Владимир Умељић: ПРЕД ЗАКОНОМ СУ СВИ ЈЕДНАКИ

Овај изразито важни параметар хуманистичке културе је у нас васпоставио већ цар Душан својим Закоником, дајући право сваком себру да доведе свог властелина пред суд у случају кршења права.

Но принципи и њихова примена у пракси стоје исувише често у раскораку.

Анатол Франс (1844-1924.), француски носилац Нобелове награде за књижевност (1921.), указао је један такав раскорак, на наличје овог постулата једнакости пред законом својом социјално-критичком констатацијом стања у Француској: „Пред законом су сви једнаки, јер он забрањује како богатима тако и сиромашнима да спавају под мостовима, да просе и да краду хлеб.“

Он је значи врло једноставно указао на чињеницу да је немогуће остварити једнакост свих људи, докле год се расподела социјалног продукта одвија на крајње нејднаки начин – на једној страни милионери и милијардери, на другој они, који не виде другу могућност да преживе ако не просе и не краду хлеб.

То је дакле питање економије и капитала, али и демократије односно елементарног хуманизма.

Погледајмо на примеру галионске фигуре „НАТО-демократија“, САД, колико је ова ознака (демократија) примерена, односно колико је по могућству и у овом случају дошло до ауторитативне узурпације власти над дефиницијама стварности и до њене виртуализације.

Питање је, дакле, како се несумњива тежња ка овладавању читавим светом од стране ове, највеће до сада виђене концентрације политичке, економске, војне, индустријске, технолошке, итд. моћи подноси са демократијом, дакле још једном и у најмању руку – са тим, што се данас под тим именујућим појмом на Западу већински подразумева, тј. неуморно постулира у дотичној и светској јавности.

Јер реализација тог идеала се sui generis не би смела исцрпити формалним правом људи да једном у неколико година изађу на изборе – и изложе се изборним кампањама политичких партија и других лобистичких групација, које искуствено по правилу виртуализују стварност у своју корист – већ се

‒ мери перманентним партиципирањем у конкретном процесу политичких одлука,

‒ степеном поштовања људског достојанства, права и слобода (= једнакост људи) а без обзира на порекло, религију, политичко опредељење или „расу“,

‒ ефикасношћу правне заштите истих,

‒ степеном учешћа у материјалном благостању друштва тј. у праву да свако може да на основу свог рада и позитивног доприноса напретку социјалне заједнице живи достојно човека.

Јер „извоз демократије“ значи истовремено и извоз сопственог „система вредности“, при чему се не сме испустити из вида, да страни зависници/поданици империјалних сила искуствено много мање профитирају од позитивних страна дотичних система а много више трпе њихове лоше стране.

Представимо овде неколико опште доступних и лако проверљивих података у односу на степен реализоване демократске структуре и владајућег система вредности на примеру САД, који иначе већ дуже времена наилазе на све експлицитнију критику, шта више и у осталим „НАТО-демократијама“, као и широм света.

Тако и мартовско издање издање утицајног немачког недељника „Штерн“ 2012. нпр. обзнањује, да САД у међувремену за 88% „обичних“ Немаца више нису земља за пример. Шта је то, дакле, што је нагнало и прагматичне Немце да радикално промене мишљење о „Великом брату“ с друге стране Атлантика? Како изгледа остварење „америчког сна“ – слобода, демократија, људска права, просперитет и једнаке шансе за све – у пракси САД, који се нуди и извози – у покушају – у читав свет?

Све наведене одреднице дотичног система вредности подређене су наиме непревидиво култу капитала, управо идолатријском односу према поседовању и умножавању сопственог иметка – у којој мери су материјалне и идеалне компоненте система уопште међусобно компатибилне?

Јер када човек са 70 кг тежине намах прогута 833 г иначе животно важног витамина Ц, он ће умрети, он је у том тренутку извршио самоубиство. Аналогно томе поставља се овде теза на дискусију, да када једно друштво дозволи појединцима безмерно згртање материјалног поседа на рачун већине чланова заједнице, да тада долази до једне врсте самоубиства социјалног хуманистичког духа или пак до (покушаја) његовог убиства.

Како, као прво, изгледа социјална страна владајућег економско-финансијског система у номинално најбогатијој земљи света, у којој само врви од светских рекорда („Што веће, то боље!“, „The bigger the better!“)?

