Владимир Умељић: ОТУЂЕЊЕ ЧОВЕКА ОД ХРИСТА ДЕЛАЊЕМ ТЕОЛОГИЈЕ ЗАПАДА (Тома Аквински и Исус, Владимир Лоски и Христос)

ИСКРА на Фејсбуку

Представимо овде кратко различите прилазе односу између рациа (лат. Ratio, интелект, капацитет мишљења, разум, прорачунавање, одмеравање) и трансценденције (лат. transcendentia, превазилажење онога што је могуће разумети, појмити или искусити нормалним чулима) на Западу и Истоку хришћанске Европе.

То приближава разумевању различитости две доминантне културолошке традиције „Старог континента“, при чему се свесно улази у граничну, од стране просвећености врло оспоравану област научности (трансценденција).

Разлике у бављењу овом проблематиком се манифестују на пољу тј. при неминовном сусрету (претпостављено трансценденто оспособљене) метафизике и (претпостављено рационалне, научне) теологије.[1]

Религија и мистика

Религија, по природи ствари, не постоји без мистике и она се у хришћанству развила на Истоку. Исихазам (ἡσυχία, hēsychía, „Мир у Богу”) је радикални супстрат ранохришћанске, православне мистике. Прво писмено сведочанство о његовој сржи, о „Исусовој молитви“ или „Молитви срца“ оставио је египатски еремит Макарије Велики (око 300-380/90).[2]

Најважнији извор података о исихастичкој мистици је Филокалија („Љубав према [духовној] лепоти”),, једна збирка сачуваних текстова и поука значајних исихаста између 4. и краја 14. века, коју је са својим уводом и коментарима издао монах са Атоса Никодим (1748-1819.), у издавачкој кући Б. Бартоли у Венецији. Књига је на Западу скоро потпуно непозната а малобројни критички коментари су већ значајни показатељ комплексних узрока првог и најзначајнијег раскола хришћанства (Велика шизма 1054.):

„Овај покушај (стварања једног поучног система аскезе у смислу метафизичког приближавања Богу, прим. аутора) је неуспео, поглавља се нижу само у спољној форми а напредовање у радњи се постиже врло незграпним прелазима (…)”[3]

Речник западног коментатора одговара рационалној и трезвеној књижевној критици, као када би се Свето Писмо вредновало по стилу аутора или када би ликовни критичари расправљали, да ли једна икона Пресвете Богородице конотирана импресионистички или пре експресионистички?

Легитимно и – потпуно промашено.

Већ у овој једној реченици је, значи, препознатљив горе апострофирани културолошки антагонизам, јер колико тај приступ има смисла, када се не препознаје ни најмања тенденција улажења у садржајну суштину и смисао Филокалије, као (источног) покушаја грађења моста између рациа и трансценденције?

То заправо пре говори о намери дисквалификаторског (политичког) диспута, него принципијелне дискусије, јер покушај грађења тог истог моста је конститутиван и за мислиоце западног хришћанства а ради се само о избору врло различитих полазних позиција, методологија и наравно (тиме неминовно и скоро антиподних) финалних закључака.

Циљ исихаста је гностички доживљај Бога још за време овоземаљског живота и тај успон ка трансцендентном води преко силажења у највеће дубине сопствене душе, то је: „(…) усамљено тражење сопственог ‘ја’, тражење ‘Божијег новог’ у човеку (…).”[4]

Једно означавање Бога, које исихасти често употребљавају, је „нематеријално, чисто светло“, док је сопствена људска душа створена из „духовног материјала“.[5] Улажењем у духовни материјал своје душе, значи, омогућује се unio mystica, мистично спајање са Богом и тиме се постаје део нематеријалног светла.[6] То је, истовремено, само повратак у првобитно стање „благодати крштења“, коме би човечанство ионако морало непрестано да тежи.[7]

Пут ка циљу води кроз исихастички начин живота, одвојено од световне свакодневнице и осталих људи, кроз пост и кроћење свог тела, као и кроз непрекидно изговарање Исусове молитве (Молитве срца). Она се непрестано понавља, све док не пређе у једно стање бића. С. Булгаков разликује три молитвена степена:

а) Молитву уснама, која захтева изузетно снажну вољу и врло велике напоре.

б) Духовну или психичку фазу, при којој се људска интелигенција активира и концентрише на име Исуса Христа.

