Владимир Умељић: РЕТКИ, АЛИ ДРАГОЦЕНИ ПРОСРПСКИ ГЛАСОВИ СА ЗАПАДА, КАТКАД И УПРКОС СРБИМА

Да одређенне структуре политичке моћи на Западу и њихови медијски, па и научни и уметнички, итд. услужници не пропуштају ниједну прилику да својим говором и делањем науде Србима, то би најкасније од деведесетих година прошлог века смело да је познато и најширој јавности.

Много мање је познато или остаје прилично незапажено, да се с времена на време јављају ретки, али драгоцени гласови из те геополитичке средине, који противурече исконтруисаној и изричито негативној „црно-белој“ слици о Србима на Западу, чак и у ситуацијама када Срби сами раде у корист своје штете.

Овде неколико података, који илуструју ово стање.

 

Први пример се односи на чувеног америчког конструктора „Случаја Рачак“, Вилијема Вокера, који је тиме лиферовао „НАТО-демократијама“ изговор да извршне незакониту агресију на остатак српских земаља 1999. а данас кличе у псеудо-момунистичком маниру: „Албанци свих земаља, уједините се и то под мојим вођством!“

Овде једна реакција из Финске:

 

„У случају ’Рачак’ фински форензичари дошли су до закључка да су лешеви убијених терориста ОВК пресељени, пресвучени и представљени као цивилне жртве стрељања”, закључују представници ове НВО. Управо се о случају „Рачак” ових дана огласила и некадашња посланица финског парламента Пирко Турпеинен, стручна сарадница у Комисији за испитивање кршења људских права Савета Европе. У интервјуу за портал „Вести онлајн” Турпеиненова је поновила да је над Србима „извршен геноцид”. Навела је и да су лажне оптужбе о томе да су Срби чинили злочине током распада Југославије део „кампање великих сила како би оправдали своје освајачке циљеве”.

Турпеиненова је навела да је реч о важном питању које је послужило као провокација да би бомбардовали Србију. На подсећање да је управо влада њене земље именовала Хелен Ранту као део стручног тима у случају „Рачак”, Турпеиненова је рекла да Ранта није била компетентна да утврди чињенице будући да је она заправо стоматолог. „Њена одговорност је била да проучи извештаје са аутопсија које су сачинили патолози, али ни то није урадила. Уместо тога, она је рекла оно што јој је инструисано да каже од финског и немачког министарства спољних послова. Оно што је она изговорила нема благе везе са истином”, навела је Турпеиненова. Најавила је да ће њена следећа књига бити посвећена „историји Холокауста и геноцида над Србима током Другог светског рата и у време ратова деведесетих и НАТО окупације Косова”.[1]

 

Један немачки лист је не једном врло енергично поставио у питање у међувремену устаљену „црно-белу“ слику о Србима и тематизовао њихову судбину, како у светским и последњим балканским ратовима при насилном комадању друге Југославије, тако и у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Први прилог који желим да представим, препоручује две књиге српских аутора, као прво исказе преживелих жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945, које је деценијама сакупљао мој драги почивши пријатељ Ђуро Затезало и, као друго, књигу Мире Радојевић и Љубодрага Димића о трагичној српској историји у време Првог светског рата.

Један други пријатељ, Станко Цвијановић, иницирао је и финансирао излажење књиге Ђура Затезала у Немачкој 2012,  ја сам је превео на немачки, написао уводну рецензију од седамдесетак страница и снабдео исказе сведока одговарајућим фуснотама и коментарима, да би били приступачнији (у принципу необавештеним) немачким читаоцима. За немачко издање сам изабрао наслов „… ЈЕР ОНИ СУ ЗНАЛИ ШТА ЧИНЕ“,[2] намерно (интерпретативно) парафразирајући Христове речи „Опрости им, Боже, јер они не знају шта чине“:

 

„Историја Балкана – ко је њу уопште икада написао? Ко се упознао са њом, ко је свестан ње? Ко је схватио дуги страдалнички пут ових области, чије становништво је било немилосрдно жртвовано интересима великих сила?

