Владимир Умељић: РОБОТЕСКНИ ХУМАНОИДИ И ХУМАНОИДНИ РОБОТИ
Прва реч наслова је један неологизам, дакле нова реч или кованица, коју сам смислио и почео да употребљавам да бих некако означио оне, који су у толико радикалној мери кондиционирани, данас би се пре рекло програмирани, да су постали сличнији роботима него људима.
Одатле долази потенцирање кроз другу реч – они су постали нешто друго, не у биолошком већ у психолошком смислу једна нова врста бића, суштински не више људи по класичном (хуманистичком) схватању, већ човеку по спољашњој форми до непрепознатљивости сличан, али нов фенотип, зато хуманоиди.
„Хуманоидни роботи“ пак, у суштини иста ознака, важи за дотична електронско-механичка бића нашег времена, којима је синтетички дата људска форма, вештачка кожа, људска анатомија и физиономија.
Програмирани, некритички, без сопствене воље, карактера и индивидуалности.
Заједничко за ове две врсте је, да би припадници обе вероватно успешно прошли на полиграфском тесту, на тзв. детектору лажи и када би тврдили да је земља једна пљосната округла плоча а да се месец састоји од овчјег сира, односно да се Холокауст над Јеврејима, Самударипен над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945. никада нису догодили.
Израз „роботескни“ односи се значи на један наизглед гротескни феномен, на оне масе људи који су одушевљено клицали и следили Хитлеру, Стаљину, Анти Павелићу, Титу, итд. и то не из страха због њиховог увек изнова демонстрираног насилништва, већ из уверења да су сагледали, препознали њихову месијанску величину и улогу, који су значи добровољно и активно учествовали у грађењу њиховог „култа личности“.
А жртве, то су били само „они други“.
Како се долази до таквог уверења, односно прецизније – како се једно такво уверење октроише огромном броју људи од стране бескрупулозних и антиетички настројених моћника?
Схватање тог механизма је од велике важности већ из профилактичких разлога, у смислу принципа: „Никад више!“, јер катастрофални резултати дотичних, циљано и од стране моћника само злонамерно конструисаних социјалних односа „поглавари/поданици“ су из историје више него добро познати.
А означавања као пропаганда, инструментализовање, манипулација и сл. су једноставно недовољна да би окарактерисали овај комплексни и опасни феномен, који тежи и исувише често постиже униформисање човековог духа, све до поданичке, нехумане, роботескне монотоније.
Један покушај да се тај механизам расветли представља језичко-филозофска теорија дефиниционизма. Она постулира да начин овладавања људима почива на препознатој релацији „језик-свест-стварност“ и на релативизовању, потискивању односно поништавању егзистенције истине, као категорије надређене човеку и његовој способности интерпретације.
Полазна поставка теорије гласи:
Тријада „језик-свест-стварност“ је путоказ и пут ка спознавању бића, које јесте ако апсолутна истина јесте и које није, ако апсолутна истина није; јер стварност јесте ако апсолутна истина јесте и није, ако апсолутна истина није. Ова тријада постулира језик као лигатуру и есенцијални конститутивни елемент свести о истини стварности, која само може да следи свести о стварности истине.
Један од највећих живих корифеја језичке филозофије, Ноам Чомски (Noam Chomsky), коме сам ставио на располагање кратки енглески преглед суштине ове теорије, прокоментарисао је, да он сам „никада није дошао на тако интересантне идеје“. Изразио је, потом, спремност да се и лично одазове мом позиву преиспитивања њене корисности, да ће дакле покушати да нађе времена, „да ради на тај начин“.1
Основна језичко-филозофска теза теорије дефиниционизма гласи:
Узурпација власти над дефиницијама стварности са тежњом постизања монопола над истима, базична је карактеристика високих носилаца социјалних хијерархија и оних који теже том статусу, и истовремено представља најважнију нематеријалну погонску снагу прогреса и регреса, како у сегментарном, тако и у глобалном развоју људског друштва.
У томе лежи суштина ултимативног, јер духовног овладавања и владања човеком од стране човека, у интеракцији психагогије (метода старогрчких реторичара, коју практикује узурпатор, „власник“ дефиниција) и интернализације (прихватање и усвајање спољних утицаја по Норберту Елиасу, које практикује циљна особа, „нормалан“ човек).
Од те интеракције се очекује, да потчињени у крајњој линији усвоји представу стварности, по којој је то и свако друго – од стране ауторитативних узурпатора власти над дефиницијама у сопственом интересу (ре)дефинисано – стање последица сагласности тј. вољног саодлучивања потчињеног, резултат и његовог „добровољног“ избора и сарадње.
