Владимир Умељић: РАСИЗАМ – АНТИСЕМИТИЗАМ, АНТИСРБИЗАМ, АНТИРУСИЗАМ

Антисемитизам је устаљен назив за расистичку мржњу према Јеврејима, иако је он врло непрецизан. Семитске језике, наиме, говоре Јевреји, Арапи, Малтежани, као и више људских групација у Етиопији и Еритреји. Примеренији би, значи, био назив „антијудаизам“ или „антихебреизам“ за ово злокобно ишчашење хуманистичког духа.

До данас не постоји terminus technicus „антисрбизам“, иако је та идеолошка оријентација и то са аналогним последицама по погођене (Србоцид хрватске државе 1941-1945.) позната и доказива.

Од почетка оружаних сукоба у Украјини расте потреба да се преиспита и увођење ознаке „антирусизам“ у научну и општу јавност.

 

Све ове форме расизма су настале на Западу а антисемитизам је, као што је познато, превасходно плод миленијумског делања Ватикана, као што је  Адолф Хитлер (у разговору са католичким бискупом Бернингом) потврдио:

„Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“

 

Расизам Запада у односу на Словене, посебно на Русе и Србе, потврђује мноштво историјских извора, пропагирали су га врло интензивно и консеквентно, као уосталом и антисемитизам, већ врли „очеви комунизма“ Маркс и Енгелс:

Енгелс пише 1948: „Народи, који никада нису имали сопствену историју, који су већ када су достигли најсировији и најнижи степен цивилизације, доспели под владавину туђина или су пак тек кроз укошкавање у туђински јарам достигли ту прву степеницу цивилизације, нису животно способни (…) И – то је усуд, судбина свих аустријских Словена (…) Као носиоци историјског развоја Немци и Аустријанци су имали пуно право  да подјарме ове народне рушевине (…)“

Он је оправдавао немачку колонизацију као „ширење цивилизације ка источним областима, при чему се варварство задржало и концентрисало у Југоисточној Европи (…) и оно их води ка још ближој вези са још горим варварством (Руско односно Османско царство) (…) Словенима није нанета никаква вишевековна неправда, јер се при томе радило о немачкој цивилизаторској мисији (…) а то не иде без употребе силе и гвоздене безобзирности (…) ти тзв. злочини над Словенима припадају најбољим и најпризнатијим делима, на која Немци и Мађари могу да буду поносни (…) природна и неспречива судбина ових умирућих нација је да буду разграђене и усисане од стране својих јачих суседа (…)“

Када су при мађарској револуцији Хрвати и Срби  одбили да гину за мађарске феудалце, безмерно су разјарили ове очеве комунизма. Енгелс пише 1848: „Због ове кукавичке и подле издаје крваво ћемо се осветити Словенима (…) повешћемо уништавајући рат против словенских варвара (…) мржња према Русима је главна револуционарна страст у Немаца (…) сада знамо где су концентрисани непријатељи револуције – у Русији и аустријским областима Словена (…) борба, немилосрдна борба на живот и смрт, терор и уништење Словена (…)“

Маркс издаје од лета 1848 лист „Нове рајнске новине“ и ту се јужни Словени означавају као „похлепни за новцем као Јевреји, главосече, који жртвама парају утробу и децу набијају на ражњеве, пеку их на ватри (…) то се не може видети ни код варвара и људождера у џунгли, јер тамо живе додуше дивљаци, али не и ђаволи (…) војници на Војној крајини (Срби, прим. аутора) су бештије, против који сви народи морају да се дигну, као против аждаја (…)“

Од Кримског рата долази у односу на Југоисточну Европу све више Русија у њихов визир: „Руски медвед је способан за све, ако му европске силе то дозволе (…)“ Када је 1875. почео у Босни и Херцеговини устанак против Турака и 1877 резултирао руско-турским ратом, Маркс и Енгелс су устанике прогласили „продуженом руком Русије“ и с олакшањем констатовани „На срећу добијају Срби по глави!“ а Енгелс пише Вилхелму Либкнехту: „У међувремену је Црна Гора претворена у кашу, што ме врло радује.“ У писму Бебелу он говори  о Србима као „бедним остацима некадашњих нација (…) Срби, Бугари, Грци и остале главосече (…)“

Код њих, дакле, видимо изражени расистички став у односу на Словене, у првој линији антирусизам и антисрбизам, што наравно иде руку под руку са антисемитизмом.