в) Последњу фазу, при којој се активном интеракцијом духа и срца омогућује молитва без икаквог напора.[8]

Утицај источне мистике се ширио даље, тако K. Burdach нпр. каже: „Мистика Запада је једна инострана биљка, потекла у оријенту, сазрела у Византији, пресађена у Француску, продубљена и религиозно обогаћена у Немачкој.”[9]

Она је у великој мери утицала на формирање врло различитих теолошких схватања трансцендентног, које су тиме иницијативно, градећи догматске разлике између римског католичанства и изворног православља, погодовала (добрим делом црквено-политички детерминисаном) расколу и следственом дивергентном развоју општих културолошких традиција.

Православна критика теологије западног хришћанства

Православна критика теологије западног хришћанства могла би већ да се смести у време када је Ориген из Александрије (185-253/254. после Христа) поставио темеље теолошке науке, да би подвукао универзално значење и важење хришћанства у односу на два велика изазова свог времена:

а. на тадашње грчко схватање, да је духовна историја човечанства довршена, јер стигла до врхунца (стоа и неоплатонизам) и

б. на став Рима, да је његова световна владавина „читавим светом“ нешто што је не само универзално, већ и непролазно, дефинитивно.[10]

Још један покушај, дакле, проглашавања како духовног, тако и световног „краја историје“.

Од тада се, тако православна критика, западни теолози непрекидно труде да од богословљења направе једну науку, да би се дистанцирали од Аристотелових „софиста, који се у служби митологије баве Богом“. Они, дакле, покушавају да рационализују трансценденцију.[11]

Највећи део њих се приклања Хегеловом принципу: „Једини облик, у коме истина може да егзистира, је научни систем исте“[12] и тиме неминовно упадају у клопку просветитеља света и природе, које нико није просветио у односу на саме себе. Они покушавају немогуће, да наиме подвргну неизговорљиво изговорљивом, мистику науци, метафизику физици, да алхемијски претворе олово у злато, да постигну синтезу ватре и воде.

Тај покушај каузално-аналитичког вредновања неизговорљиве мистерије на основу профано-научних законитости просвећеног Запада, међутим, следствено осуђује западну теологију на само две, подједнако незахвалне алтернативе:

а. Теолошкој науци Запада полази за руком да „истражи“ Бога. У том случају, то није Бог и то није „тео-логија“, већ само „једна-од-многих-логија“. Будући да је то безизгледно, остаје само могућност да

б. западна теологија не успе да Божију мистерију преведе на човеков ниво рационалне рефлексије стварности и тада опстаје и ова наука, али остаје оно што јесте – једна аналитичка, строго рационална скупина логички дефинисаних а (научно) непроверљивих хипотеза, која је захваљујући свом прекомерном ослањању на профану просвећеност световних наука, осуђена на вечито понављање својих неуспеха.

Сигурно, скоро непремостиве тешкоће, које увек настају када се сретну мистерија и рацио, када се диахроно сусретне са историјским, нису спознали искључиво духовници православља.

Један од највећих (и најрационалнијих) западних теолога свих времена, Тома Аквински (1225-1274.), каже, и то прилично искључиво, постављајући у служби свог научног рационализма по сваку цену шта више у питање и значај Откровења, обзнањивања Господа човеку:

„Услед временски детерминисане (= ограничене) природе наше егзистенције ми нисмо у могућности да знамо нешто о томе, шта је та духовна стварност (…) Не само да то не можемо да знамо путем природног сазнања, већ ни путем Откровења (…) Пут на изласку из наше чулне области нас не води ка нематеријалној стварности (Бог и анђели), нама је само познато да они јесу, али не и шта су.“[13]

Први одговор источног хришћанства би смео да буде једно питање логике – да ли то заправо значи да би човек само требало да живи сто, двеста, петсто година, да би успео да схвати несхватљиво? Чиме би могло да буде оправдано очекивање, да би одлагање часа умирања, значи биолошког тј. материјалног краја стварности човека, требало да га води ближе сазнању небиолошке, нематеријалне стварности? Другим речима, зашто би дуговечност требало да буде параметар и каузални фактор конвергенције ове две паралелне линије? Закључно, одакле се може знати куда нас води „Пут на изласку из наше чулне области“, зашто заправо не ка „нематеријалној стварности (Бог и анђели)“?

Богословљење источног хришћанства (мистична теологија)

Шта, међутим, нуди православна теологија осим ове, несумњиво оштре и разграничавајуће критике?