САД годишње издају 607 милијарди $ US за војне сврхе, што чини 41,5% светских војних издатака за наоружање (за поређење – Русија издаје за то 58,6 милијарди $ US или 4% светских војних издатака за наоружање). Већ то значи, да се ни у ком случају не ради о некаквој сиромашној држави.

Између 1979. и 2007. приходи (10% популације) богатих у САД су, међутим, порасли за 390% а приходи остатка од 90% Американаца за укупно 5% (што је инфлација одавно појела). Само 2010. је просечни приход једне (просечне) породице реално опао за 2,3%. Између 1969. и 2009. опала је просечна месечна зарада мушкараца између 30 и 50 година старости за 27%.

Шефови великих концерна су 1980. зарађивали 42 пута више од својих радника, 2011. године су зарађивали 343 пута више од својих потчињених. Дванаест највећих америчких концерна (поред осталих – Dženeral Elektrik, Ekson, Verizon) нису између 2008. и 2010. платили ни један цент пореза на свој добитак од укупно 175 милијарди $ US.

Тако је нпр. и амерички милијардер Бафет 2011. платио 17,4% пореза на приход а његова секретарица (зарада од 60 000 $ US годишње) платила је 35,8% пореза. Тадашњи председник Обама (зарада од 1,7 милиона $ US годишње) је исте године платио 26,8% пореза а његов тадашњи републикански изазивач у трци за председничко место Mit Romni (приход 21,6 милиона $ US) платио је свега 14%.

Између 1999. и средине 2008. цена млека је порасла за 35%, млевеног меса за 54%, јаја за 128%, бензина за 244%.

Број незапослених између 20 и 24 године живота је у децембру 2011. износио 26,8%.

део „минимално плаћених послова“ је порастао на 41% од укупног броја запослених. То су, иначе, она чувена „радна места“, која је почео да уводи већ Бил Клинтон и од којих нико не може да живи. Из тог времена потиче и горки виц – председник Клинтон држи говор и подвлачи да је створио три милиона нових радних места. Један радник из сале довикује, знам, ја сам имам три таква посла, сад чак могу да преживим.

Сатница за „минимално плаћене послове“ износи наиме 7,25 US $ и није чудо да су 1. маја 2015. у преко 200 америчких градова радници изашли на масовне демонстрације и указали да поред редовног посла морају да моле државу за социјалну помоћ да би преживели.¹ Највеће и најбогатије приватне фирме најмање плаћају своје запослене, као на пр. Мекдоналдс или пак Вал-Март Сторс, Инк. са годишњим обртом (2011.) од 422 милијарди US $ – што је више од брутосоцијалног продукта Јужне Африке, Тајланда или Новог Зеланда – и профитом од 24,7% за њене власнике и акционаре.²

Закључно, трошкови студирања у САД износе у просеку између 16.000 $ US (државни универзитети) и 37.000 $ US (приватни универзитети) годишње а већ трошкови за колеџ су од 1978. порасли за 900%. Стога је највећи број америчких академских грађана по завршетку студија високо задужен а око 17 милиона њих са завршеним колеџом ради послове, који са њиховим образовањем немају никакве везе.

Тешко дакле да је ово стање настало на основу некаквог социјалног конзенса и релативна стабилност би могла да превасходно почива на следећим факторима:

а. на неуморном узвишавању горе поменутог идолатријског односа према поседу и умножавању сопствених финансијских вредности на ниво једне псеудо-религије, чије галионске фигуре, једна врста првосвештеника представљају мултимилијардери, при чему се „нормалном“ човеку исто тако неуморно октроише да свако може да се вине до њиховог Олимпа;

б. на (иначе нормалном) репресивном државном апарату, који се у САД међутим све више препушта приватним инвесторима (в. доле о приватној затворској индустрији), које интересује искључиво сопствени профит;

в. да би се значи путем методе „штапа и шаргарепе“ односно путем принципа „ауторитет-узурпација власти над дефиницијама-психагогија-државни репресивни апарат“ развила индивидуална и социјална свест о недодирљивости „светилишта капитал“ и о „једнаким шансама за све, да се нађу на правој страни“.