Другим речима, идеални владар, предводник, доносилац одлука (монарх, председник, директор, шеф, поглавар, првосвештеник, ректор, кустос, отац/мајка, итд.) самоовлашћује себе да дефинише „шта је црно а шта је бело“; идеални потчињени је онај, који на основу интернализације овог спољног утицаја и без да га као таквог суштински прозре, идентификује и класификује, развије самосхватање, које прихвата (ре)дефиницију стварности од стране самопроглашених власника над дефиницијама и сматра је истовремено и сопственом, у најмању руку коауторизованом вредношћу и тиме, у идеалном случају објективном константом стварности.
Тај инструмент, принцип и механизам је условљен аксиоматским императивом језичког поимања – перцепције и учешћа у креирању – стварности. Принцип узурпације власти над дефиницијама стварности је етолошки елемент човекове спекулативне интелигенције и настао је настанком есенцијалног предуслова исте, наиме, језика (у његове три развојне, човеку доступне форме: мишљење = форма језика доступна само духу; њој су следиле комуникационе форме: говор = форма језика доступна и чулу слуха; писмо = форма језика доступна и чулу вида) и развијао се упоредо са хијерархијским раслојавањем социјалне заједнице.
Тај инструмент, принцип и механизам духовне доминације човека над човеком, као битне детерминанте људског друштва од првобитне заједнице па до данашњих државних и наддржавних облика удруживања, присутан је и препознатљив у свим социјалним формама организовања, са њиховом неминовном пирамидалном структуром – породица, институционализована религија и на рекламократију упућена трговина, политика и државни (бирократско-управни и репресивни) апарат, култура и уметност, економско-финансијски систем и образовање, итд.
Филозофија језика заступа у теорији дефиниционизма следећи полазни и финални став, који је уједно и образложење утемељења ове теорије:
Предиспозиција, способност и склоност ка узурпацији власти над дефиницијама (стварности) психолошки припадају архетипским структурним доминантама подсвести, које сходно томе не подлежу директној контроли свести, али је префигурирају и структурирају. Делање тих доминанти свест рефлектује у симболичким сликама (овде превасходно у смислу борбе за превласт, доминирања и потчињавања).2
Језик је архетипска структурна доминанта свести и подсвести човека, и рефлектује обе ове области и целокупну стварност путем како човекове, тако и своје саморефлексије.
Практиковање узурпације власти над дефиницијама и психагошко ширење нових, сопствених и самосвојних представа стварности на друге је увек, тј. по правилу свесно делање. Једини теоретски изузетак би смео у идеалном случају да буде изузетно висок степен идентификације практикујућег са својом представом стварности, који би резултирао одређеним аутоматизмом при њеном заступању (среће се нпр. код екстремно религиозних или идеолошких погледа на свет).
Будући да је узурпација власти над дефиницијама (стварности) истовремено први, прототипски чин примене силе у међуљудским односима, који претходи свим другима, иницира их и прати, последице његовог делања су од енормног друштвеног значаја и као такве постају препознатљиве за социјалне науке.
Узурпација власти над дефиницијама са тежњом постизања монопола над истима од стране центара политичке моћи, оличених у државним или парадржавним структурама, представља најделотворнији владалачки инструмент дотичних центара политичке моћи.
Раст политичке моћи је, искуствено, директно пропорционалан опадању привржености императиву етике људског друштва. Тиме је узурпација власти над дефиницијама саодлучујући каузални и пратећи фактор и свих социјалних девијација историје човечанства.
Релативизовање, потискивање и поништавање егзистенције истине, као категорије надређене човеку и његовој способности интерпретације, има у случају успеха поразне последице.
Ако апсолутна истина наиме не постоји, онда не постоји ни стварност, односно стварност је само индивидуална (и последично мањинска/већинска/општа) представа о стварности, подлеже искључиво субјективној језичкој интерпретацији човека и једна од неизбежних последица је – све је дозвољено, јер све се десило и ништа се није десило.
Масовне хајке, мучења и спаљивања енормног броја живих „вештица“ у окциденталном делу Европе, миленијумски и по правилу смртоносни прогони Јевреја и бројни походи против муслимана, ратови и погроми, канибализам и инцести, енглески серијски убица Џек Трбосек на крају XIX и немачки геноцидни генерал Lothar von Trotha на почетку XX века,3 Магдебургизовање 1631. и стрељање масе деце-гимназијалаца у Крагујевцу 1941, масовна мучења и убиства, масакри и геноциди, немачки лекар Јозеф Менгеле и хрватски фратар „фра Сотона Филиповић“, Аушвиц и Јасеновац, експлозије америчких нуклеарних бомби са стотинама хиљада убијених цивила у Хирошими и Нагасакију, милиони Вијетнамаца (ни)су 1954-1975. у рату изгубили живот, итд.
Све то се десило и ништа од тога се није десило.
Субјективно релативизовање се, значи, фактички скоро истовремено и исто тако само субјективно апсолутизује („Ја, релативиста, сам у праву, иначе не бих заступао то што заступам“), а публици се сугерише да је то само логични и консеквентни чин „ослобађања духа од апсолутистичких догми и стега“, чин либерализујућег „објективизовања стварности“ а, наравно, са универзалним важењем.