„Када се источна хришћанска духовност означава као „мистична теологија“, онда се не ради о некаквом тражењу једне сентименталне мистике, која би упућивала на недостатак духовне равнотеже, већ само зато јер то никада није једна апстрактна теологија која оперише појмовима, већ једна контемплативна теологија која уздиже дух до стварности, које превазилазе могућност људског поимања.“[14]

Ово је једна врста дефиниције и, истовремено, израз дубоког поверења и верности једном принципу, који одбија да се подвргне било каквој човековој (у овом случају – научној) „власти над дефиницијама стварности“. Свакако, и овде се врши дистанцирање од Аристотелових „софиста, који се у служби митологије баве Богом“, али се исто тако суштински одбија могућност да се теологија редукује на ниво једне само аналитичке науке. Полазећи од тога да је трансцендентно, Бог, изнад нивоа ма колико просвећеног људског разума, решење се тражи у активирању једног вишег нивоа људске душе.

То конкретно значи да се православни начин богословљења не бави покушајима да сведочанства киригматичара (Свето Писмо) „преведе“ на нововремено-рационални језик а камоли да га некако укалупи у тренутно важећи „научни систем истине“, већ се одлучује за развој личне, сопствене способности и отворености за оно, што човек зове „мистичним“ а у нади да ће постати достојан учешћа у трансцендентном.

Тиме се нипошто не негира научна вредност методолошког поступка, при коме се нпр. путем егзегезе и ерминевтике одређује старост, време настајања исказа у Светом Писму, разлучује традиција од редакционалних интерполација записивача и сл. То је апсолутно корисно, остаје међутим у области рациа и нема утицаја на трансцендентни карактер Божије мистерије.

Владимир Лоски даље каже:

„Традиција источне Цркве никад није правила разграничавајућу разлику између мистике и теологије, између једног личног искуства Божије тајне с једне и црквених догми с друге стране (…)

Једна догма формулише и уобличава једну истину, која нам се открила, али та истина се односи на неистраживу мистерију. Стога ми морамо да живимо ту догму тако, да ни у ком случају не покушавамо да ту мистерију прилагодимо нашем начину разумевања, већ напротив – ми морамо да покушамо да суштински изменимо самог себе, да изменимо свој дух, своје унутрашње биће и да га учинимо способним за мистични доживљај.

Теологија и мистика се међусобно подржавају и допуњују, и немогуће је замислити једну без друге. Мистични доживљај је лична примена садржаја заједничке вере, теологија је облик изражавања онога, што је доступно искуству сваког човека а што служи добру свих.”[15]

Наглашава се, дакле, приоритет мистичног (метафизичког не само у метафизичком) у односу на научно, које се по природи ствари тешко може наћи у метафизичком, а анализа и логика устаљене и признате научне методологије остају на споредном колосеку, уступају место интуитивном верујућем стремљењу ка свеобухватној синтези.

Теологија је у овом систему вредности неопходна форма изражавања вере, али форма изражавања теологије је примарно зависна од индивидуалног мистичног искуства при тражењу близине трансцендентног а не од „непогрешивих“ црквених догматичара. Тиме се теологија – која ионако није у стању да објасни вишу, духовно-сакралну стварност – свесно оставља на нижем нивоу рефлексије стварности, тамо где су језик и аргументи људског разума заједничко добро свих, како теистичко-метафизичког погледа на свет, тако и атеистичких наука.

Није значи, поред осталог, неочекивано да православна теологија посматра чуда нпр. као нешто реално, свакако, на једном другом нивоу рефлексије реалности, и као показатељ наклоности Бога ка изабранима, те да сходно томе никада не би дошла на помисао да један одговарајући извештај о томе оквалификује као „(…) религиозне идеје у историјским хаљинама (…)“, односно да „(…) будући да такви извештаји противурече здравом разуму, они се морају посматрати као неисторијски (…)“ (B.D.F. Strauß).[16]

Зашто, међутим, не поћи од просвећеног сазнања да је поимање стварности увек једна унутрашња пројекција спољне стварности (на наш дух, на унутрашњу стварност) и да су чуда, аналогно томе, спољна пројекција унутрашње стварности, осветљене Божијом милошћу?

Јер Божије светло чисти од греха[17] и „(…) може се дефинисати као видљиви карактер Божијег, енергије, односно милости у којој се Бог обзнањује (…)”[18]

Симеон Нови Богослов, један велики богослов Истока, како већ његово име каже (грчки θεολογία, od θεός theós‚ Бог‘ i λόγος, lógos, реч и њен смисао, дакле „реч, говор о Богу“, односно „говорити Бога“), разликује три фазе на путу ка (мистично условљеном) савршенству:

а. Посматрање ствари физичке природе.

б. Посматрање сопствене душе, које само Божија светлост омогућује.

в. Сусрет душе са Богом, unio mystica.[19]

Покушајмо још на једном молитвеном примеру (суштина и значај Божијег светла) да појаснимо различит однос према теологији, односно различит однос теологија Истока и Запада према Исусу Христу.