О Хрватској су изашле две књиге, које би смеле да одговарају свима, који су заинтересовани за истину и које се из тог разлога препоручују читаоцима. Аутор Ђуро Затезало је у својој књизи „… ЈЕР ОНИ СУ ЗНАЛИ ШТА ЧИНЕ“. Искази очевидаца о Србоциду у „Независној држави Хрватској“ 1941-1945: сакупио дотична сведочанства. Владимир Умељић је дао опширнија разјашњења појма геноцида у својој уводној рецензији. Умељић је већ 1994. објавио своју студију на немачком „Време окупације и геноцид у Југославији 1941-1945.“ и посвета је гласила: „Свим недужним српским жртвама бесмисленог геноцида и свим недужним хрватским и босанско-муслиманским жртвама слепе освете у Југославији 1941-1945, као и свим другим жртвама људског безумља, које увек изнова постиже, да постулат љубави према ближњем падне у заборав.“

Мира Радојевић и Љубодраг Димић објавили су 2014. дело о трагичној историји Србије у Великом рату 1914-1918. У уводу су изразили наду, да ће се у јавности чути глас историчара и да он неће бити потиснут кроз притисак политичара из центара моћи, који стреме ка ревизији историје Првог светског рата.

Србија је из Првог светског рата изашла као победник и то се, изгледа, овој земљи не опрашта, та победа је по свему судећи остала „жаока у месу“ и оних „хуманих“ тј. нечовечних наредбодаваца 1999. На Балкану је данас само површно све мирно, али о миру не може бити ни говора. Јер ко би се око тога потрудио? Ко је за то уопште заинтересован?“[3]

 

Те исте немачке новине су потом објавиле рецензију докторског рада немачког историчара Александра Корба, много хваљеног и са највишом оценом одбрањеног на Хумболдт-Универзитету у Берлину, у коме он тврди да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио никакав геноцид над Србима, да није постојала никаква спрега између властодржаца и католичког клера, да су српске цркве рушене „јер су служиле као партизанске осматрачнице“, да су све то само „српске измишљотине, цинична пропаганда“ и сл.

Неко, дакле, на кога се сваки Давид Голдман може позвати и тврдити у неком Јерусалем Пост-у, да је „у Јасеновцу изгубило живот 2.000-4.000 Срба“.

 

Неколико извода из те немачке рецензије:

 

„Карактерисање усташа, које се у читавој истраживачкој литератури среће, као људи са управо „архаичном насилношћу“, Корб одбацује у свом пост-модерном жаргону као „наратив о усташама, као убилачким варварима“. Тим етикетирањем „балканских монструма“ желели су немачки италијански фашисти да се дистанцирају, тако Корбов созијално-психолошки покушај објашњења (…) У тој монографији (…) њему кооперација фашистичког усташког режима са хрватским католичким клиром и римском Куријом није вредна ни једне једине реченице. Исто тако ни блиско савезништво са босанским муслиманима (…) Тврдње да је хрватски национализам имао елиминаторни карактер, како Корб тврди, долазе од „теоретичара завере“ из редова српских ортодоксних комуниста и ортодоксних (православних) хришћана. Међутим, (по њему „наводно“) десничарска и антисрпска политика Ватикана је нашла своје испуњење у клерофашистичком заједништву усташа и хрватског католичког клира, то је била реалност!“[4]

 

Ја сам Корбове тврдње аргументовано анализирао (и побио) у једном научном прилогу (ПРОМЕНА ПАРАДИГМЕ У НЕМАЧКОЈ ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ: У ХРВАТСКОЈ ДРЖАВИ 1941–1945. НИЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД НАД СРБИМА?), који је 2012. објавила Матица српска у свом „Зборнику Матице српске за друштвене науке, 141 (4/2012)“.

На то није уследила реакција ни са Корбове, ни са хрватске стране.

