Владимир Умељић: ПРЕГОВОРИ, ДОГОВОРИ, УГОВОРИ И „ЗАКОН ЏУНГЛЕ“

Владимир Умељић

Међународно право је изузетно важна цивилизацијска тековина и служи као неопходни темељ (у оптималном случају мирољубиве) коегзистенције држава и народа света.

Но постоји ли још за све обавезујуће међународно право?

Познато је да је кршење уговора из Минска од стране Украјине и њених тутора, потписница Француске и Немачке, уз подршку и одобравање свих њихових западних савезника, уништило последњу шансу за мирно решење тамошње кризе.

Да је Запад испоштовао дотични уговор, као што приличи правним демократским државама, Украјина би остала целовита, јер је исти предвиђао остајање Доњецка и Луганска у саставу ове државе, са одређеним аутономним статусом, не би дошло до катастрофалних разарања и губитка стотина и стотина хиљада живота младих Украјинаца и Руса.

Хоће ли одговорни икада бити позвани пред лице правде? Они који су прекршили међународно право и то из ниских побуда а уз само једну олакшавајућу околност, наиме, да су тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел и њен француски колега Франсоа Оланд то и јавно признали, објашњавајући то намером да добију на времену и што више наоружају режим Володимира Зеленског за предвиђени рат са Русијом.

Но то селективно и интересно условљено третирање међународно-правно обавезујућих уговора (као жвакаће гуме) почело је много раније – шта је било са Дејтонским уговором, кога западни протектори Босне и Херцеговине од самог почетка корак по корак поништавају, отимајући надлежности и имовину од Републике Српске а што тренутно кулминира инквизиторском хајком на демократски изабраног председника Милорада Додика и његове сараднике?
Шта је било са Кумановским уговором, после оног удруженог криминалног подухвата, напада „НАТО-демократија“ на остатак Југославије 1999, по коме би на међународно-правно важеће државне границе на југу Србије већ одавно требало да се вратило око 1.000 припадника државне полиције и војске? Који је недвосмислено гарантовао неповредивост граница?

Хоће ли одговорни икада бити позвани пред лице правде? Јер и тај уговор западни потписници игноришу, сматрају неважећим. А неповредивост граница и њихово насилно мењање? То је само актуелно у случају Русије и Украјине, зар не?

Искуство додуше каже, да је Србија својевремено поклекла и прихватила онај западни ултиматум из Рамбујеа, „добровољно“ пристала значи на своју анихилизацију и денационализацију, да би Запад потом махао тим папиром и бусао се у груди а радећи исто то, што и сада ради, наиме, континуирано покушава анихилизацију и денационализацију српског национа, али тада би то чинио уз позивање на право, на потписани уговор.
Тако да данас у нас имамо тзв. прозападну опозицију, која се куне у демократију и све чини да је апсолутно антидемократским методама реализује, мада нпр. и једног професора српског универзитета, врлог демократу Динка Грухоњића, који нас и читав свет просвећује у смислу: „Потпуно србизована“ Војводина, која постаје „четничка држава“, те стога „од ње неће остати ни камен на камену“.

Хмм, да није и он овим речником из прошлог светског рата показао да је остао „заглављен у прошлости“? Можда уз то и жал за још даљом прошлошћу, за оптималном ситуацијом у којој би он закључио уговор о међусобном признавању између Војводине и Београдског пашалука (илити резервата за непоправљиве четнике)?

Јер – србизована? Ко је тамо србизован? Срби? Хмм, то би заиста коначно била једна позитивна, освежавајућа вест и новост, иако он сам сигурно не би припадао дотичнима, значи расвешћенима и отрежњенима.

Односно његовим речником – „непоправљивим четницима“. А да и не говоримо о оним другим српским унивезитетским професорима и чак понеким члановима САНУ, који захтевају да се „независна држава Косово одмах мора признати“ или о оним научним па и појединим црквеним „ауторитетима“, који подржавају друге „ауторитете“ и њихове тврдње „да се Србоцид хрватске државе 1941-1945. уопште није догодио и да су усташе заправо били сањари и визионари, које су Срби перфидно сатанизовали, градећи свој цинични култ жртава“. Са таквим пријатељима, непријатељи постају више/мање излишни.