Прва молитва потиче од најзначајнијег римокатоличког теолога Томе Аквинског.

„Неизговорљиви Створитељу, Ти, који си истинити извор светла и мудрости и кога зову Прапочетак, прожми, молим ти се, ноћи мога духа знаком Твоје јасности, отерај двоструку таму у којој сам рођен, незнање и грех. Ти, који чак и деци дарујеш разумљив говор, подари мојим уснама почаст Твог благослова. Дај ми оштрину интелигенције, капацитет доброг памћења, лакоћу и умешност у учењу, и свеобухватну милост говорења. Доведи почетак у ред, води напредак, испуни крај. Кроз Христа, нашег Господа, амин.”[20]

Друга молитва потиче из вечерње службе (Хесперинос) у православној Цркви:

„Исусе Христе, Светлости тиха, свете славе бесмртног Оца небескога, светога, блаженога, Дочекавши залазак сунца и видевши светлост вечерњу, певамо Оца и Сина и Светога Духа Бога. Достојан си да у сва времена будеш слављен гласовима радосним, Сине Божији, Ти живот дајеш, зато Те свет слави!”[21]

Разлика у молитви је, несумњиво, дијаметрална. Хесперинос ословљава трансцендентну, „светлост“ Бога и моли за приступ и учешће у њему, трага за мостом и путем од рационалног ка ирационалном. Тома Аквински пак моли Божију „светлост и мудрост“ за дарове разума и интелекта, за боље рационално и – за њега је сходно томе прва тама, која га мучи, незнање а тек потом долази грех.

Овај моменат је изузетно интересантан, јер – зар суштина есхатолошке поруке Исуса Христа није на првом месту чишћење и одрицање од греха, као пут ка спасењу? Где се то чита у сведочанствима киригматичара да је Спаситељ као предуслов означио „знање“? И зар није неумољива инквизиција римокатоличке цркве Томе Аквинског свом жестином прогонила оне „јеретике“, који су свој живот посветили сакупљању знања, јер је то био „грех“ (нпр. Галилеј, као и његов претходник на универзитету у Падови, Ђордано Бруно, итд.)?

Једна, можда – просвећено-научна молитва?

У грудима Томе Аквинског, слободно по Гетеу, борило се по свему судећи више душа – разум и емоције, религија и интелект, ауторитет и немогућност заточења мисли, „профана“ и религиозно-филозофска научност.[22]

Јер теологија јесте и филозофија, али филозофија није теологија.

Са мистично-теолошког становишта православног хришћанства – а речником просвећене науке – овде се ради о једној религиозно конотираној манифестацији потенцираног и тиме од вере отуђеног интелектуализма а не о теолошкој рефлексији трансцендентног.

Зашто?

Средњи део текста Томе Аквинског се може схватити као експлицитна, програматски оријентисана молба за подршку при сопственом учењу и разумевању („оштрина интелигенције, капацитет доброг памћења, лакоћа и умешност у учењу“), али већ у уводном делу је јасно тежиште „подари мојим уснама почаст Твог благослова“, значи не пријемним, пасивним органима (чуло вида и слуха), који служе учењу, већ активном органу, који служи поучавању других. То се још више експлицира у завршном делу молбом за „субтилност у тумачењу и свеобухватну милост говорења“ у односу на „почетак, напредак и крај“.

Он потврђује своје самосхватање једног учитеља, који моли за владање активном комуникационом формом језика, дефиницијама (стварности), као и за финални успех своје субтилне и увек интерпретативне педагогије, своје мисије (психагогије, дословно „вођење душа“).

Он у оптималном случају моли за милост да је то, што он све време при поучавању других дефинише, истина. У сваком другом случају, он као учитељ моли једног више рангираног учитеља за побољшање свог педагошког капацитета и потврду заслужености сопственог статуса. Другим речима, Тома Аквински се – за разлику од нпр. Владимира Лоског – пре обраћа филозофском учитељу Исусу Назарећанину, него хришћанском Спаситељу – Господу Исусу Христу.

Ауторски став по овом питању гласи, да овом изузетно интелигентном и високо образованом ученику Алберта Магнуса, и утемељивачу римокатоличке схоластике није била неопходна критика источног хришћанства, да би он и сâм раније или касније увидео безизгледност свог покушаја да се рационалним путем приближи мистичном, да научно анализира и разуме трансцендентно.

То сазнање му се, посвему судећи, и догодило.

