина подигне глас због Малвина (Фолкландска острва, тако Лондон) а Шпанија ради Гибралтара?

Ако Каталанци у Шпанији а по могућству још Корзиканци и Баскијци у Француској, Шкотланђани у Великој Британији, а можда сад и Мађари у Украјини и Румунији потегну питање свог самоопредељења?

А сви се позову на својевремену одлуку Буридана Старијег и његовог магарца да отворе Пандорину кутију на Балкану, растуре Југославију и распарчају Србију, отму Косово и Метохију и атомизују српски национални корпус?

Морамо да признамо, уз сву дужну скромност, да српско питање у овом контексту припада најмање важним за главне актере ове (нажалост, не само) књижевне фикције, иако је било окидач за сва остала.

А то заиста можемо да сматрамо срећом у несрећи.

Како би Андерсон или браћа Грим по могућству водили ово приповедање до срећног завршетка? Да су сви (или скоро сви) живи и здрави, срећни и задовољни, опорављају се од више/мање нежељених авантура, уз топлу ватру и врућ чај?

Можда, као прво, враћање међународном праву, повлачење самовољног признања тзв. „Косовске државе“ и почињање правих преговора о, рецимо, конфедералном статусу ове провинције у оквиру српске државе?

Свакако, само под покровитељством Савета безбедности УН.

Са јасно разграниченим овлашћењима и без права на отцепљење? Тиме би се иначе, поред осталог, отерао великоалбански баук и престао да храни и допуњује тј. пре препуњује пословично „балканско буре барута“.

Може се дефинитивно поћи од тога, да косовско-метохијски Албанци не би били одушевљени, али Србија би тада требало да предложи и инсистира на демократском референдуму, наравно на читавој државној територији.

Зашто да инсистира?

Па из простог разлога, јер би потом Република Српска могла само консеквентно да захтева то исто и при томе би то по сваком закону вероватноће поздравили и подржали Хрвати из БиХ, не из изненада откривене љубави према Србима, већ једноставно из сопственог интереса.

Једној бајци припада наравно и нада, да би у том случају и Монтенегрини престали да расрбљују Црну Гору и трансформисали се у верне навијаче, закључно са хулиганима, подгоричке Будућности

Све демократски и мирољубиво.

Крајњи пристанак косовско-метохијских Албанаца не био био тако невероватан, када би добили тако високи, до сада беспримерни степен аутономије и унутрашње самоуправе, док би држава задржала ингеренције у односу на спољну политику, одбрану граница, државни буџет, старање о историјско-културном наслеђу…

Наравно, то би се могло очекивати тек када ова клика ОВК-наследника одступи, али и у Украјини се било какав позитивни напредак може очекивати, тек када Зеленски коначно спакује кофере и оде у своју луксузну вилу у Мајами Бичу.

Јер њу су Украјинци одавно платили и преплатили.

Како изгледају шансе, да се ситуација развије у овом смислу? Не баш тако добро, јер живот није бајка а није ни много вероватно да ће Џозеф Бајден признати да му је право име Буридан а НАТО пристане да себе препозна као његовог дугоушка.

Мада, руку на срце, ово је изузетно ретка ситуација, када бих ја пристао на име Андерсон или Грим. Но био бих задовољан и са псеудонимима, као нпр. Радоје Домановић или Бранислав Нушић.

И то би било незаслужено, али ласкаво.

Тја, људске слабости и склоност ка бајкама, која се одрастањем, односно тзв. сазревањем никада не изгуби до краја. Нада умире, као што је познато, као последња и никада не би требало одустајати.

Чак и када стварност и даље иде у смеру мултипликације светских криза а Буридан и његов дугоушко тврдоглаво остају, оно што јесу. И тада остаје нешто заједничко за нас и за све друге народе света.

Сви смо исто несрећни, тј. унесрећени.