Упркос томе, већ 2016. су Министарство културе Републике Србије и Секретаријат за културу Града Београда, даље Историјски архив Београда и Центар за истраживање и едукацију о Холокаусту из Београда, врло упечатљиво демонстрирали како се ради у корист српске штете и позвали управо Александра Корба да на једној међународној конференцији о Холокаусту у Београду буде референт, ставили му дакле српску бину за антисрпску пропаганду на располагање:

 

„Конференција Ескалација и Холокауст: од стрељачких водова до душегупке у логору Сајмиште; две фазе Холокауста у Србији, која почиње 21. априла 2016. у Палати Србија на Новом Београду организована је уз подршку Европске уније, Министарства културе Републике Србије и Секретаријата за културу Града Београда, у Београду ће бити одржана конференција са две теме: 1. Холокауст у Србији и шири план за уништење европских Јевреја; 2. Холокауст и Порајмос у култури сећања: регионалне специфичности и заједнички европски наратив као темељ друштвених вредности разноликости, толеранције и људских права. Партнерски пројекат Историјског архива Београда, Центра за истраживање и едукацију о Холокаусту из Београда, невладине организације Тераформинг из Стокхолма, Филозофског факултета Свеучилишта у Ријеци и Института за проучавање рата, Холокауста и геноцида из Амстердама за циљ има да обради и научној и широј јавности учини доступном у форми он-лајн базе података до сада необрађену архивску грађу Историјског архива Београда о жртвама концентрационог логора Сајмиште (Јуденлагер Семлин).“

 

Поставља се, додуше, питање како се логор Сајмиште може разматрати као део „Холокауста у Србији“, ако се зна да се он налазио на територији хрватске државе 1941-1945, да су нацисти од те државе тражили дозволу да отворе логор и добили је, под условом да у њему не смеју да буду српски стражари, да су Немци водили тај логор, да су међу жртвама највећи број чинили Срби, итд. Но, може се поћи од тога да су такве формулације погодовале ставовима референта Александра Корба.

Будући да моји протести и информације организаторима нису уродили плодом, дао сам један интервју београдском недељнику „Печат“ и – тек после тога је уследила једна реакција са хрватске стране, наиме, од Матице хрватске (в. доле), али не и од српских организатора.

Овде извод из тог интервјуа тј. одговор на питање, који се односи на дотичну ситуацију:[5]

 

„У Београду се 20–22. априла одржава интернационална манифестација о Холокаусту у Србији 1941–1945. године. Деценијама се бавите феноменом геноцида и објављујете резултате својих истраживања на српском, немачком и енглеском – да ли сте добили позив да учествујете у њој?

 

Не, што жалим, јер култура сећања се мора интензивно гајити и увек радо дајем свој допринос остварењу тог еминентно важног циља. Та идеја се само може поздравити и подржати, јер је чување успомене на овај „најстрашнији злочин који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин) неопходно у смислу профилактичког и крајње хуманистичког принципа „Никад више!“.

Имао бих, наравно, претходно питање за организаторе овог сусрета: Како би требало схватити чињеницу да се у српском главном граду дискутује о (несумњивим) страхотама Холокауста над Јеврејима и Порајмоса над Ромима, а да се апсолутно игнорише трећи и истовремени велики геноцид у европском 20. веку, наиме Србоцид хрватске државе 1941–1945?

Можда је разлог то што је један од главних иностраних референата Александер Корб, човек чији се „енормни допринос научном истраживању злочина геноцида“ исцрпљује у томе што здушно пориче чињеницу геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945. и покушава на тешко схватљив начин да накнадно „хуманизује“ носиоце и услужнике тог злочиначког режима, а тиме, неумитно, да обезвреди и фактички још једном дехуманизује све његове жртве? Овде прилажем само неколико Корбових навода (ознака страница се односи на оригинални текст докторског рада, а не на потом издату књигу):

У тадашњој хрватској држави 1941–1945. „није се догодио геноцид над Србима“ (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374).

Клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941–1945. Усташки покрет је следио првенствено секуларним циљевима, тако је нпр. и насилно покатоличавање Срба имало секуларни карактер“, а све што говори против тога је „антиклерикална, антикатоличка парадигма, која је у деведесетим годинама прошлог века без много труда преведена у српско-националистичку парадигму“ (стр. 29, 73, 248, 285, 286, 363).