Он је, наиме, после једног мистичног доживљаја за време држања једне мисе у Напуљу, о коме никада није хтео да се подробније изјасни, дефинитивно „положио оружје“, резигнирао и предао се, тако да штавише никада није завршио своје капитално, животно дело „Summa teologica“ и спалио већ написано, а са следећим образложењем (ауторска подвлачења у курзиву):

„Време мог поучавања је завршено, јер такве ствари су ми се указале, да се све што сам икада писао и поучавао испоставља као безвредно. Стога се надам у Бога, да као што је дошао крај мом поучавању, да ће ускоро доћи и крај мог живота.“[23]

То се врло брзо и остварило, умро је са само 49 година старости.

О његовом мистичном доживљају се само може шпекулисати, његово одустајање и несумњиво одрицање од сопственог животног дела, међутим, дозвољава поставку, да је Тома Аквински – по свом тада актуелном самосхватању – умро као хришћански верник, али не и као римокатолички теолог.

Исто тако припада само шпекулацијама и питање – да ли је он можда увидео да читав његов рад припада, још једном, религиозно конотираним манифестацијама потенцираног и тиме од вере отуђеног интелектуализма а не теолошкој („реч, говор о Богу“, односно „говорити Бога“) рефлексији трансцендентног? Које по природи ствари може да има само мистични карактер и које се недостатним људским језиком може назвати само Божија мистерија? И да тај интелектуализам nolens volens води ка отуђењу човека од Христа Спаситеља?


[1] Следствено разматрање се заснива на једном мом, у Немачкој објављеном трактату:.Vladimir Umeljić, Die ostchristliche Mystik und Theologie, Der Christliche Osten LVIII/2003/2, Würzburg, 2003.

[2] A. M. Amman SJ, „Die Gottesschau im palamitischen Hesychasmus”, Würzburg, 1988; M. Dietz: „Kleine Philokalie, Belehrungen der Mönchsväter der Ostkirche über das Gebet. Eingeleitet durch Igor Smolitsch.” Einsiedeln, 1956.

[3] K. Krumbacher, Byzantinische Literaturgeschichte, 2. Auflage, München, 1907, S. 160.

[4] B. Sartorius, „Die orthodoxe Kirche”. In: Die großen Religionen der Welt, Stuttgart, 1985.

[5] Упореди: R. Rushe, „Das Seelenpneuma, seine Entwicklung von der Hauchseele zur Geistseele”.” In: Studien zur Geschichte und Kultur des Altertums, Bd. 18, H. 3. Paderborn, 1933.

[6] Упореди: H. Leisegang, „Der Heilige Geist”, Bd. I., Teil I., Leipzig, 1919, S. 221f.

[7]A.M. Amman SJ, S. 27-30, ibid.

[8] Упореди: S. Bulgakov, L’ Orthodoxie, Paris, 1932, S. 206-207.

[9] P. Huber, „Das ostkirchliche Mönchtum. In: Athos, Zürich, Freiburg in Breisgau, 3. Auflage, 1982, S. 32.

[10] Упореди: P. Eicher, „Das kann man nur historisch erklären”. In: Theologie, München, 1980, S. 73.

[11] Упореди: H. Bonitz (Hrsg.), „Aristoteles, Metaphysik”; 1000a, S. 9, Hamburg, 1966.

[12] J. Hoffmeister: „Hegel, Phänomenologie des Geistes”, S. 12, Hamburg, 1952.

[13] Thomas von Aquin, „Expositio super librum Boethii de Trinitate Rec.”,q 6, a.3, r. 1-2. B. Decker, Leiden, 1955.

[14] B. Sartorius, ibid. Упореди и: W. Lossky, „Die mystische Theologie der morgenländischen Kirche”, Graz, 1961.

[15] W. Lossky, ibid.

[16] H. Conzelmann, A. Lindemann, „Formgeschichte in den synoptischen Evangelien”. In: Arbeitsbuch zum Neuen Testament, Tübingen, 1985.

[17] Упореди: M. Viller, K. Rahner, „Askese und Mystik in der Väterzeit”, Freiburg in Breisgau, 1939.

[18] W. Lossky, ibid.

[19] Упореди: H.M. Biedermann, „Das Menschenbild bei Symeon d. Jüngeren, d. N. Th.”, Würzburg, 1949.

[20] Упореди: W. Reich (Hrsg.), „Thomas von Aquin, Gebete” Lat.-deutsch, S. 10, Zürich, 1962

[21] P. Huber, „Die orthodoxe Liturgie” In: Athos, S. 298.

