Владимир Умељић: ПИШЕМ, БРИШЕМ ИСТОРИЈУ…

Када Генерална скупштина ОУН, како се очекује, изгласа одлуку о „српском геноциду над босанским муслиманима у Сребреници“, то ће бити још једна (Пирова) победа „међународне заједнице истих вредности“ и још једна баш светла страница историје Апсурдистана, у који се свет претворио.
Да ли аутори заиста очекују да ће Срби потом променити свест, наставити а сада још брже да се тетурају, не да пузе у смеру западних интеграција, почети да уче своју децу о геноцидности народа коме припадају, спремно се задужити билионе долара и евра код западних лихвара и зеленаша, и одмах предати тај новац свим својим геноцидним жртвама – босанским муслиманима, косовско-метохијским Албанцима, Хрватима…

А можда, зашто да не, и Јерменима, Јеврејима, Ромима, Тутсима, као и америчким, аустралијским и новозеландским прастановницима, афричком народу Хереро и… и… и…
Зашто не и Јапанцима, јер оне атомске бомбе, бачене на отворене градове Хирошиму и Нагасаки, хммм… Све сами цивили, стари, жене, деца, никакав војни циљ, како оно беше гласи дефиниција геноцида у међународном праву?
Они пишу и бришу историју а ми никако да одлучимо, да ли нам је чаша, коју нам непрестано гурају под нос, полупразна или полупуна. Чаша жучи, наравно. Мада, да ли још увек неко верује да је Западу иоле стало до српског мишљења и ставова, статуса и осећаја припадности?

Но човек би заправо морао да и за њих има разумевања, да размисли о њиховој увек изнова и громогласно прокламованој тежњи да вазда победе истина и правда, право, морал и етика, да се одбране недељива слобода, сва људска права, све демократске вредности… Као што показују примери Вијетнама, Камбоџе, Авганистана, Ирака, Сирије, Либије, Југославије…
Шта, дакле, ако смо ми злонамерно писали и потом учили лажну историју?

Ако су Срби на Косову пољу 1389. у суштини мучки напали Османлије, који су дошли само да би спасли локалне и наравно аутохтоне Албанце, Влахе, Бугаре, итд. од планираног геноцида?
Као што је то НАТО несебично, само пожртвовано учинио 1999?

При чему је „подмукли убица“ Милош Обилић, тако немачки професор славистике на универзитету у Бону, Вилфрид Потхоф (1998.), чак усмртио и врлог, само хумано и хуманитарно настројеног султана Мурата.
А потом у Првом балканском рату 1912. „извршили и први геноцид у европској историји“ а над османским Турцима и локалним Албанцима, тако амерички универзитетски професор Паул Мојзес (2011.).
И при томе су својим турским жртвама тако утерали страх у кости, да су они потом у потпуној паници и само ради самоодржања профилактички сатирали Јермене, да не би поново доживели тај страшни усуд.
Да би потом у Другом светском рату ти Срби наставили са својим стравичним непочинствима, те поред осталог извршили и масовни геноцид над недужним и беспомоћним Хрватима, тако њихов (и ватикански) професор Иво Омрчанин, већ једва десетак година од краја Другог светског рата.

Да, много тога говори да се „у Србима крије нешто сатанско, нешто генетски покварено“, како је то стручно појаснио угледни и учени хрватски свештеник Јозеф Дубовечак у једним немачким новинама на почетку насилног распада друге Југославије (Мајн Ехо, Ашафенбург, 1991.).
Зар је, дакле, чудо да су предводници Запада у то време одмах препознали „српски фашизам (…) српска варварства“, како рече Џозеф Бајден, тада сенатор, данас председник САД 1993, односно да су „Срби народ без закона и вере, то је народ терориста и разбојника“, како је француски председник Жак Ширак громко огласио 1995?
Не дакле појединци, већ Срби, народ.
Можда највеће откриће у новијој историји је ауторизовао тадашњи амерички председник и „предводник слободног света“ Бил Клинтон: „Срби нису само изазвали Први светски рат, не, без њих не би било ни Холокауста!“

Благо Немачкој, иницијатору конкретне резолуције, истина коначно излази у јавност!
Да кратко резимирамо – западни научни, политички и црквени ауторитети пишу историју и у њој стоји да су Срби сатански, генетски покварено структурирани разбојници и терористи, који су изазвали светски рат, извршили геноциде над Турцима, босанским муслиманима, Албанцима и Хрватима, уз то одговорни за геноцид над Јерменима и Холокауст над Јеврејима.
И то не тврди било ко, већ горе наведени (и ненаведени) водећи интелектуални ауторитети Запада, који иначе једва чекају да нас приме у своју „евроатлантску заједницу истих вредности“ и поведу у светлу будућност

Тја, а ми се узбуђујемо око једне предстојеће мале УН-резолуције, која ће иначе бити донета добровољно и на крајње демократски начин, већином гласова, тако да ће САД бити поштеђене труда и напора, да у супротном случају ето морају да санкционишу непослушне, закључно са УН.
Ко је ту искрен а ко наиван, односно ко је луд а ко глуп?
Јер, ко ће па то схватити, упркос овим експертским мишљењима, упркос овом новом, високо стручном, одговорном и моралном писању историје, Срби још увек помињу некаква Јадовна, крашке јаме и Козаре, Пребиловце и Глине, Јастребарска, Мотике и Гаравице, некакве Јасеновце, бесомучно и бесавесно сатанизују хрватску државу 1941-1945. и цинично граде бестидни мит о њеном, наводно клерофашистички мотивисаном Србоциду, тако уважени немачки историчар и заслужни универзитетски професор у Великој Британији Александар Корб у ово наше време.
При том је он такав ауторитет, да га и нека у јавности врло присутна српска имена хвале, па чак и функцијом предодређени ауторитети из београдског Музеја жртава геноцида угошћавају и промовишу, аплаудирају му.

Ко ће да им замери, јер будимо реални, захваљујући управо њему у историјску науку је стигло ново, дословце револуционарно сазнање, да су хрватске и босанско-муслиманске усташе били само „сањари и визионари, које је великосрпска комуниистичко-црквена пропаганда бестидно демонизовала“.
Ко се још може тј. сме оглушити на ово ново брисање/писање историје? Дотични српски ауторитети, очигледно – не.
А кад смо већ код тога, примерено је ословити, само једном реченицом тематизовати једну енормну српску срамоту и грех – да је једна декларација или резолуција о Србоциду хрвазтске државе 1941-1945. била изгласана у Скупштини Србије пре десет, двадесет или тридесет година и да је потом српска Влада све време слала дотичну на све релевантне адресе у свету, са захтевом да се усвоји, данас би српска позиција у УН била много повољнија, јача, него што је то актуелно случај.
Тада би наум Запада: „Пишем, бришем историју“ био много безизгледнији.