Но добро, ту рамбујевску клопку је Србија својевремено избегла већ при врло сличном аустро-угарском ултиматуму из 1914, очекивано скупо платила свој циљ слободе, независности и суверености, али је опстала, поново устала на ноге и сачувала наду у бољу будућност следствених генерација.
Ах, нудим моментално извињење, опет се испоставило да нисам ето ни ја „променио свест, заборавио све што се једном догађало и окренуо се будућности“, како то наши западни „партнери и пријатељи“ од нас неуморно захтевају.
Опет једно те исто, дакле типична српска „заробљеност у прошлости, слављење својих посртања и губитака, падова и пораза, митоманија и светосавско-великосрпска иконографија, уз то кукавичко окретање главе од вуковарског, сребреничког, косовско-метохијског, монтенегринског, звездарско-палилуског и свих осталих геноцида, те закључно увек некаква небеска Србија…“
Преговори, договори, уговори? Међународно право и „закон џунгле“?
Јер ко преговара, договара и уговара, да би потом још пре него што се мастило осушило све погазио, тај се руководи само и искључиво „законом џунгле“, дакле „правом“ јачега, осионијег и бескрупулознијег, он се руководи неправом. Чему дакле Мински, Дејтонски, Кумановски, итд. уговори?
Али – шта сад? Одустати од преговора, договора, уговора, јер где је ту смисао?
Не, ни у ком случају, јер то би као прво значило да младунче срне, антилопе и зебре дају своју сагласност предаторима, вуку, лаву и хијени, да их растргну и прогутају. Надмоћни месождери ће наравно и без њиховог пристанка гледати да то учине, али – ми смо људи и, још једном, међународно право је изузетно важна цивилизацијска тековина и служи као неопходни темељ (у оптималном случају мирољубиве) коегзистенције држава и народа света.
Пристати на „закон џунгле“ би био ултимативни пораз онога, што човека чини човеком.
Другим речима и као један заиста драстичан историјски пример, одговор на сва она безмерна и безбројна клања беспомоћног српског живља у оквиру Србоцида хрватске државе 1941-1945. никада није нити морао, нити смео да се састоји у клању исто тако беспомоћне хрватске и босанско-муслиманске нејачи, већ само у борби против злочинаца, како непосредних, тако и њихових ментора и наредбодаваца, подстрекача и идеолога зла.
Мора се врло јасно истакнути, мучно је и тешко, али ипак неупоредиво лакше говорити или писати данас о томе а не бити у ситуацији некога, ко је управо доживео Србоцид, дакле прерану, насилну и по правилу мученичку смрт својих родитеља, сестре, брата, деце и од тада хода по лабавој жици изнад понора а између старозаветног „Око за око, зуб за зуб!“ и новозаветног: „Када те ударе по образу, окрени им други образ“.
То је енормни, тешко замисливи испит људске величине, човечности, коме није свако дорастао.
Али нека ми буде дозвољена примедба – НАТО-ракете и бомбе су 1999. убиле и малу Милицу Ракић, док је седела на својој ноши, но такав усуд се никоме не може пожелети и шта је скривило дете оног убице, који је притиснуо дугме и испалио ту ракету? Или дете онога, ко је то планирао, наредио, организовао?
Срби су вазда били на правој страни историје, никада додуше безгрешни, но смисао отворености за преговоре, договоре и уговоре је део тога, исто као и много пута демонстрирано јунаштво, самопожртвованост и хуманост.
Све у своје време.
Методе су се промениле, на срећу нема више хрватских концентрационих логора смрти Јадовна, Јасеновца, Јастребарског и још двадесетак, цркве у Глини и свих стратишта Козаре, државно организованих људских кланица у српским Вељуну, Коритима, Пребиловцима, Дракулићима, Мотикама, Шарговцу, Раковцу, Вргинмосту, Млакви, Дивоселу, Смиљану (родном месту Николе Тесле), итд.
А нема више ни Хитлерове острашћене србомржње, тако ни њене ванбрачне балканске деце – хрватске „Црне легије“, босанско-муслиманске СС-дивизије „Ханџар“, СС-дивизије „Скендербег“ косовско-метохијских Албанаца, СС-дивизије „принц Еуген“ дунавских Шваба…
Но и наша данашњица је време насилних предатора, наш животни простор је и даље џунгла, али то не значи нити да се морамо помирити са усудом плена, нити да би смели да се одрекнемо душе и савести, права и правде, дакле вере, љубави и наде.

Јер за то не важи горња примедба (све у своје време). То је или за увек или се за увек губи.

А уколико неко тај жељени спој супротности – бескомпромисни отпор и очување човечног – прогласи ауторовом (књишком, теоретском, ван реалног живота) фантазијом, тај нека узме себи времена и промисли две ствари.

Као прво оно, што је италијански књижевник Андреа Камилери (не књишки, теоретски, већ управо живећи, посматрајући и анализирајући реални живот) постулирао, наиме, да ако се деси да се фантазија и живот некада поклопе, онда одговорност за то лежи на животу.

Он је тиме у суштини хтео да каже, да бисмо остварили своје фантазије, ми морамо да променимо свој живот, да учинимо све што је у нашој моћи, да би стварност постала боља, лепша.

Као друго, ако су оне злосрећне преживеле жртве Србоцида хрватске државе 1941-1945. огромном већином успеле да се не приклоне старозаветном „Око за око, зуб за зуб!“ и не свете на хрватској и босанско-муслиманској нејачи, већ да се боре против зла, против злочинаца, онда би и нама морало да буде могуће и шта више много лакше да се боримо против свих данашњих насилника, без да изгубимо душу.
Поштовати етику, морал и право, али никада „закон јачега“.