Закључно, у овом тренутку 15,1% или 46,2 милиона Американаца живи испод границе сиромаштва. Проценат сиромашних је, наравно, много већи код Афроамериканаца (27,4%) и Латиноамериканаца (26,6%), иако они заједно чине свега око 20% укупног становништва.

Тиме стижемо до степена поштовања људског достојанства, права и слобода (= једнакост људи) а без обзира на порекло, религију, политичко опредељење или „расу“, као и на ефикасност правне заштите истих.

САД, зачудо, држе и један не баш исувише познати – и ни у ком случају ласкави – светски рекорд и то по броју својих грађана у затвору. Године 2005. је на пр. сваки 137. одрасли Американац био лишен слободе.³

Већ 2006. године лежало 2.085.620 људи у затвору, а што је у односу на укупни број становника од тадашњих око 290 милиона, убедљиво више него на пр. у Русији, како по апсолутном броју затвореника, тако и у релативном смислу (у односу на укупни број становника). То зачудо важи и за комунистичку, дефинитивно недемократску Кину – у САД (са нешто мање од 300 милиона становника) долази приближно 800 ухапшених на сваких сто хиљада становника; у Кини (са око 1,351 милијарде становника и „само“ око 1,4 милиона затвореника) долази приближно 87 ухапшених на сваких сто хиљада становника. Данас се тај апсолутни број неслободних у америчкој „земљи слободе“ и истовремено „највећем светском извознику слободе“, приближава цифри од 1% укупног броја становника. Кина би дакле морала да ухапси 13,51 милиона својих становника, да би достигла овај проценат.

САД, са око 5% светског становништва, имају око 25% свих људи у затворима света.

Убедљиво преко 60% свих места у америчким затворима је, иначе, попуњено припадницима мањина у САД – Афроамериканцима, Латиноамериканцима (око 20% од укупног броја становника) и староседелачким и замало геноцидно искорењеним Индијанцима.

Како је могућ толики и перманентно растући број затвореника, када је стопа криминалитета између 1987. и 2007. званично опала за 25%? Да ли то можда лежи и на врло профитабилној „Затворској индустрији“, која је у међувремену други по величини послодавац САД, одмах иза Џенерал Моторса?⁴

Да ли дакле разлог лежи у чињеници, да је у САД све више приватизованих затвора? Да у њима раде најјефтинији радници Америке, без икакве социјалне заштите и да „Затворска индустрија“ (како је назива америчка новинарка Марија Каравантес) годишње улаже само 7 милијарди $ US и прави обрт од преко 35 милијарди $ US? Америчка „Затворска индустрија“ поседује 120 затвора у 27 савезних држава, има 10-15% ниже трошкове од „нормалне“ индустрије и није, свакако, чудо да она ради и за Микрософт, Старбакс, Јанспорт, itd. Џес Лава/Jesse Lava (Beyond Bars Kampagne) подвлачи да у многим уговорима са власницима „Приватне затворске индустрије“ изричито стоји гаранција попуњавања капацитета: „Квота затвореника значи да приватни затвор добија уговорну обавезу државе или локалне Владе да ће му бити изручен довољан број њих“. Марија Каравантес пише: „Иза енормног привредног раста комплекса „Затворске индустрије“ стоје фирме и банке Волстрита, које финансијски подржавају градњу даљих затвора (…)“ Она подвлачи да је то чак у америчком правном систему легално, јер у „13. додатку Устава САД стоји, да ропство и присилни рад нису забрањени, уколико се починиоцу једног деликта на прописани начин докаже одговорност за почињени деликт“.⁵

Шта се дакле збива ако стопа криминалитета у одређеној области опадне? Мора ли држава или локална Влада да плати дотичној фирми одштету због неиспуњавања уговорних обавеза? Или да тражи погодне осуђенике у другим деловима савезне државе? Има ли управа приватних затвора уопште интереса да ресоцијализује затворенике и тиме изгуби изузетно јефтину радну снагу, да умањи сопствени профит?