Маркс пише нпр. Енгелсу, како сазнајемо из њихових „Сабраних дела“: „Ми у Јеврејима препознајемо, дакле, један општи, и данас присутни антисоцијални елемент!“

О књижевнику и социјалдемократском политичару Фердинанду Ласалу (1825-1864.) пак он пише свом партнеру 1862: „Јеврејска црнчуга Ласал (…) Сад ми је потпуно јасно, да он потиче од црнчуга, које су се придружиле Мојсијевој колони, која је одлазила из Египта (ако се већ нису његова мајка или баба са очеве стране већ укрстиле са неком црнчугом (…)“

 

Крунски сведок антисрбизма у Хрвата је, наравно, Анте Атарчевић:

„По њему, Срби понекад нису ни Срби, ни Словени, већ потичу од племена Трибала и њихов симбол је била свињска глава са стрелом. Трибали су били, како он каже, надасве рђави и горди, и покушавали су све и свакога да преваре, (…) они су ждрали остатке жртава и њихово име се односило на прљавштину а посебно на фекалије илирских народа (…) Још крајем 5. столећа било је на оној страни Дунава људи, који су говорили грчки, али – како се један хроничар сећа – то су били заробљеници из Тракије и Илирије; заробљеници, које је свако већ на први поглед могао да препозна као несрећнике прљавих глава и поцепаног одела (…) Никада и ни у ком облику не би један разуман човек могао да себе назове Србином или Словеном и тако ће увек и остати. Наука не подноси ова имена и оба морају, са просвећеношћу, да ишчезну (…) Ко још не види, да Словен и Србин исто значе – назив за роба?“

Али, Срби не само да су, значи, „рођени робови“, не, чак и „… њихово име смрди на свраб (…) свако хрватско дете зна да је „Серб“ прави и истински корен глагола „сербит“ (…) „зар је могуће да је било који народ добио своје име од ознаке „Серб“, од једне болести?“ (…)

У истом даху (а како би и могло да буде другачије?), објашњава др Старчевић и једну „очигледну“ везу између Јевреја и Срба: „Не може се утајити, да су Јевреји донели „Серб“ из Египта (…) у најстаријим књигама се говори о овој болести, која је скоро увек помешана са губом…“

И, пошто је уверио своје читаоце да су Јевреји у Египту, дакле, били врло „сербиви“, он крунише ово своје антрополошко-етнолошко и библијски-историјско откриће тврдњом, да Јевреји (значи – нису избегли са Мојсијем, већ да су) као губавци протерани из Египта (…)“

„Славосрби грокћу као она животиња, на којој расте сланина (…) и већ после неколико удараца видиш како од Славосрба настају прави пси, који сви беже иако је само један од њих примио ударац (…)“ То су, дакле, само „… злочинци, и, истовремено, најглупље становништво Хрватске (…) злочинци, крволочни издајници и сличан смрад (…) то је, дакле, стока (…) тај пасји накот стоји много ниже од обичне живине…“ и, коначно, он – као научник – зна да је дужан да понуди и решење проблема:

„Већ на овом свету, на ове злочинце чека секира (…)“

Да овај излив расистичке мржње припада читавој културолошкој традицији Запада показало се најкасније у време грађанских ратова и насилног распарчавања друге Југославије на крају 20. века:

Медијски конзументи су тада добили прилику да нпр. сазнају да су „Срби народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“, односно „Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”, па чак и „Срби… и животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу“.

Дотична кампања је почела „правовремено“, као да су ето западни политичари и медији, али и интелектуалци поседовали паранормалне способности и већ тада знали да ће „великосрпска неман“ ускоро да подигне главу. Тако је већ у августу 1991. хрватски католички свештеник Јосип Дубовечак из Вараждина добио (и искористио) прилику да у једном немачком листу обзнани једну основну и – у читавој послератној историји Немачке – беспримерно радикалну одредницу започете паушалне и систематске дехуманизације једног европског народа, овог систематски иницираног и синхронизованог политичког пројекта и то месецима пре почетка ратних збивања и свих њихових, по правилу сурових пратећих појава:

„У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено“.