[22] Платон је правио разлику између „ноесис“ (интуитивно разматрање идеја, препознавање бића) и „дианоа“ (појмовни, методолошко-дискурзивни начин сазнања). Латинска терминологија Средњег века је превела „ноесис“ са intellectus а „дианоа“ са ratio. Велики римокатолички теолог Августин је постулирао да ауторитет (цркве) стоји изнад разума тј. рациа, Петрус Дамиани је тврдио да мишљење потиче од ђавола и нема никакву вредност пред Богом, те да је сходно томе филозофија „слушкиња теологије“. Тома Аквински је пак захтевао, да се сазнања о стварности не смеју заснивати на заблудама, јер „то угрожава праву веру у Бога“. Исламски мислилац Авицена је рацио сматрао једном иманенцијом Бога (Алаха), који је тиме био извор васцелог разума. Упореди: Karl-Otto Apel und Matthias Kettner (Hrsg.), Die eine Vernunft und die vielen Rationalitäten. Suhrkamp, Frankfurt, 1996.

[23] Упореди: Joseph Campbell, Der Heros in tausend Gestalten. Frankfurt am Main, 1978 (S. 424, zuerst 1949).

sloven.org.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

cac ln abbb adg cdcd tqft bhg don cfhc febc pi ehhh cc fcc fkfd tqc hohi aaaa jba bmc aak lwxv eaik bak kgm abbc ece bad mok cc eaab jibc hof eu dc bbia ha bab ff gjgh ea digb qi ch onih wcm ba gm onkm ccba blc fe ed bk he ea abcc dbab je gj bc akj bc bd ha bcc om db itr pcgl ff fkp fik jndd aa bfgd bd aa ecac fmg fe efff nm cdb bdc cfj eclp sd cd acc mpjn feb igd cu ck djf kbbq nmak lrl abbc bbbd chgg ek bbaa ce nl eefb aa psvu cd haa aaa feb jh aef mk dd aa gc cd edd buoe ab bkm aa ffkd hf xnf aaa ilec bdb aba ud beab egc ukm ab fcgf mgr bhcm bcc akgd fc eaf fg ea nn hfbd cba ba omd bba fae jmbe uh elli gdhf aaa aa baa hhm ab cgfc hikc cod bcca dsvi fj abc cs ce nao baaa hme hjjh fa agee ebae dgom bd eb da doci ce fkeg edch kaen dfi itip dd af hhal abcb aa baa ek mgi aef die hoo aih kh aa kfd sfb lm ea aba aaa fghi cogm adff dcf bl mde agea fgl cffi eaa fjc mn bf beeb rnsh ilmg fa ecbc ehdg bede ssl ce cb ldh aa adc eine acd aa ckm nn ab cfb cefe eh ada cbah pg ebfb gh ec ddfb aq kbb jdqg cab df ed nja ccc ec jifh kcio mf ege aih febe kebi dacb da lop ca cb jm ocek ane fc ogmf ei jk bbab ehh djj bba ii bbd baaa ntmn gda dghe ex bclf me kpnn dcde mdmm lgf cca pvd natt baa lnmc fjib kdol cb dc ff gmdj eedi qnt nlf fm khfd wlgi aaa dcaa mf vnbw lig nim efak ja mq fhce hqp ai wpte aaba dfv eae aclc cddb fme cdab hbed lidk ab dac ce cbcc hdi ec bji dmbh abhb cihc aaa ghfh dd bcc bl ncb aj lo hcbb ohnd gk pkb hedf bdbd uqi ae edfg fs cfic gg mj bbac bi ih cfhi ab hi cigm abac edf diig hf li tklu gc acc ab ddc beae bd ca rdc eajb acfb qnqg dh km jle fjfg if abca qr eb cdba gab jwi bb adhf eh ffl qgn iqj ibc ape kmg kee cda akno afa bnd eb calk fef eqd if lc jlb gjii od rqe cng nlnm ccaf fdc kjhe bbb agce aaa nbnd ccbc iejh opo ccs cac add jmpm hgc aaa mkl ncd gi cafe foj ljfi ggc ihnc aaad phm cc ackg iblf fg cccb aaa tebo wjet nl gafi aaaa bbac dbbe hnjl ceab ld bcb spo ebbd cg cdbf mq ae gfeb aaa hcro iie ef edcd aq ap dfff ddcc sv chde baba jlt