Владимир Умељић: „ПРОТИВИЛИ СЕ, НЕ ПРОТИВИЛИ…“

Није патетично када се скупштинска расправа о ултиматуму Запада у односу на питање Косова и Метохије 02.02.2023. назове судбинском, но прерано је да јој се додели атрибут „историјске“.

Највећа тешкоћа и препрека за то је апсурдна чињеница, да посланици нису добили на увид тај текст „француско-немачког предлога“, о коме би заправо требало да расправљају.

А о стилу и нивоу, како политичке опозиције тако и позиције („лопови, пљачкаши, кукавице, дивљаци, издајници,  лажови, бедници, криминалци, продане душе, капитуланти, итд.“), мучно је и размишљати а камоли говорити.  

Провокација на провокацију, па све до покушаја физичког обрачунавања. Коректна колегијална атмосфера и култура дијалога у свом најсуптилнијем облику, као што и приличи достојанству једног парламента, зар не?

На дику и ползу народа, који их је изабрао и који их плаћа.

 

Представници опозиције, још једном, имају једно непорециво и необориво образложење за свој евидентни мањак аргументоване дискусије (не и за начин на који је воде) а то је да нису добили на увид текст „француско-немачког предлога“, чиме се озбиљност, па чак и сврха ове седнице у великој мери поставља у питање.

Оно гласи: „Демократски условљена транспарентност или привид, фарса?“

Јер како иоле стручно и компетентно расправљати о једном саобраћајном удесу а само на основу неколико медијских јављања? То је као кад би неко прочитао само један кратки коментар Светог писма и потом се од њега очекивало да изврши детаљну егзегетску анализу свих Јеванђеља.

Одговорност за то несумњиво лежи у рукама оних, који су упознати са дотичним текстом, а нису га доставили члановима парламента. Јер то се дефинитивно могло (и заправо морало) учинити а без да се исти објави у медијима, чиме би се поштовала од стране одговорних апострофирана „тајност садржине“.

А што се стила и нивоа свих учесника расправе тиче, како то означити? Као једну (јадну и жалосну) представу неког аматерског позоришта, по имену „Несложна кафанска браћа“?

Или можда као „Вашар таштине“?

Коначно нешто, за шта сви чланови парламента сносе одговорност (част изузецима).

Неколико речи о поседницима информација, у првој линији о Александру Вучићу, који стоји на врху пирамиде власти у Србији и тиме о носиоцу највеће одговорности пред народом, парламентом и историјом,.

Оно што у његовом излагању већ сада тегобно и нелагодно упада у очи, то је следеће („Политика“, 02.02.2023.):

„Противили се не противили, у Савету Европе у тренутку када они одлуче имаће већину, противили се не противили – за НАТО имаће већину. Противили се не противили се, за ЕУ – то је њихова одлука”, рекао је Вучић.

Та констатација је наравно тачна, али њена колико резигнирана, толико и дефетистичка конотација императивно захтева понеки додатак, као нпр.: „… што сигурно није разлог да ми пристанемо на њихове уцењивачке ултиматуме, те да се и ми саучеснички прихватимо њиховог скалпела, којим намеравају да нас кастрирају!“

Или барем оградити се блажим: „… то је њихово средство огромног притиска, за које им наравно није потребно наше одобрење, коме ми међутим не можемо да приложимо и сопствени пристанак!“

Јер ако је већ свеједно „противили се ми или не“, зашто се не противити? И остати веран принципима или ако ништа друго, барем следити Његошевој мудрости: „Част и брука вјечно живе“?

Потом Вучић још једном понавља које последице би имало неприхватање ултиматума „НАТО-демократија“ („Политика“, 03.02.2023.):

„У три реченице су саопштили да уколико се не прихвати рад на иницијативи и имплементацији, да ћемо се суочити са подзаустављањем преговора са ЕУ, прекидом доласка инвестиција и повлачењем свих инвестиција и другим свеобухватним мерама које морају да покажу како пролазе они који се не усклађују са ЕУ.“

Стога дозвољавам себи да поновим и свој став, који се односи на ту претњу, објављен непосредно пре овог заседања Скупштине Србије:

„А ако се ултиматум не прихвати, тако претње, долази до повлачења тј, заустављања инвестиција, санкција, пораста незапослености, падања животног стандарда, ограничења мобилитета српских грађана у односу на путовања у иностранство  сл.