Смртна казна у САД има дугу традицију, важила је (и била оспоравана) од утемељења нове државе 1789. па до данашњег дана. У последњих 30 година је број егзекутираних мушкараца износио 99% а жена 1%. Проценат од стране државе осуђених и усмрћених Афроамериканаца је на пр. 1976. износи 38% (Death Penalty Information Center), иако њихов удео у становништву чини свега 12%.⁶

Џорџ В. Буш је још пре него што је постао председник државе, као гувернер Тексаса одбио фактички све молбе за помиловање осуђених а када је постао председник, номиновао је двојицу отворених присталица смртне казне (Џон Робертс/John Roberts и Семјуел Алито/Samuel Alito), за судије највишег Савезног суда, који је последња правна инстанца за осуђене и који од тада поседује већину гласова у смислу одбијања помиловања. Од тада либерални јуристи у САД неуморно указују на пораст егзекуција осуђених, који ће се по свему судећи деценијама задржати на високом нивоу или чак још повећати.⁷

Поменимо овде још једну чудну (и забрињавајућу) чињеницу, један пажње вредан фактор америчког друштва и државе: У време владе Џорџа В. Буша, америчка државна „Агенција за цивилну заштиту“ („Federal Emergency Management Agency“) доделила је једној под-фирми компаније Халибартон/Halliburton (чији је бивши власник – и до данас велики акционар – био тадашњи потпреседник Бушове владе, Дик Чејни) суму од 385 милиона $ US.⁸

Сума је додељена за изградњу 800 „FEMA Camps“, значи – „прихватних логора за илегалне усељенике у САД“. Ти логори су окружени високом бодљикавом жицом, унутра су једноставне дрвене бараке и многобројна стражарска места, понеки поседују шта више и сопствене железничке станице.⁹

Садашњи председник САД (2013) Барак Обама је ове логоре 31. децембра 2011. потписивањем више закона (National Defence Authorization Act“, NDAA) накнадно и додатно „легализовао“.¹⁰

Да ли је чудо да то у Европи, од времена немачког нацизма и хрватског усташтва и Другог светског рата, буди врло непријатне, застрашујуће асоцијације? Осим тога, постоји још једна нелогичност у односу на овај пројекат: По званичним статистикама број илегалних усељеника у САД износи 1,2 милиона. Сваки од ових логора поседује капацитет од 20.000 затвореника, било би значи довољно укупно око 60 логора.

а кога је, дакле, предвиђено осталих 740 логора? Ко би требало да буду још оних могућих (очекиваних?) 14,8 милиона „интернираца“?

Задржимо се још мало код овог председника САД, Џорџа В. Буша, то ће нам поред осталог помоћи и при разумевању горе цитиране оцене историчара и истраживача феномена геноцида, швајцарског професора на универзитету у Берну, Кристијана Герлаха (Christian Gerlach) о свим актуелним ad hoc трибуналима у нашем времену и њиховој подложности политичким утицајима и притисцима: „Што се тиче интернационалних трибунала, чини ми се да они релативно селективно прогоне осумњичене. Променићу ово мишљење, тек када и један Џорџ В. Буш буде стајао пред једним таквим судом.“

Буш наиме није само дао да се – на рачун америчких пореских обвезника и уз несумњиви профит свог пријатеља и заменика – саграде они бројни и врло проблематични логори за милионе људи, он је на пр. поново оживео, званично легализовао и увео у употребу класичну методу мучења шпанске римокатоличке инквизије „tormenta de toca“,¹¹ сада под домаћим именом „Waterboarding“.¹²

„Правну основу“ овог систематског мучења су припремили највиши чланови америчке Владе, Дик Чејни, Дејвид С. Едингтон/David S. Addington, Џеј Бајби/Jay Bybee i Џон Ју/John Yoo (Office of Legal Council), али Буш је у својим мемоарима (Decision Points, издато 9. новембра 2010.) потврдио, да је он лично ауторизовао ову праксу. Amnesty International је на то захтевала отварање кривичног поступка против њега, ништа се међутим није десило.¹³

Колико се право селективно, у сопственом интересу интерпретира и тиме обесмишљава, показује и чињеница да је један амерички војни суд својевремено (1947.) осудио једног јапанског официра управо због примене ове тортуре над заробљеницима на 15 година затвора са присилним радом.¹⁴

У децембру 2007. је једна група републиканских сенатора покушала да се избори за доношење закона о забрани мучења.¹⁵ Буш је на то одмах уложио свој председнички вето и иницијатива није прошла.¹⁶

Примедба: Горе егземпларно наведени „Пројекат Балкан“ смислиле су, дакле, организовале и спровеле у дело – по тренутном степену сазнања а на основу горе наведених историјских извора – „НАТО-демократије“, којима несумњиво већински припадају и доминирају наследници и настављачи миленијумске културолошке традиције окциденталног дела западне и средње Европе. Њима историјски, културолошки и цивилизацијски припадају, наравно, и САД као неприкосновена водећа сила овог државног конгломерата нашег времена. Те исте „НАТО-демократије“ креирале су једну нову „стварну стварност“ на Балкану и шире својим политичким, економским и војним потенцијалом а на основу тј. у име својих психагошки проширених и у „плуралистички детерминисаној“ јавности етаблираних (интернализованих) редефиниција „слободе, демократије и људских права“.