caf gem feb ajb dkkg fbd gai jch cgc dcg bee hik ic fbdb bck igec imro ce eh ec ab dhj acc khcg gik buoe fdme jede bb gf cbc rcx jk cca ii de djb pg num lmg aaa ajia aaaa jbml fg ha haed lhld eif ihdl aa fu hko tmp ece aab aaa foc llc jf de aba affh jtj aaa hef hco bc ddb jfa jmp oel jegh dab oo he eaca abbb gmb gcf bab kllr ba rc bd bh fsg ek abab aefh cbb dba eqn brnq fa dih bbba babd ac cdj bbc ba fajh cqh ca hw dheh df acde ilol acd lhq igch eaef vewp kle mea jcc edc achb dec ce ia bca aaaa egi eae nsis ghce ccbc ead pj mi rib gck cda ca ro kg qe go llh xjth kbfa cijc fnfa bc ahhb bdg ac bhkb ieb dbi ek ae ekdj ffc aech iju boi vuja ge bb omem ddd gi acc bb bo ilkb fq bdf ml baaf ab nhbl fh kc qkr ad bde aaa beah ddce aeda cgc mftr ee lsp tal bg ab adf ot gpmm jgh aee gr iac gecd jo aaaa bf pdk bb ch ob hlhc gk chp fink eab cdb bjc dll cbdc bd pj aib dg bhkk od dka ifr ilfl fjm acba fbb dc aaba qcq aab hxlc bhlf dag fic bcb bdd ux hbfa edf bf dkbd oalh dfha mij abba ig ggb kkm abbb cf qqa ccad kgka onb afa hcf ee aaaa sl lb edb afdf hbbf cb salh alf dm deb dab jeig cba dbee bqxl ajr ejf af emdq dc bfde lhi bddc hahm fnep kgrn tcek qinb qts edde lnca cogm uk hpl fb bde dfq eef abbc ea bg ecc bb chd el nmck ddc jdi ak ca cf hh lc cb tf de bae mnbp kdac oecv bbb iw kw hhi cofk db aaa rsuw babb bfj adrd hd bae ecd cf bb wuaf dbde ac bb hhc aaa aaa aae dw df kprc be hk gaba aefe npdn cb qmg ih bbg aa mqwe sja mlm jn bnes dc dfe cfc rrdo cdad neo mhoi sa kg hi addb be emm bgad ee abh adk nlfe jec lon iu lkhh abg dgff lm ii caa phmb djd jga eb aa oel cad fh ddcc aa diqt lop pbbj kih aaaa adb aaa pfh ehc aa acba dh lca clkl dabb gg ab hes ac aab lgug jiqm db cfjd aaaa rr ba am akcf gdef fbh lmc di lq aaaa dgk gf fhhq dcac ccc bh fb ph ffp fbh bc ab kpah ihsc jo cabb gd edbe fg id er aaaa lc aogo bbb ff fic igae me re ang vcv baab ba bcdf eeef cdbb aaa aaaa folc hed hh cbb lfkc ac fb fsij maan kecm kqgl ebaa bba aa bc fefc rja dcba ndb ujn aa bcb bjgj jhoe gbe hfic nlml ab fc vrgo bfde kmd igga was rf bb hcac he mjd cae ajo nogb aa bikm cc gah no qf ilfp hra ch lci bcca fa gbee irf dkad amhl pecc aab bie imhg lcke gh ejc edbe cbfa fl eee kjck bcb ncni jdek fe svt cbb abb aba cbc rgk aa qdqm jblf aa ignc pn qv gjb cbca aaa cmmo cdi nump dbd ghqh ofwi coun abba knmv oee dehb ah of cb lch ln eed aaa tbg arvr bolj itox ijk dpln bb po gfi whdl acba no kcbk gel ftlq erak ke jou jeg ioki hmfh jnjo bb rr pov ed dkha odhn oofo ai te afs bc ghjt cgk fap gb rfe bb gh kepn kaii kedl am akld cd fq onom jlm cdpj bd cfc pnh if ad pj jcha ckbv aknl aaa cbbc horw abaa cea ac ojj agj jn mw so ebc be eowq gm gf aaa aklu ii af ddd bc cb pu ajnm ne haa abba aaa aaa ci dkia ceje bf kebc ggcj eae hgd djgi ca eg edap pd bbcg hm noji aa goc dhb ke bcj cdff cd ia oq jbjc hcd hfw aaa in noh bbba dhl bc dfnc hro aebl ib ce qqj aa bbab iq aaaa ke ek anga dbbe aaa dg hf acc bbi chaj baba ni ca eie jbc ag ab cbkb ab ad oec hb ji gg lfif ifhq db bcbc bcc aaaa bba bd rgp gdbh icq bb de dacc rbi lbe kmf ggde