Владимир Умељић: ПАПОФИЛИЈА ИЛИ ЧЕЖЊА ЗА ВЕЛИКИМ БРАТОМ?

Може ли се папофилија, чежњиво стремљење ка (потчињавању) римском папству, које се с времена на време може (с пренеражењем, тугом и језом) назрети и у неких високих великодостојника Српске православне цркве, образложити неким етичким, моралним, дакле још потенцираније питано, верским мотивима?

Како изгледа развој религиозне, етичке, моралне димензије Ватикана?

Овде неколико историјских података, преузетих из књиге „Поређење између католицизма и комунизма“ („Vergleich zwischen Katholizismus und Kommunismus“, R. G. Fischer Verlag, Frankfurt am Main, 1988.), коју сам објавио на немачком 1988. године, а која је тематизовала паралеле између мишљења, говора и делања ватиканске хијерархије с једне и совјетске комунистичке номенклатуре с друге стране при изградњи сопствене моћи.

Овде није место за теолошко-егзегетске расправе, да ли је Христос заиста подарио, поверио само Светом Апостолу Петру, на кога се римске папе позивају захтевајући свој примат у односу на све остале патријархе, своје наследство (Матеј 16, 18) или пак свим апостолима (исто поглавље Јеванђеља по Матеју), од каквог је значаја да је Спаситељ једном недвосмилено и строго отерао Светог Петра од себе ( (Матеј 16, 23),односно чињеница да је у најстаријем Јеванђељу (по Марку) записано да је старији брат Светог Апостола Петра, Свети Андреј, био Првозвани Апостол.

Од значаја је, међутим, да су папе на основу овог исказа, који се иначе не налази ни у једном од три преостала Јеванђеља (Марко, Лука, Јован), врло рано почеле да истичу и граде своју позицију, проглашавајући себе јединим наследницима Светог Петра.

Већ је папа Иноћентије I (401-417.) обзнанио да „важне ствари“ („causa maioris“) религије смеју да се решавају само од стране римских папа, његов наследник Зосим је забранио да било ко дискутује о једној папској одлуци. Лав I (440-461.) је успоставио постулат о „свеобухватној папској моћи“ („plenitudo potestatis“).

Већ Григорије VII (1073-1085.)је у својој були под врло искреним називом „Папин диктат“ (Dictatus papae)“ тврдио да је „римску цркву Господ лично утемељио, те да она никада није грешила и никада неће грешити и да је сваки легално изабрани папа у принципу светац“.

Иноћентије III (1198-1216.) је пак обзнанио да је „папа постављен у средину између Бога и човека, он је мањи од Бога, али већи од човека“, Бонифације VIII (1294-1303.) обзнањује намеру папа да присвоје врховну, не само духовну већ и световну власт, својом булом Unam sanctam, у којој постулира да Ватикан поседује два мача, духовни употребљава сама а световни подарује својим изабраницима, царевима и краљевима.

Ако већ ова тврдња о папама као јединим наследницима Светог Апостола Петра заправо остаје недоказана, то дотични захтев за светском владавином потиче из једног доказаног фалсификата, дакле једног криминалног акта.

„Константинова даровница“ се ослања на легенду из 06. века, по коме је папа Силвестер I излечио византијског цара Константина Великог од губе и хришћански крстио, на шта му је захвални цар дао царску титулу, поклонио западну половину државе и признао његов примат над свим бискупима, царевима и краљевима.

Аутентичност овог папира је од самог појављивања била због грубих грешака фалсификатора (погрешан назив Константинопоља у њему и сл.) довођена у сумњу, и његову лажну природу су у време Ренесансе дефинитивно и независно један од другога утврдили Николаус фон Киз и Лоренцо Вала.

На потврду Ватикана се међутим морало чекати све до 19. века. Тако је папа Александар VI још 1493, после Колумбовог открића Америке, једноставно поделио „Нови свет“ између Шпаније и Португалије а на основу овог фалсификата.

Пије IX крунише ово узурпирање духовне и световне светске моћи 18. јула 1870. догмом о „Папској непогрешивости“.

Овде се обелодањује нешто битно, што су совјетски комунисти по могућности научили из историје делања Ватикана, наиме, како је Лав Троцки на 13. Партијском конгресу бољшевика у мају 1924. у свом говору нагласио, иако је већ било очигледно да се налази на ивици понора, на Стаљиновој одстрелној листи:

„Партија је увек у праву, нико не може против Партије да буде у праву (…) Енглези кажу: „Право или погрешно – моја земља!“ („Right or wrong, my country!“). Бољшевици могу још пре, оправданије да кажу: „Право или погрешно – моја партија!“ („Right or wrong, my party!“)

Московска „Правда“ пак тврди 1936: „Само Партија и њен вођа знају све!“

Но како је то изгледало у пракси, у свакодневној стварности римокатоличке цркве, која „никада није грешила и никада неће грешити, те да је сваки легално изабрани папа у принципу светац“?

Већ против папе Симахија (498-514.) постале су гласне тужбе због траћења црквеног иметка и сексуалне злоупотребе жена. За подсећање, у 20. веку су постали познати скандали због масовне сексуалне злоупотребе деце и малолетника од стране римокатоличких свештених лица широм света.

Лав III (795-816.) био је оптужен због „брачне преваре и лажног заклињања“.

Бонифације VII је постао папа 972. и потом био екскомунициран због убиства једног супарника. На то је побегао из Рима, поневши папску ризницу. Године 984. се враћа у Рим, убија актуелног папу, да би у јуну 985. и сам постао жртва једног атентата. Ушао је у историју под именом „Стравични монструм“ („Monstrum horrendum“).