 

Као што је горе већ било речено, од почетка оружаних сукоба у Украјини расте потреба да се преиспита и увођење ознаке „антирусизам“ у научну и општу јавност. Јер не само да је то, исто као и антисемитизам (антијудаизам) тј. антисрбизам, једна поткатегорија расизма, већ и јер је историја врло јасно показала да тај нечовечни начин размишљања и делања врло лако може да резултира и злочином геноцида, тим „најстрашнијим злочином, који историја човечанства познаје“ (Холокауст и Србоцид хрватске државе 1941-1945.).

И још нешто је врло забрињавајуће.

Ова антируска кампања се организује и врши на Западу а сваком истраживачу феномена геноцида би морало да је упало у очи, да извршиоци свих великих геноцида у Европи у 20. веку (Холокауст над Јеврејима, Порајмос (Самударипен) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.) примарно припадају културолошкој традицији Запада, док ниједан народ-жртва не припада примарно дотичној традицији.

Да би се избегли неспоразуми, хронолошки први велики геноцид 20. века је био онај над Јерменима, но он културолошки и геополитички припада непосредном европском суседству (турска држава, Мала Азија).

Актуелна расистичка дехуманизација Руса се на Западу испољава не само у увођењу масивних економских санкција, које искуствено увек погађају „мале, нормалне људе“ а не властодршце, одбијањем издавања виза руским грађанима, забраном руским спортистима да учествују на међународним такмичењима, рушењем споменика великанима руске (и светске) културе, нпр. Пушкину, забраном извођења маестралних музичких дела (Чајковски), итд.

Уз то иде и помало чудно, јер екстремно потенцирано, управо инфлационарно уздизање Украјинаца на до недавно ненадане висине. Не само да је Зеленски по „Тајмсу“ постао „Мушкарац године“, претходно је и трофеј „Песме Евровизије“ припао украјинској музичкој групи „Kalush Orchestra“, лауреат овогодишње немачке „Награде за мир“ је постао украјински писац Сергеј Задан а „Нобелову награду за мир“ поделили су украјинска невладина организација „Центар за грађанске слободе“, руска дисидентска „Организација за људска прва Меморијал“ (у егзилу) и белоруски адвокат Алеш Бјалацки (као опозиционар у затвору).

Да би се, још једном, избегли неспоразуми – овде се ни у ком случају не поставља у питање морални интегритет или стручни квалитет награђених, јер преурањене (без ваљаних доказа) и тешко оптужујуће флоскуле, као нпр. „издајници“ или „корисни идиоти Запада“ су превасходно израз предрасуда, шаблонског начина размишљања и „тунелског погледа“.

Без доказа, то су клевете.

Оно што је легитимно и врло примерено, међутим, то је да се постави у питање морални интегритет и стручни квалитет западних дародаваца, њихово свесно и вољно „марширање у истом строју“, које очигледно занемарује све уобичајене критеријуме у култури и уметности.

Једини заједнички садржалац ових потеза је – политички мотив, једноумност и – антирусизам.

При додели ових Нобелових награда, иначе, дошло је до инцидента, који би под нормалним околностима одмах прерастао у велики скандал, био надугачко и нашироко тематизован у западним медијима.

То је обзнанио немачки ТВ-студио АРД у својим ударним вечерњим вестима а одмах потом је та информација нестала из свих медија и из интернета. Биће да су творци јавног мњења били алармирани овом бруталном отвореношћу.

Украјинска представница је, наиме, одбила да пружи руку својој руској колегиници (и савезници) са врло речитим образложењем: „Она је Рускиња! А наше две земље су у рату!“.

Оставимо за тренутак по страни, да ли је овај потез младе Украјинке био одраз „само“ расизма (антирусизма) и/или мањкавости најосновније људске емпатије тј. још пре интелигенције.

Много важније питање је – зар не би било примерено обогатити језике света неологизмима „антирусизам“ и „антисрбизам“? И апеловати на светску хуманистичку јавност да устане против те колико издашне, толико и зле хране убилачких идеологија, што Јевреји, Роми, Срби, итд. могу врло упечатљиво да посведоче?