Да ли би то биле озбиљне и мучне последице, уколико се не би пало на колена, пљунуло на сопствене националне интересе и на образ? Да, несумњиво. Да ли би међутим те последице биле злокобне и трагичне, као нпр. после одбијања аустро-угарског ултиматума 1914? Када се претило разорним ратом? Не, ни случајно.“

То значи, позивање српског председника на античко-грчку историју је реторички гледано био легитиман и промишљен потез, који међутим непримерено потенцира и драматизује актуелну ситуацију, подстиче и ирационална страховања:

„Упоредивши проблеме са којима се Србија суочава у дијалогу са међународном заједницом, са онима из времена када је древна Атина упутила ултиматум становницима острва Милос, подсетио је на писање Тукидида о „Мелијском дијалогу”. Казао је да су становници Милоса настојали да буду неутрални, али Атињањи, знајући историјске везе Милоса и Спарте нису хтели то да допусте.

Становници Милоса су ултиматум одбацили, Атина је напала, побила све мушкарце, жене и децу послала у робље – „Атина је касније изгубила Пелопонески рат, али Милос се никад није опоравио”.“

Јер (могући) економски напад, па и рат „НАТО-демократија“ против Срба и уништавајући рат Атине против Милоса?

Са помешаним, подељеним осећањима се даље прима к знању приоритет „под један, да по сваку цену и на сваки начин сачувамо мир и стабилност“. Мир је без сумње најважније опште добро човечанства, али – по сваку цену, на сваки начин?

Да ли је значи било погрешно да не само Срби,  већ и огроман део света није био спреман да „по сваку цену и на сваки начин“ очува својевремено мир са Аустро-Угарском и царском Немачком а потом са Адолфом Хитлером, Бенитом Мусолинијем и Антом Павелићем?

На чије добро би то тада изашло?

Само бесловесан човек може да заговара рат „по сваку цену, на сваки начин“, но легитимно (и непревидиво сурово) је питање, колико је с обзиром на горње чињенице разложно заступати други, супротни екстрем?

Зар заиста и на уштрб својих елементарних права и есенцијалних интереса?

Те категорије наиме не подлежу личном или социјално селективном тумачењу (дакле једне интересно хомогенизоване групе, као што је то свака политичка партија), не дају се угурати у резоне великих сила или у слеђење истима.

Оне егзистирају по себи и за себе.

Желим још да напоменем да сам прилично сигуран, да се један овакав коментар неће допасти ни политичкој опозицији (сувише млака критика владајућих и сувише много критике нашег иступања) ни политичкој позицији (сувише много критичких примедби на рачун владајућих и сувише млака критика опозиције).

Дакле текст, који није „нити риба, нити месо“?

Можда, међутим, управо у томе лежи основни проблем на српској политичкој сцени, који се управо тако поразно манифестовао у највишој инстанци парламентарне демократије, у Скупштини Србије.

Јер само је погрешно и контрапродуктивно, када тежња за поларизацијом по сваку цену настоји да поништи сваку могућност конзенсуса, када острашћеност потисне трезвеност, када се борба аргумената при заступању (заиста виших) општих интереса обесмисли превагом личних ставова, који се уздижу на ниво некакве непогрешивости.

Другим речима, када се већина, чак и без обзира на политичко-партијски предзнак, уситни у гомилу појединачних, који се сви громогласно куну у национално јединство и здушно раде на томе, да до њега не дође. Јер сви другомишљеници су наравно само „лопови, пљачкаши, кукавице, дивљаци, издајници,  лажови, бедници, криминалци, продане душе, капитуланти, итд.“

Свака част изузецима.

Зар је заиста тако тешко схватити и прихватити, да се и најисправнији, аксиоматски важећи ставови („Не пристајању на ултиматуме!, Не одрицању од српске Свете земље Косова и Метохије!, Заштита Срба и њихових права!, Стриктно поштовање Устава!“) безнадежно профанишу и обезвређују када се зачине личним увредама и псовкама?

Ко се томе радује? Срби сигурно – не.

Закључно, поступак одлучивања је (надајмо се) још увек у току, али нада да ће ова Скупштина Србије, битно допринети изналажењу правог решења кризе полако чили. Другим речима, све више се испоставља нужност, неизоставност свенародног референдума, дакле без обзира где све Срби живе.

На томе ништа не мења ни јављање у овом истом издању „Политике“: „Председник каже да верује да ћемо у наредна два или три месеца имати нову расправу, али не под овим условима.“

И нада у то, наиме, све више чили, како у односу на „нову расправу“, јер ово је била само запенушена свађа а не расправа, тако и у односу на „нове услове“, јер – како, који „нови“ услови?

Једина могућност нечег новог, конструктивног, одговорног и обавезујућег, како изгледа после овог катастрофалног изневеравања поверења, указаног од стране бирача својим највишим политичким представницима, то је да се организује расправа са новим учесницима, дакле са читавим народом.

Референдум. Да се народ не би још једном стидео својих скупштинара и њиховог, врло благо речено, заиста врло специфичног начина да га представља и заступа, води и „усрећује“. Па противили се они томе или не.

Јер ко зна колико је њих прочитало тј, запамтило Његошеве речи „Част и брука вјечно живе“.