Владимир Умељић: РАЗМИШЉАЊА О ЈАСЕНОВЦУ СА ХРИШЋАНСКЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА

Кад год се упустимо у разматрање Холокауста над Јеврејима, Порајмоса над Ромима и Србоцида хрватске државе 1941-1945, чију страшну парадигму представља земаљски пакао Јасеновац, императивно је бити рационалан, избегавати острашћеност, руководити се само провереним и проверљивим историјским изворима.

Но постоји и један други, не мање важни тј. легитимни ниво рефлексије стварности, који нема аспирације да надомести науку, као што ни наука не може да поништи то спиритуално у човеку. 

То су два комплементарна става и стања, који се међусобно допуњују и налазе своју синтезу у појединцу. Упрошћено речено, научник није спутан вером при свом рационалном раду, напротив, а тај рад истовремено нипошто не омета веру (исто тако) – напротив.

Када се на овај хришћански, есхатолошки начин размишља о паклу Јасеновца и колико су зла тамо људи нанели другим људима, прва асоцијација је – да ли су злочинци, који су себе називали хришћанима, икада помислили на Страшни Суд Божији?

 

Погледајмо кратко шта се под тим подразумева („Пријатељ Божији“, 17.07.2021.):

 

„Суд се назива Страшним, зато што на њему неће бити суђено само људима него и духовима; зато што ће бити свеопшти; зато што ће на њему бити јавно показана сва наша дела, помисли, речи и скривене жеље срца; зато што ћемо тамо видети себе онакве какви заиста јесмо (…)

Бог Који је у почетку створио живот, на крају времена ће васкрснути, тј. васпоставити из праха и трулежи читав род људски од Адама до последњих дана. И настаће тада Страшни Господњи Суд, Суд на којем ће се решити коначна судбина сваког човека у складу са оним што је чинио живећи у телу свом. Данас, док се још увек налазимо у овом земаљском свету, свака мисао, свака реч или дело су семена која бацамо, као у заорану земљу, у дубину свог срца (…)

Суд се назива Страшним, зато што на њему неће бити суђено само људима него и духовима. Демони ће угледати себе као некада предивне Анђеле који су појали неизрециву, људским језиком неисказиву херувимску песму Богу. Угледаће демони свој страшан пад. Сатана, који је некада био Серафим, видеће како се, уставши против Бога, претворио у страшно паклено чудовиште, у огромног паука, који је обавио паучином греха сву земљу; како се претворио у ужасну паклену змију која је своје отровне зубе забадала у безбројне жртве. У сваком греху, који се догодио на земљи, сатана је невидљиво присуствовао. У сваком злоделу је његов смртоносни дах, у сваком преступу је његова змијска поквареност (…)

Последњи Суд се назива Страшним зато што ће на њему бити јавно показана сва наша дела, све наше помисли, речи и скривене жеље срца. Све што смо чинили тајно постаће јавно; оно што је човек радио насамо откриће се пред читавим светом, што је чинио у тајним одајама свог срца постаће отворено и обнажено. И када угледамо своје грехове у свој њиховој наготи, ругоби и гнусности бићемо спремни да узвикнемо: „Горе, падните на нас и сакријте нас од ове срамоте!“ (…)

Суд се назива Страшним зато што ће бити коначан. Овде на земљи, док живимо, увек нам је отворено покајање, као врата која изводе на слободу из мрачне тамнице греха. До Страшног Суда могу да нам помогну молитве Цркве и ближњих. Али је Страшни Суд коначан, после њега неће бити другог суда. На страшном Суду ће се догодити коначно одвајање добра и зла, светлости и таме. За праведне ће наступити вечни живот – вечно уподобљење Христу Спаситељу, вечно блистање и обасјавање Божанском светлошћу (…)“

 

Божанска светлост представља и један од централних исказа најпродуховљенијих мистичара православног хришћанства, исихаста. Њихов циљ је гностички доживљај Бога још за време овоземаљског живота и тај успон ка трансцендентном води преко силажења у највеће дубине сопствене душе, то је: „(…) усамљено тражење сопственог ‘ја’, тражење ‘Божијег новог’ у човеку (…).“

Једно означавање Бога, које исихасти често употребљавају, је „нематеријално, чисто светло“, док је сопствена људска душа створена из „духовног материјала“. Улажењем у духовни материјал своје душе, значи, омогућује се unio mystica, мистично спајање са Богом и тиме се постаје део нематеријалног светла.