Лав IX (1049-1054.) је прогласио све супруге свештеника „папским послушницама“, да би спречио наслеђивање функција и положаја.

Иноћентије III (1198-1216.) продавао је марљиво „опроштаје грехова“ сваком разбојнику са довољно новца а Јован XXII (1316-1334.) је то допунио продавањем потврда о важењу разних званичних положаја, привилегија и бенефиција, укупно око 65.000, но Клемент VI (1343-1352.) га је далеко превазишао бројем 90.000.

Ст.. Инфесура пише: „Папа Иноћентије VIII је започео са удајама својих женских потомака а Александар VI то још чешће чини.Читав клер се напреже да добије што више деце и сви, од најнижих до највиших, држи себи јавно љубавнице (…) градски манастири су постали јавне куће (…)“

Поменути папа Александар VI, иначе, није био сраскида да сина Цезара Борџију прогласи кардиналом, иако није био свештено лице, а да по не ретким индицијама и сопствену ћерку Лукрецију учини својом љубавницом.

Да само још напоменем, да се овакав став, понашање и делање „јединих наследника Светог Апостола Петра“ није ограничио на рани Средњи век и време Ренесансе. Добро је познат енормни скандал у другој половини 20. века, када је Ватикан преко своје банке ИОР и у спрези са италијанском и америчком мафијом (Микеле Синдона, главни финансијски саветник Џоа Адониса, главешине чувене мафијашког клана, „Фамилије Дон Вито Ђеновезе“), масонским ложама (Лицио Ђели, Propaganda Due) и коруптним италијанским политичарима (Ђулио Андреоти, Democratia Christiana) вршио масивне утаје пореза, манипулације берзе, прање дословце најпрљавијег новца, итд.

То је почело у време „ратног папе“ Пија XII, потом Павла VI и закључно пољског Јована Павла II. Претходник пољског Карола Војтиле, Јован Павле I не може се учинити одговорним, јер је имао најкраћи понтификат у историји Ватикана, само месец дана.

Он је, наиме, обзнанио 28. септембра 1978. свом Кардиналу-државном секретару Вијоу, да намерава да „темељно очисти трулеж“ у Ватиканској банци ИОР и – следећег јутра је пронађено његово беживотно тело у кревету.

Закључно, папе обитавају од времена КлементаVI (1342-1352.) у палати са више од 1.400 просторија, око 1.000 степеништа и 20 пространих атријума, окружени уметничким делима непроцењиве вредности.

Наравно да се ситуација у Совјетском Савезу по преузимању власти од стране бољшевика слично (коруптно) развијала, Лењин је одмах преузео раскошно и од власника Рајнбота „у име народа“ експроприсано добро Горки код Москве, у кућу КГБ-шефа Берије је касније смештена једна читава амбасада (Тунис), као и у кућу функционера Маленкова (кубанска амбасада), док кућа Максима Горког удомљује данас један читав музеј. Куће Ворошилова и Микојана су биле: „препуне скупих персијских тепиха, златних и сребрних предмета, вредног порцелана, уметничких дела од слоноваче, индијске свиле…“

Но једна есенцијална сличност и највећа вероватноћа, да су совјетски комунисти учили од ватиканских функционера како се стиче и шири, учвршћује и цементира сопствена властодржачка моћ, оцртава се у третирању неистомишљеника, правих, потенцијалних и измишљених непријатеља.

Познато је како је римокатоличка инквизиција марљиво прогањала невине, затварала их и убијала, а претходно излагала нечовечним мучењима, не би ли добила признања наводних „вештица и јеретика“.

Познато је исто тако да је совјетска Тајна служба (ВЕЧЕКА, ГПУ, НКВД, НГБ, КГБ) марљиво прогањала невине, затварала их и убијала, а претходно излагала нечовечним мучењима, не би ли добила признања наводних „народних непријатеља, саботера и издајника“.

Заједнички садржалац? Мучења са циљем добијања признања. Зашто?

Јер како римокатоличка инквизиција, тако и свака совјетска Тајна служба биле су фактички свемоћне у своје време и на свом простору утицаја – чему дакле неуморно инсистирање на „признањима“?

Објашњење би могло да се налази у почетној реченици „најсрамније књиге светске литературе“ по имену „Вештичји чекић“ („Malleus Maleficarum“), једном приручнику за све ловце на вештице, како их препознати, затварати, мучити и изнудити признања кривице. Њу су саставили учени доминикански фратри Јакоб Шпренгер и Хајнрих Инститор.

Та реченица гласи: „Порицање, неверовање постојања вештица је највећа јерес!“ („Haeresis est maxima opera maleficarum non credere!“).

Другим речима, у оба властодржачка табора се полазило од орвеловске премисе, да је најопасније сагрешење „деликт мишљења“, коме потенцијално следи „деликт говора“ и закључно „деликт делања“.

Јер ко не призна своју „кривицу“, тај поставља у питање „папску непогрешивост“, односно не верује у основно правило: „Партија је увек у праву, нико не може против Партије да буде у праву!“.

Тај/та, значи, поставља основу читавог система у питање.

Завршимо овај кратки приказ почетним питањем – може ли се папофилија, чежњиво стремљење ка (потчињавању) римском папству, које се с времена на време може (с пренеражењем, тугом и језом) назрети и у неких високих великодостојника Српске православне цркве, образложити неким етичким, моралним, дакле још потенцираније питано, верским мотивима? Или се ради о чежњи за (Орвеловим) Великим Братом односно пре за партиципацијом у његовој, ма колико нечовечној свемоћи?

Одговор се препушта сваком појединцу, његовом разуму и савести.