Владимир Умељић: РАЗМИШЉАЊА ПРЕД ВАСКРС – КАКО ПОМОЋИ ЧОВЕКУ НА ПОСТХРИШЋАНСКОМ ЗАПАДУ?

Један дугогодишњи познаник, заљубљеник у свој матерњи немачки језик и осредњи, мада не баш непознати песник, позвао ме је пре неколико дана у ресторан на вечеру. Моју невољност да се излажем искушењу италијанских специјалитета у време Часног поста, отклонио је примедбом, не осећам се добро а ти умеш да слушаш и чујеш. Пошто се примерено начудио, јер нисам желео да вечерам, почео је своју тренутно актуелну исповест:

 

„Шта је заправо рођење? То је улазак у смртност, у смртоносну фазу нашег јединог, биолошког бића, при којој се оно у глави, што понеки још увек зову духом или душом, испоставља као казна, као садистички хир природе, јер се показује као проказаност уклетог суда који се прелива, кипи од страха, пре свега од смрти.

Шта ми, шта нам остаје? По могућству добро јело и добра пробава, с времена на време сексуално задовољење, добро, вреди и позабавити се културом, чути добру музику, погледати дела ликовних мајстора и – све време слушати како часовник неумољиво откуцава, све време чекати на последњи воз а са картом у једном правцу.

Наравно, мора се имати што више новаца, јер битисање сиромаха је још горе.

Не, нема ту никаквог смисла, човеков усуд, врхунски домет је у крајњој линији да једно време после смрти буде нечија успомена а и то престаје и нестаје, када  и ти исти оду под земљу, претворе се у ништавило.

А ти? Уз сав садизам природе, која нас је осудила на краткотрајност и пролазност, ти још додајеш свој мазохизам, одбијаш да једеш ову добру храну, траћиш дакле своје оскудно време на некакве постове, чему то?

Да ти је лекар забранио, па хајде и да схватим, али овако…

Бог? Васкрс? Па у ком времену ти живиш? Јеси ли преспавао сва сазнања просвећености, физике, математике, филозофије, психологије, социологије, политичких наука, свих наука?

Вера? Верност? Не, наш једини верни пратилац је страх, страх од смрти и од свега што је може прерано донети, од болештина, ратова, глади, претераног рада, криминала и других зала, јер човек је човеку вук…

И све те приче о љубави, не, безнадежно…“

 

Размишљао сам у једном тренутку, признајем, јер је време Часног поста, да му изговорим оно што је Свети Владика Николај о томе забележио у својим „Мисионарским писмима“, у 274.:

 

„Зашто толики свет не држи пост, питате се? Зато што не познаје плодове поста. Здравствене задруге у нашој земљи требале би да препоручују пост исто онако како то чини и Црква православна. Јер су плодови поста велики и дивни не само у погледу духовном но и у телесном.

За доказ могло би Вам се навести безброј примера, но ја ћу се задржати на једном најновијем. То је пример једне удове жене из Бечеја. „Почела сам постити прошле године о Тројицама, прича она. Тако ми то дошло, да треба да постим, кад већ у Цркву ходим и Богу се молим. Док ми је муж био жив ми нисмо знали за пост. И често смо поболевали; никад обоје здрави: тек једно из постеље, друго у постељу. И тако нам је протекао скоро цео век. За све то време ја сам била стално у некој љутњи. Најмања увреда ма са чије стране доводила ме до беснила. И имала сам страх од свега у свету, чак и од својих мисли и слутњи. А од како сам почела постити, ево сад о Тројицама година дана, мирна сам и спокојна, духом радосна и телом лака. Не може ме нико и ништа наљутити. И све ми у души брује црквене песме и молитве. Снови су ми лепи и благи. Ништа на свету немам. Живим код једне имућне пријатељице. Али осећам као да је цео свет мој. Потпуно сам здрава, ето, и ако сам стара. Ничега се не плашим па ни смрти. Једино што ненасито желим јесте: тишина, пост и молитва и у томе налазим потпуну срећу.“

Тако прича о себи старица из Бечеја. И тим својим искуством она потврђује у наше дане науку јеванђелску и вековно искуство Цркве.“

 

Но нисам стигао ни да довршим размишљање о томе, колико би то имало смисла тј. колико бих уопште био у стању да заступам Светог Николаја, јер он је наставио свој ламенто:

 

„Добро, моја црква овде нас је темељно одучила и одлучила од хришћанства, својом инквизицијом, педофилијом, својим криминалом и шићарџијским распродајама поука Исуса Назарећанина. А последично и читав волстритски начин како ми овде функционишемо, сва правила игре по принципу, као што рекох, човек је човеку вук… Божић, Васкрс, то је време нерада, поклона, великих трговинских обрта, зарада, преједања и препијања, да, прељуба као и обично и…

Но шта је са твојом ортодоксном браћом Русима и Украјинцима, они управо разбијају једни другима главе, ни ви значи нисте нншта бољи. А ти постиш, је ли и они посте, славе Васкрс?“

 

Не, увидео сам, до њега не би стигле речи Светог Николаја а и ни читавог Светог писма. Истовремено, не помажу ни размишљања о нихилизму, хедонизму, фатализму, декаденцији, али вероватно ни о базичном проблему, наиме, да се човек претвара у објекат, у продукт система само кроз интеракцију са истим.

Ово последње услед недостатка времена и смирености Часног поста.

Недостајало је времена и да му образложим, да је он пристао на интерпретацију свог западног система у односу на просвећеност физике, математике, филозофије, психологије, социологије, политичких наука, али неизговорено и историјске науке и богословља.

Да га подсетим, да је на Западу рођени комунизам много радикалније ударао на изворно хришћанство Истока, али да ипак није успео да у толикој мери обезбожи човека, као што је то постигнуто на Западу. Као и да данашњи, исто тако радикално обезбожени неолиберални капитализам и даље хара у том смислу, и доноси несрећу и Украјини, Русији, Србији…

Не, није питање ко је „бољи“ а ко „лошији“ човек.

Како дакле помоћи заправо дубоко несрећном човеку на постхришћанском Западу, када је човек и сам грешан и далеко од тога да буде дорастао Светом Николају? Једино што ми је пало на памет, било је: „Позивам те на вечеру за неколико дана и поздравићу те од срца надоносним:

 

„Христос воскресе!“