Корб обзнањује врло брзо да за његову студију „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“ (стр. 41) јер су српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45) или „комунистички, јер су састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45).

Сведочења преживелих српских жртава „изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је српска влада из националистичких разлога изманипулисала“ (стр. 45).

Сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак „све информације и податке преузели од српских националиста (стр. 16, 17, 18, 24, 25) и од српског православног свештенства“ (стр. 35).

Овај крајње селективни тј. елиминаторски, једнострани и тенденциозни начин вредновања историјских збивања нема, то почиње да учи студент историје вероватно већ у првом семестру студија, никакву научноисторијску основу и компатибилан је једино и искључиво са великим делом непревидиво исполитизоване хрватске историографије и њиховим порицањем Србоцида, њиховом „Лажи о Јасеновцу“, („Балканска верзија ’Лажи о Аушвицу’, порицање Холокауста“).

Познати немачки историчар Холм Зундхаусен то у једној хрватској научној публикацији карактерише на следећи начин:

 

„Оно што деснорадикални, неонацистички кругови у Њемачкој и другим неким земљама, означавају као ’лаж о Аушвицу’ за националистичке су кругове у Хрватској ’лажи о Јасеновцу’ односно ’јасеновачка бајка’. У оба случаја ради се о томе да се бројчано неегзактни и мањкаво документирани злочин багателизира у својим димензијама до непрепознатљивости или у потпуности порекне. И у једном и у другом случају ријеч је о чишћењу дотичне ’националне’ прошлости, при чему се масовна убојства објашњавају као пуке клевете и повијесни фалсификати.“

 

Погледајмо како би изгледао овај Корбов прилаз дотичној материји да се он случајно одважио да на исти начин третира Холокауст. Шта би било, када би неко у научну и општу јавност изнео апсолутно аналогну тврдњу;

да извори порицатеља Холокауста представљају централни фундус у односу на научно истраживање нацистичке политике;

да су дотични јеврејски извори или националистички или радикални, јер су састављени у ционистичком дуктусу;

да сведочења преживелих јеврејских жртава изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је израелска влада из националистичких разлога изманипулисала;

да су сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина?

Одговор је као ретко кад у овој научној области врло једноставан: У том случају Холокауст не би био геноцид, што би довело до крајње апсурдне ситуације да управо најмасовнији геноцид у историји човечанства, који је био и повод да се овај злочин међународно правно санкционише, више није геноцид.

 

О (не)моралној и (анти)етичкој конотацији овакве тврдње непотребно је говорити.

 

Шта дакле тражи један Александар Корб на научној манифестацији о Холокаусту у Београду, који уз то усташку крволочност проглашава „наводном“ (стр. 27), тврди да су Срби „сатанизовали“ усташе (стр. 18), а сопствене жртве „инструментализовали и цинично култивисали“ (стр. 24, 25), док су усташе били само „сањари“ и „визионари“ („Сан о Новој Европи. Визија хрватских усташа о једној етнички хомогеној Хрватској као делу једног Новог поретка“, Корбово предавање у Јени, 29. 5. 2013)?

Да ли је заиста неопходно сачекати да он оде корак даље и прогласи нацистичку убилачку машинерију „наводном“, да тврди да су Јевреји „сатанизовали“ нацисте, а сопствене жртве „инструментализовали и цинично култивисали“, док су нацисти – као и њихови хрватски и босанско-муслимански помагачи и саучесници 1941–1945 – били само „сањари“ и визионари“?“

 

Као што је горе било речено, попсле овог интервјуа се огласила Матица хрватска (мали извод):

 