Оне су, истовремено, систематски дехуманизовале и ставиле на стуб срама једну циљну групу у бившој Југославији а ради кршења принципа дотичних вредности, искључили њене чланове из хуманистичке цивилизације човечанства, прогласивши их – сасвим у смислу сопствене културолошке традиције – „нељудима, азијатским хордама, мучитељима, убицама, варварима, садистима“, итд.

Утолико је значајније да су управо САД, кратко време после успешног увођења свог „Новог светског поретка“ на Балканском полуострву, још једном самовољно редефинисале стварност (овде – право, етику, морал) при борби против исламистичког тероризма.

Тиме се, наравно, ни у ком случају не поставља у питање суштаствена потреба тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма свим средствима, која се ослањају на једну хуманистичко-правну, етичку и моралну основу. САД нису, дакле, смислиле неке виртуелне терористе, али су дефинитивно обезвредиле и довеле у питање основна хуманистичка „цивилизацијско-културолошка достигнућа“, поред осталог и базични правни принцип „свако мора да важи као невин, док му се кривица не докаже“ (in dubio pro reo).

Амерички председник Џорџ В. Буш оглашава дакле „глобални рат против тероризма“ и проглашава 7. фебруара 2002. Женевску конвенцију неважећом у односу на терористе (параграф 3. те конвенције забрањује мучење и понижавање ратних заробљеника) и образложава тај корак управо „војним потребама“.¹⁷

А кад се поново реактивира једна класична метода мучења шпанске римокатоличке инквизије, онда је било неминовно модернизовати и приручник са упутствима, који је инквизиција својевремено понудила „најсрамотнијом књигом у историји човечанства“ „Malleus maleficarum“ (римокатолички „Вештичји чекић“).

Налогодавац је овог пута била ЦИА и састављен је „Каталог ужаса“,¹⁸ један приручник за систематско мучење осумњичених за тероризам а, наравно, у циљу изнуђивања признања од дотичних ухапшеника. Ту , условно речено, модерну и сажету верзију једног Malleus maleificarum нашег времена ауторизовали су, још једном и нешто прецизније, тадашњи заменик америчког Министра правде Џеј Бајби и његов блиски сарадник Џон Ју, заменик директора Бироа за правна питања у америчком Министарству правде.¹⁹

Овај приручник почиње једном самовољном редефиницијом самог појма мучења: „О мучењу се ради само у случају, када болови који се наносе жртви, доводе до смрти, престанка функција органа или до трајног оштећења једне важне телесне функције…„ односно ако дође до „битних психичких поремећаја, који трају месецима односно годинама…“.

Потом се тачно утврђују начини сада „легитимних“ начина мучења – од поливања леденом водом („вода не сме да има температуру нижу од 5 степени“), преко спречавања сна („највише 11 дана одједном“) и удараца („само у лице и труп“), као и вишемесечног држања затвореника голим у ћелији па све до нечовечног „Waterboarding“ („при коме се укосо тј. наглавце лежећој жртви, чије лице је прекривено једном крпом, до 40 секунди дуго налива вода у нос и потенцира осећај дављења, потом јој се дозвољава да до три пута удахне ваздух а затим се процедура – до шест пута узастопце – понавља“).²⁰

Како је већ Анатол Франс констатовао – немогуће је остварити једнакост свих људи, докле год се расподела социјалног продукта одвија на крајње нејднаки начин, на једној страни милионери и милијардери, на другој они, који не виде другу могућност да преживе ако не просе и не краду хлеб.

То је дакле питање економије и капитала, али и демократије односно елементарног хуманизма. Истовремено а по правилу повратне спреге – немогуће је остварити демократију и поштовање елементарног хуманизма, докле год је то тако.