Владимир Умељић: ПЛУРАЛИЗАМ ЈАВНОГ МЊЕЊА НА ЗАПАДУ ИЛИ КО КОГА МАНИПУЛИШЕ?

Филозоф Рихард Давид Прехт, аутор 17 књига-бестселера, и не мање познати и цењени социолог и социјални психолог Наралд Велцер објавили су критичку књигу о медијима у Немачкој „Четврта сила – како се прави већински став (јавни, на социјалном нивоу, прим. аутора), иако он то није“.

Уз то су се шта више усудили да једнострано инструментализовање, па и манипулисање јавног мњења, документују на примеру медијског третирања актуелног оружаног сукоба у Украјини.

Медијски линч, коме су од тада изложени, само и врло убедљиво потврђује њихову критику.

При томе, немачки медији не чине ништа друго, не одступају ни за длаку од оног једноумља, које су – исто тако синхронизовано са својом и читавом политиком Запада – демонстрирали и својевременом демонизацијом Срба при насилном распаду друге Југославије или пак при концертираним нападима на Петера Хандкеа по добијању Нобелове награде.

 

У представљању ове књиге на интернету стоји:

„То што масовни медији у Немачкој извештавају, често одудара од ставова и утисака великог дела становништва (…) Медији све више нагињу ка једностраности, поједностављивању, морализирању и клеветању (…) Они застрашено прате шта други на тој сцени кажу или напишу да се не би случајно разликовало од њих (…) Овај страх је најбоље ђубриво за распад друштва, јер неумереност и једностраност изложених судова разарају конструктивне расправе, демократску борбу за добра решења (…)“

Ово је колико тачно, толико међутим и поједностављено, недоречено.

Рихард Давид Прехт и Наралд Велцер, наиме, првенствено указују на (нимало застрашене и утолико више застрашујуће) „алфа-медијске активисте“, дакле на водеће на медијској сцени, који свој став обзнањују и успешно трансформишу у опште јавно мњење.

Да ли при томе ови „алфа-медијски активисти“  подјарују, такорећи допингују политику или обрнуто, то питање комплексне повратне спреге подсећа на оно – шта је старије, кокошка или јаје?

Одговору на питање, међутим, коме се дотични „алфа-медијски активисти“ заиста осећају обавезним (осим сопственом егу), чијим интересима служе, човек се може најпре приближити подсетивши се на Макијавелијев постулат: „Није важно шта ко каже или уради, важно је коме то користи.“

Велцер с правом пита: „Шта је разлика између једног објављеног и мишљења, става јавности? Резултати анкета и сасвим различитих мишљења и ставова се не предочавају јавности. Плурализам мишљења у јавности не постоји. У односу на Украјину пак, у великом делу медија се преноси само оно, што Украјина заступа и захтева.“ (Frankfurter Rundschau, Michael Meyns, 10.2022).

Репортер на то напомиње да аутори „трпе увредљиве примедбе, да су наиме „пуни разумевања за Путина“ и то само јер су поставили питање, да ли је ипак могуће једно дипломатско решење кризе“.

Њихова „јерес“ се испољава и у ставу, да су против испоручивања тешког оружја Украјини, јер „то увећава опасност једног новог светског рата и продужава патње цивилног становништва у Украјини. Боље је преговарати с Русијом и тражити компромис, који ће обе стране акцептирати (…) При томе се позивају и на Форса-анкету од краја августа, по којој је 77% немачког становништва за једно решење путем преговора“.

Велцер подвлачи: „По свему судећи, читав медијски мехур од сапунице се ујединио око једног јединог наратива а нас двојица им кваримо њихову парти:“ (Über Medien, Andrej Reisin, 03. oktobar 2022.).

За један други медијум пак, филозоф Прехт је заправо „Осама бин Прехт“ (Telepolis, Claudia Wangeman, Osama bin Precht: Die Rolle des Watschenmannes im deutschen Medienzirkus,  04. Oktober 2022).

Ту се јавља и немачки министар Карл Лаутербах за реч и оптужује ауторе да само „желе да падну на колена пред Путином“ и подвлачи (чак исувише отворено): „Ми се налазимо у рату с Путином!“.

Овде се ословљавају и последице ове „медијске парти“ за „нормалног“ човека:

„Прехт је проминентна личност, када међутим шеф и колеге почну да мисле, да се неко међу њима залаже за смањење напетости и за преговоре, онда је тај у најбољем случају кукавица а у најгорем симпатизант руског председника и то врло брзо може да постане врло неугодно за погођеног. Понеко ће прво три пута размислити, пре него што ишта слично каже“.

Водећи швајцарски лист (Neue Zürcher Zeitung, Lucien Scherrer 03.10.2022) кратко резимира њихов став: „Последица овог стања у социјалним медијима – преувеличавање, поједностављивање, клеветање,, моралисање, расколи, изопштавања –  последично има битно сужавање слободног мишљења и представља зачетак „медиократије“, која угрожава демократију“.

Један утицајни немачки недељник (Focus, Stephan Götz-Richter, Dienstag, 04.10.2022) пак пише:

„Самозвани филозоф Рихард Давид Прехт и социолог Харалд Велцер делују отприлике исто толико веродостојно, као што би то био Владимир Путин, када би почео да се тужи, жали и протествује због избијања рата у Украјини (…)

Читава њихова аргументација је окарактерисана мешавином најдубље ароганције и цинизма, елитистичке фрустрације и анти-демократског духа (…) Ту има нечега и од „немачке више, господарске расе“ и недостатка осећања за потребом за слободу других европских народа (…) Њихова солидарност припада пре свега апологетици натруле Русије (…)“.

 

Да ли је колумниста утицајног „Фокуса“ овом критиком медијских (и политичких) критичара Прехта и Велцера можда дао један допринос много хваљеном плурализму у јавном мњењу западних демократија, овде Немачке?

Не, он је на првом месту потврдио скоро све наводе ове двојице о стању у медијима и начину обрачуна са неистомишљеницима (једностраност, преувеличавање, поједностављивање, клеветање, моралисање, расколи, изопштавања).

Другим речима, плурализам мишљења је употребна говорна форма, понекад шта више и само флоскула, оно што се форсира, то је једноумље. „Понекад“, јер и сама појава и подигнути глас Прехта и Велцера је показатељ да је борба мишљења (још увек) могућа и (као увек) суштаствено потребна.

Признајем, њихово поштење и очигледна храброст, јер спремност да „пливају уз воду“, заслужују пажњу и поштовање. Својевремено бих много тога дао, да се неко такав појавио и у време илегалног, самовољног и империјалног напада НАТО-пакта на остатак српских земаља 1999, када сам преко двадесет пута седео при дискусијама у немачким телевизијским студијима и колико аргументовано, толико и безуспешно говорио и протествовао против бестидне фаме о „српским нељудима, агресорима, силоватељима и геноцидним убицама“.

Поштење и храброст, принципијелност и демократско убеђење једног таквог немачког интелектуалца би 1999. били још неупоредиво већи, јер један од мотива Прехта и Велцера је, како и сами кажу, „увећавање опасности једног новог светског рата“, што у српском случају није било тако.

Њихове заслуге међутим остају неоспорне и биће врло интересантно посматрати како ће се ова афера даље развијати.