„Na čitanje ove knjige uputila me je krajnje negativna recenzija Korbovih stajališta u srbijanskom nacionalističkom tjedniku Pečat. Pod naslovom »Drska i sramna revizija istorije« Vladimir Umeljić zamjera A. Korbu da se njegov rad dijametralno razlikuje od čitave prethodne povjesnice i istraživanja. Srbijanski recenzent odaje priznanje Korbu da »dobro vlada instrumentarijem svoje struke« i da je »dobro školovan« te da pripada »akademski verziranim revizionistima povjesnice«, ali da mu je pristup hrvatskoj državi (1941–45) »selektivan« kao i »ekstremno apologetski u odnosu na hrvatski katolički kler i Vatikan, pa i na tadašnju hrvatsku državu«. Zaključno piše: »njegov rad se može promatrati kao jedan relativistično–filozofski traktat u znanstveno-povijesnim haljinama, a u službi (pretežito hrvatskoga) pokušaja revizije povijesti«. S druge pak strane srbijanska Zaklada Michael Zikic pri Sveučilištu Friedrich Wilhelm u Bonnu dodijelila je Alexanderu Korbu Nagradu Andrej Mitrović godine 2012. za njegovu knjigu Im Schatten des Weltkriegs… Nagrada nosi ime po srbijanskom povjesničaru A. Mitroviću koji je bio njezin suosnivač i do svojega emeritiranja šef katedre za modernu povijest na Univerzitetu u Beogradu. Dr. Alexander Korb rođen je 1976., predaje suvremenu europsku povijest na Sveučilištu Leicester u Engleskoj, za ovu knjigu dobio je nagradu Fraenkel Wiener Library u Londonu, potpornu nagradu Irma Rosenberg u Beču te, uz navedenu nagradu A. Mitrović, austrijsku nagradu Herbert Steiner arhiva Austrijskog otpora i Međunarodne konferencije za rad i socijalnu povijest.“[6]

 

Било је, сигурно, за очекивати да ће са те стране Корб бити одушевљено дочекан и свим силама брањен, мада је тон ове хрватске реплике констатацијама у мом интервјуу апсолутно коректан, иако не садржи ниједан једини контра-аргумент.

Осим ако као такав не важи давање награде Корбу од стране једне српске фондације, што је опет у корист српске штете, јер ту одлуку су могли да донесу само или апсолутни дилетанти, незналице или пак злонамерници.

Шта, међутим, рећи о говору и делању Министарства културе Републике Србије и Секретаријата за културу Града Београда, Историјског архива Београда и Центра за истраживање и едукацију о Холокаусту из Београда?

Можда им усрдно препоручити да увиде своју фундаменталну грешку и барем извуку поуке из ње, за будућност? А ако нису спремни за то, онда им предложити да позову Александра Корба, као главног говорника при следећем давању помена, одавању поште мученицима Јасеновца.

 

 

 

 

[1] Јелена Попадић,  На Западу се урушава мит о злим Србима, Политика, 25.12.2019.

[2] Djuro Zetezalo, „… den sie wussten, was sie taten. Augenzeugenberichte über den Serbozid im „Unabhängigen Staat Kroatien“ 1941-1945“. Wissenschaftliche Betreuung: Vladimir Umeljic. Kai Homilius Verlag, Berlin, 2012.

[3] Dr. Barbara Hug, Schweiz: Ungeschriebene Geschichte, Junge Welt, Berlin, 29.05.2020.

[4] Alexander Bahar, „Archaisch gewalttätig“. .Rezension. Terror gegen Serben, Juden und Roma im faschistischen „Unabhängigen Staat Kroatien“ 1941 bis 1945. In einem neuen Buch wird eine Mitverantwortung der katholischen Kirche am Massenmord geleugnet und die Opferzahl heruntergespielt. Јunge Welt, 4. Juli 2013.

[5] Владимир Димитријевић, интервју: „Владимир Умељић – Геноцид као део културолошке традиције Западне и Средње Европе?“, Печат бр. 416, Београд, 15.04.2016.

[6] Гојко Борић. Вишедимензионална повијест ратног усташтва:Alexander Korb: „Im Schatten des Weltkriegs – Massengewalt der Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941-1945“, naklada Hamburger Edition HIS Verlagsges., Hamburg, 2013. Матица хрватска, Хрватска ревија 1, 2014.