Јер зашто нпр. живети у заблуди, да је материја материја, када је она по чувеном Протагори у суштини „све оно што су њене спољне појавне форме, које се свима (сходно неизбежно субјективном поимању стварности – различито, прим. аутора) указују“?4
Форма је дакле примарна а садржина неважна, што подарује нову актуелност питању италијанског књижевника Андреје Камилерија – а коју форму има вода? Наравно, оног суда у који се улије.
Релативисти бирају суд, одлучују о једино важној форми.
Аналогно томе, зашто живети у заблуди, да је истина истина, када је она у суштини „све оно што су њене спољне појавне форме, које се свима (сходно неизбежно субјективном поимању стварности – различито, прим. аутора) указују“?
„Замена вере“ је тиме довршена, спољна (реторичка) форма језичког израза је важнија од његовог (истинитог или не) садржаја и тежи да га у крајњој консеквенци супституише а релативиста – то се код софисте Протагоре зове уопштено „човек“ и представља недвосмислено позив сваком човеку да следи овом учењу – је постао апсолутна „мера свега“.5
Модерни пример за то је Фридрих Ниче: „Не постоје, чињенице, већ само интерпретације.“ Ниче, дакле, не постоји и никад није постојао. Да је којим случајем још жив, онда би и он то – уз ову конкретну мајеутичку помоћ – сазнао.
Један скоро класични пример представља познати, концизни и једноставни постулат Игнација Лојоле, утемељивача језуитског реда: „Ако моја црква каже: „Црно је бело!“, ми одмах морамо да будемо спремни да то заступамо, ширимо и бранимо!“
А потом се одмах октроише сопственој пастви, тј. „Urbi et orbi“, да је црно бело.
Како се бранити, како не подлегати овој очигледно врло ефицијентној методи, која тежи униформисању духа и претварању људских субјеката у објекте, у роботескне поданике? Одговор гласи, перманентно просвећивање и самопросвећивање, скепса и критички став према свему што долази „одозго“, од политичких, медијских и религиозних (Ватикан је вековима подјаривао масовне погроме над Јеврејима, первертирање ислама је породило исламисте, итд.), као и других социјалних ауторитета.
Људи чврсте вере су, свакако, отпорнији на овај дубоко закопани и замаскирани, невидљиви и безмирисни отров властодржаца и оних, који теже том статусу, но просвећивање и самопросвећивање још никоме није наудило. Истина је вредна борбе, иако је кинески филозоф Лао Це констатовао:
„Истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали.“
1 „Interesting ideas. I’ve never thought about them. Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11. III 2010).
2 Упореди на пр. Jolande Jacobi: Die Psychologie von C. G. Jung. Eine Einführung in das Gesamtwerk. Mit einem Geleitwort von C. G. Jung. Fischer Taschenbuch, Frankfurt a.M., März 1987.
3 Командант немачких царских трупа у „Немачкој Југозападној Африци“ извршио је 1904. прво народоубиство у XX веку, које је коштало живота око 80 000 припадника афричког народа Хереро. Упореди: Dominik J. Schaller: „Ich glaube, dass die Nation als solche vernichtet werden muss: Kolonialkrieg und Völkermord in „Deutsch-Südwestafrika“ 1904-1907“, in: Journal of Genocide Research, 6:3. Даље: Bundesarchiv Berlin Lichterfelde, R 1001, Nr. 2089, Bl. 100 ff. Zit. in: Michael Behnen (Hrsg.), Quellen zur deutschen Außenpolitik im Zeitalter der Imperialismus 1890-1911, Darmstadt, 1977.
4 Упореди: Karel Janáček, Studien zu Sextus Empiricus, Diogenes Laertius und zur pyrrhonischen Skepsis. Hrsg. v. Jan Janda, Filip Karfík. de Gruyter, Berlin, 2008.
5 Чувени Протагорин „Homo-Mensura-postulat“: „Човек је мера свих ствари, оних које припадају бићу и јесу, као и оних које не припадају бићу и нису“. Упореди: Hermann Diels, Walther Kranz (Hrsg.): Fragmente der Vorsokratiker 80B1 = Platon, Theaitetos 152a. Остало је забележено да је Протагора своје ученике упућивао да при диспутима не обраћају пажњу на питање истине, већ само како да од слабијег (неистинитог) језичког аргумента по сваку цену направе наизглед јачи реторички аргумент и изађу као победници из расправе. Упореди: George B. Kerferd, Hellmut Flashar: Protagoras aus Abdera. In: Hellmut Flashar (Hrsg.): Grundriss der Geschichte der Philosophie. Die Philosophie der Antike, Band 2/1, Basel, 1998.