То је, истовремено, само повратак у првобитно стање „Милости крштења“, коме би човечанство ионако морало непрестано да тежи (…) Јер Божије светло чисти од греха и „(…) може се дефинисати као видљиви карактер Божијег, енергије, односно милости у којој се Бог обзнањује (…)“

То долази до изражаја и у вечерњој молитви (Хесперинос) православне Литургије:

„Радосно светло свете лепоте, бесмртног Оца на небу, светог и блаженог, о Исусе Христе! Доспевши до заласка сунца, гледајући светло вечери, славимо Оца и Бога и Светог духа. Дивно је славити Тебе срећним гласом за сва времена, Божији сине, Ти, који дарујеш живот, због чега Те читава Васељена слави!“

 

Кабалисти пак, јеврејски мистичари, далеко су од хришћанства, потичу међутим из исте старојудејске традиције и развили су од средине 13. века своју представу Божје светлости, величине и моћи, али мишљења сам и Страшног суда  („Књиге контемплације“, „Sifre ha’ijjun“, коментари Мојсија Кордовера, Исака Лурие, Хаима Витала, итд.):

„Када је Ен-Соф, Безгранично Биће, створио све што постоји, Он се повукао и почео да се скупља, смањује и сажима у своје средиште, у центар Своје Светлости. Јер само када се Он за човека непојмљиво много скупи, сажме и смањи, људи ће бити у стању да барем наслуте Његову праву величину.

Тада ће се Он указати човеку у свој Својој Светлости, у свој Својој Моћи и зрачиће бесконачну Светлост, без да се Она иоле и икада смањи. Место највеће концентрације Светлости је центар и извор стварања, рађања и настајања а не разарања.“

 

Занимљиво је при овој представи кабалиста, да она представља апсолутни антипод, слику у огледалу модела резмишљања у модерној астрофизици о карактеру „Црне рупе“, која се скупља и сажима у по димензијама незамисливо малу творевину са, истовремено, незамисливо великом масом, која „гута“ све постојеће око себе, чак и светлост, и претвара прогутано у ништавило, у вечну помрчину и небиће.

Аналогно томе, и систем концентрационих логора Јасеновац се може означити једном „Црном рупом“ у хуманистичкој историји човечанства, коју су ревносно опслуживале антихристове легије.

С једном разликом, невине жртве нису и никад неће ишчезнути у ништавилу.

Тим легијама су припадале и оне стотине и стотине обездушених (и непокајаних) злочинаца, којима су римокатоличке свештене одежде очигледно служиле само као карневалска одећа при њиховом „Балу вампира“ а за које је њихов локални предводник и врховни папски заступник у тадашњој Хрватској, већ подуже у „светачкој чекаоници Ватикана“, Алојзије Степинац, имао само једно цинично:

„А шта ми заправо можемо за оних неколико усијаних глава у свећеничким редовима?“

По свему судећи, ни он није промислио о горе ословљеној детерминанти хришћанске вере, којој је он формално припадао:

„Демони ће угледати себе као некада предивне Анђеле који су појали неизрециву, људским језиком неисказиву херувимску песму Богу. Угледаће демони свој страшан пад. Сатана, који је некада био Серафим, видеће како се, уставши против Бога, претворио у страшно паклено чудовиште, у огромног паука, који је обавио паучином греха сву земљу; како се претворио у ужасну паклену змију која је своје отровне зубе забадала у безбројне жртве.“

Но чему заправо покајање, када Степинчеви бискупски наследници данас тврде, да су специјални концентрациони логори за децу у хрватској држави 1941-1945, иначе јединствени у историји света, били у ствари „прихватилишта, у којима су деца била лечена и пружана им је помоћ да преживе ратна дешавања“, да дакле „није било никаквих мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спашена од смрти и преживела тешке ратне прилике”?

Само је доследно очекивати појашњење у смислу „повијесне истине“, да је онај млади усташа, који је Светом Вукашину Клепачком у Јасеновцу одсецао уши и нос, и потом му пререзао гркљан, заправо био неуки фризер, који је само желео да старини ошиша косу и скрати браду пред пуштање на слободу.

Закључно, да ли ово размишљање о вишој, Божијој правди стварно девалвира земаљску правду, да ли духовна, хришћанска полазна тачка при овом коментару заиста обеснажује или чак компромитује рационалне, научне аргументе који доказују да је Јасеновац био страшно стратиште, називајући га по природи ствари својим речником „логор смрти“ а не „земаљски пакао“, означавајући злочинце као „геноцидне мучитеље и убице“ а не као „демоне и антихристове легије“?

Другим речима, да ли интелект слаби и разводњава се, јер трпи, бива ето спутаван од отворености у односу на метафизичку димензију људског бића? Не, напротив, он само постаје слободнији и делотворнији.

Обогаћујућа синтеза ове две рефлексије стварности, још једном, индивидуална је и искуствено гледано само плодотворна. Уз то, једно је сигурно – страх у односу на Страшни Суд Божији постаје беспредметан.