Владимир Умељић: ПРЕДБОЖИЋНО РАЗМИШЉАЊЕ И АРХЕОЛОГИЈА ДУШЕ

Владимир Умељић

Археологија истражује и анализира материјалну заоставштину човечанства, но није ни у ком случају занемарљиво, да се тај појам (грчки ἀρχαῖος и λόγος) може превести (може, јер логос има више значења) као „почетна, првобитна реч“.

Тиме се спектар његове примене шири и оправдава, поред осталог, и горњи наслов, било да је полазна тачка наука или пак вера, јер те две области су антиподне, међусобно супротстављене само за атеисте и игноранте.

Сигмунд Фројд је потрудио археологију да би појаснио психоанализу: 

„Нема заиста боље аналогије за човеково потискивање доживљеног и препознатог у подсвест, чиме душевно постаје недоступно свести и, истовремено, конзервирано, сачувано, као што је то било затрпавање, прекривање Помпеја лавом Везува. Поновно откривање града трудом археолога је оно, што психоанализа чини са у подсвест потиснутим, затрпаним душевним.“

Другим речима, Фројд апострофира психоанализу као археологију душе.

Пре пар хиљада година догодила се вероватно једина успешна револуција (јер духа и душе) у историји човечанства, када је Исус Христос обзнанио радосну поруку Вере, Љубави и Наде, коју су потом сачувала и пренела Јеванђеља (τὸ εὐαγγέλιον = радосна вест).

Револуција, коју и данас живи преко две милијарде људи.

Ко год се бавио Светим писмом, познаје почетак Јеванђеља по Јовану: „На почетку је била реч и реч је била код Бога и Бог је био реч“ (ἐν ἀρχῇ ἦν ὁ Λόγος καὶ ὁ Λόγος ἦν πρὸς τὸν Θεὸν καὶ Θεὸς ἦν ὁ Λόγος).

Другим речима, Божија почетна, првобитна реч (архелогос) је ословила и обухватила дух и душу човека, и заувек их променила. Ко год се бави вером, он се бави археологијом душе, дакле (супстанцијалног) нематеријалног, исто као и наука, али на другачији начин, јер се ради о различитим рефлексијама (исте) стварности, са не ретко сличним ако не и истим крајњим закључцима истраживања.

Наравно, изражено својим речником.

Ове две области апсолутно могу да се нађу у складној синтези, у такорећи персоналној унији, јер нема никаквих разумних разлога зашто би нпр. један историчар требало да буде мање историчар, ако је религиозан, или зашто би један хришћанин требало да буде мање хришћанин, јер је докторирао на индонежанској верзији хиндуизма односно на разликама између муслиманских сунита и шиита.

Изузетак су наравно атеисти, но како је немачки археолог Габријел Цухтригел својевремено написао: 

„Када атеиста покуша да каже или напише нешто о религији, то је као када неко покушава да напише туристички водич, без да је икада ступио на тло дотичне земље или града.“

Божић је дан Светог Рождества Исуса Христа, који је изнео ту револуцију и по цену свог (овоземаљског) живота, тиме донео једну нову и чврсту етику живљења, за све оне који су се Њему отворили.

Погледајмо једно илустративно приповедање о времену пре тога, једно казивање о Содоми и Гомори из Старог завета. Господ је одлучио да уништи Содому због силних сагрешења његових становника, због неетичког понашања, неморала и противприродног блуда (из чега је настао и израз содомија).

Абрахам Га је на то питао а шта је са праведницима, зар и они морају да плате због тих својих суграђана? Одговор је био одречан и два анђела су сишла у град да нађу праведнике. 

Нашли су само једног јединог, Лота.

Он их је примио у својој кући, но ускоро се скупила разуздана насилничка гомила пред капијом и захтевала да им Лот изручи анђеле, да би они имали секс са њима (хебрејски yada, упознавање, али и сексуално општење). 

Лот је то одбио и понудио им чак своје две неудате ћерке, да би спасао госте.

Анђели су то спречили и извели Лота, његову жену и ћерке правовремено из града, рекавши им да се ни у ком случају не окрећу назад. Но Лотова жена је била исувише радознала, окренула се и моментално претворила у стуб соли.

Лот је потом са ћеркама живео у планинској пећини, али он је био и остао једини праведник а његове ћерке су додуше напустиле Содому, но Содома није напустила њих, тако да када су стигле до полне зрелости а није било других мушкараца, оне су опиле свог оца и сексуално га злоупотребиле.

Ова рефлексија претхришћанског друштва не значи наравно да су тада сви људи или већина њих били содомити или преступници друге врсте, као и да их после доласка Христа Спаситеља није било, да их нема и да их неће и даље бити. 

Наравно и међу (номиналним) хришћанима, јер нико не може да избрише нпр. папу Александра VI (1431-1503.) из историје, који је обременио сопствену ћерку Лукрецију Борџију, језуите као највеће трговце робовима свог времена, односно масовна убиства римокатоличке инквизиције, итд.

Но чињеница је да је са Христом настао нови чврсти морал за све, који су се отворили радосној вести.

Ненаучно? Свакако, али још једном, то је сасвим друга рефлексија (исте) стварности.

Оно што нити је научно, нити религиозно, али реално и непревидиво је, да све пошасти модерног времена, које су настале превасходно на постхришћанском Западу и одакле се ревносно извозе у читав свет, дакле дроге, трговина оружјем, купопродаја људи и мале деце у сврху насилне проституције и продаје органа, итд. нису случајно настале.

Да ли то значи, да је зли дух Содоме на неки начин опстао?

Не, људске слабости су опстале, самољубље и безобзирност, похлепа и завист, мржња и пакост, лажљивост и клеветништво, жудња за моћи и путем насиља, клањање пред „Златним телетом“, зло у човеку је све време присутно и увек изнова избија на површину. 

Човек наиме исувише радо заборавља, да прво мора да преиспита, по потреби измени и поправи себе, да би могао да поправи друге. Да значи стално (духовно) археолошки истражује и преиспитује свој лични, унутрашњи систем вредности. Да се влада по принципу старе делфијске мудрости: „Препознај самог себе.“ (Γνῶθι σεαυτόν).

Испразно теоретисање, салонско филозофирање, шупље моралисање? 

Не, јер није заправо неопходна никаква нарочита мудрост да би се схватило да мрзитељ не може да очекује љубав, лопов поштење, преварант захвалност преварених, фанатик толеранцију, клеветник искреност, издајник верност. 

Вредно је о томе размислити у предбожићно време. И не само тада.