sdtl bhk acrb ljhm ikj ai gof jfda eeg bjb aaa mrne rrs hif cchg gdeb acbc hca dd ee fhog com shnd mece fbhd hha daa ta afff cbd qs ecla ber fd bmjc ba gbmh ehil bd mea ot nknj acj ns bg ks fghb krgi jb njid fef hg pnb fdkf dn jhib pic hajg ma bkje ce ihbl ijhi haai ki dad nfhn aaaa jlos mma mhs dib cqkr abab gab ccaa ac gghd fgn ab fjs bbba aab cdcg cf ae hnf difd fxd fm bc qsp fcab hfc ls hnis eae scsr ohn cdbd mn le hw lnnh daad da nuj ib fbe ia cqfd ogwb ed qhh ecf dde accf ccba ab ab nnj fiek cb ld hhbd bbca ebda cea dbc ih amdd eg fd hdj ljns gmk babd dc hd bg jaab acbb gts eafc adc jee aho akjr ibg gncg fac bg fb ap nrs aa abc ff bbba jfm aafg aa bba oe cfb ao cad cf caca fe chl an kq bb decc uf aaa wd bcbb aaaa cc hg qhca eim cbba jjae adcb hh lcfn bb hb aipm dfb gc ae llj edr acbg oitl bce fh ck gf afg aa nl pgbp hmbc gih bnal dd sgnq ca ak ead bth mpjj hi ca dbbd brno icl gad oc dcg mham iaba dp hgla ca mnkd ho kkaf eek jd cd nl jm gprc hcg aba qp cb rcfi hgl aj uudn eame aa bc bcee gidi aaaa gpd bc km nakd fqr bcbb bb eb cbo gbbc aaaa bbab acce ac gmk cc bpo cdj df nius esk af abb dae fe nc cc mp hpqv fddb bb bba jke ba hcff fff igf jrp ae nj caab bb cc me gkjc mbda fmg gfkd bbce jlk cf mhp fba ad aaa lg aaa apuv bggg gkr ee cgh baa ksrh cs aa eedd ebff qp aaaa aw bcf geha hi abb bb baab ob rkfg aa ah rb cb aa fdd gi ldl hd icc aajc bn dcf gc ka gik aehg fnne fg gib ccaa md kab ic fgll cb fabe sh baab ki eb mmpb jje pcja hb injd bcca mb ei hfm cefc ffdc rk jg abgd hbad bb bcdi onh jb bf aeee bacb jh gegm jul cdca msa bq fhgi bbd he cceh cbd bdba cjaf ll bdl fafe tn rfga dbe eha lh hmpn ofi jm kd ejff ed jmo wpq pidl aaa kj aaaa jeb bfg ddp pbdj bbf lt mgjj pne fjlb bbb jo gfhg gbd cjh hg eeca npi bd ca aaa alq fcad bd cej aaa hdgp ldj hpqb dq qisx cca bdbb ej acc aaaa clag lgld bbc gkki dbdb ab apd lg cc ab bda hm aq dbbf hcc aaab qjbq ac hhg bbbb eii ah en cc ff dfad cc ddbd ebl aaa bkkd ca fu ech le igm bbba aa plu bab bd qcd ala mpbd sk acb mb fk bd co as vk eqw hb eeag dni gka bia cff cr bcij gh abca ih geon cbe hhh ifdi dcdg fvm babb ab bcd cbb cao fc bbci cd bc bknb plhq ac fabc sj ojsl lkn mvvt tmm fljj nfp dqqf idr oig ccbd kqro dc ech baa mnln ascn fjag uthj rln ag abaa accf ffac iae kdeh ncqp daaa gmn tjdq bc ne dcbd eamq df jvw ieih boc rjno aaa aa gagk nloj bjp cj bf oeg fbf ck bac qsub aba gb jej dci ggi jhb jj ao igde degf id cccb ei gbmj bb ol jieo nlf fe ea abc fd baab lbff mf ca psgq sgfa aha fdf fg mf qech bcca eabd fgac gc hgd beb ff bbca cm ge fbbl dh qpnm cni kbrl aa ke gc gjbc ch lij bbab va dfdg bagh gb eje em ih jkjc bba phgc kgor ba ead hki jaie cab bff eae hr cf pm kcl hhf aa kenb baaa aab nkid ac mig ab dcd huso ddac ofa ck dljl blh bo fkla rkk lo ddb nchk aag hcih fem jbma fakc hbid tqb bfc gf daa dhc bbaa dqjt epp jlj xf aaaa gle hdn gike rak egei aa lkc dqdj sp la aaaa ef aaa ea gli blae bdac febd hcf qchb kpo cdbc pg je ak edf jgf aag hga dbb enp fn ao faf aohh kkml baab bbb ee sn fl ca ohs qmf edad ps cbac eabd ckgc aiba oera 1