Владимир Умељић: ОНИ НЕ ЖИВЕ У СТАНУ, ВЕЋ У СТАЊУ

(Један пледоаје за демократију)

Хоће ли Запад остати „велики играч“ и у новом, мултиполарном светском поретку, чија архитектура добија све јаснију форму и садржину? Да, несумњиво, његов капацитет и ресурси остају на завидној висини.
И – то је за поздравити и то из (најмање) два разлога.
Као прво, уколико би развој ситуације ишао ка претежном или чак тоталном елиминисању западног фактора моћи, није искључено да утицајни, хазардерски делови његових водећих елита пре изаберу (нуклеарни) крај човечанства од сопствене пропасти.
Као друго, после неопходног радикалног чишћења демократског система вредности од свих у међувремену нагомиланих, патолошких и первертирајућих фактора, свих лажи, обмана, отуђења, служења голој сили и шачици бескрупулозних олигарха, идеја демократије би добила шансу реафирмације и позитивног развоја, што би било само пожељно и добродошло.

„НАТО-демократије“ се непревидиво налазе у стању шока, јер је њихова вишедеценијска безобзирна метода ширења свог утицаја, своје власти у свету, у Украјини поразно заказала, испоставила се као бумеранг, покретач и окидач процеса, који највећи део до сада постигнутог све озбиљније поставља у питање. Може се мирне душе рећи – с правом.
И – то је један иреверзибилни процес.
То стање се може упоредити са осећајем (наводног) првака света на победничком постољу, који доживљава да (наводно) побеђени одједном стоје на истом том постољу, на истој висини очију и раме уз раме с њим.
Или са неким, ко сматра да се налази у сопственом стану и потом схвати, да је то заправо заједнички стан (човечанства) и да сви они други нису његови собари и кувари, баштовани и пекари, шофери и ђубретари, слабо плаћене слуге или шта више робови, већ равноправни сувласници.
Таквима је, наравно, потребна помоћ, но за то је очигледно исувише рано, јер дотичне водеће елите још увек не схватају и сходно томе не прихватају неумитност и неповратност актуелних глобалних промена, још увек се грчевито држе илузије да ће све то зауставити и преокренути.
Да ће се вратити њихова „добра стара времена“.
Другим речима, оне тренутно не живе у стану (стварности), већ у стању (шока, илузија, нереалних нада, као и неоправданих, јер неправедних очекивања).
То дакле недвосмислено значи, не може се помоћи некоме, ко у случају да се његова представа стварности не слаже са њом, једноставно каже – утолико горе по стварност, ја остајем при своме.
Жалосно је и трагично ово време њиховог, да кажемо, (присилног) сазревања, враћања реалности, јер захтева огромну цену, јер се из тог разлога и даље губе десетине и стотине хиљада живота, дешавају велика и непотребна разарања и сеје мржња у многе следеће генерације.

Још једна у низу катастрофалних грешака и сагрешења њихове и опште историје.
Да ли оне заиста могу да верују, да ће скоро апсолутна једноумност западних медија, која је иначе дефинитивно недостојна и најскромније развијене демократије, вечито трајати, функционисати, да људи и у сопственој зони утицаја никада неће почети да размишљају и да питају – постоји ли уопште један тако црно/бели свет, да ли смо ми стварно непогрешиви, исправни, искрени и поштени, анђели, а више од три четвртине човечанства чине само негативни, грешни и погрешни, мање вредни, све сами ђаволи или идиоти, глупаци, лудаци?
Зашто нас не воле а ми ето све чинимо да их усрећимо?

Наравно – без да их икада питамо шта они желе, како они мисле о томе, јер ми то наравно много боље знамо од њих, ми смо паметни, напредни, промишљени, једноставно супериорни…
Читава историја Запада, прво колонијалних сила а потом и њихових наследница, „НАТО-демократија“, врло експлицитно показује и доказује колико су оне узнапредовале у самозаљубљеној ароганцији, потцењивању и презирању остатка, тј огромне већине света.
Но дотичне водеће елите праве ту исту грешку и у односу на своје „нормалне“ људе.
Дуго времена је плашт демократије покривао прави карактер тих држава, јер одређени позитивни елементи јесу егзистирали а и још увек су несумњиво присутни, али временом су све те вредности постајале само испражњени, теоретски атрибути, вербални псеудоалиби и мимикрија за надмене и незасите, бескрупулозне и само уско интересно вођене активности, агресије широм света.
Непотребно је нагласити – практично никада на добробит људи широм света, већ само у смислу својих политичара, идеолога, олигарха, акционара… Сигурно, значајне мрвице су увек долазиле и до „нормалног“ човека у сопственим друштвима.

И то у релативном смислу речи није било мало, животни стандард је растао, квалитет живота се побољшавао, задовољство се ширило и учвршћивало, „нормални“ човек је постајао све убеђенији у исправност свог социјалног система.
И – само спремно су се колективно затварале очи пред чињеницом, да је већина човечанства то све време плаћала несигурношћу, бедом, глађу, болештинама, кроз све то индукованим криминалом, ратовима… Просперитет Запад је плаћан ретардирањем или у најбољем случају стагнацијом свих осталих.
Може ли се, сме ли се то сматрати „ценом“ демократије? Не, ни у ком случају.

Могу ли се, смеју ли се истина и правда, међународно право и морал, принцип равноправности свих људи у толикој мери силовати, да они на крају 20. века нападну, разоре и раскомадају једну државу и оснивача УНО (Југославију), а потом једноставно оптуже своје (српске) жртве, као једине и искључиве кривце за то?
Те потом преживеле, који су бранили своју земљу, хапсе и довлаче у своје судове и пред своје тужиоце? И то називају истина и правда, међународно право и морал, принцип равноправности свих људи?
То јесте један драстични и надасве бестидни, али ни у ком случају и једини пример делања њиховог светског поретка. Јер одбрана демократије Конгреса САД се врши у згради београдске телевизије и на примеру мале Милице Ракић, убијене од НАТО-бомбе на својој ноши, обале Мисисипија на спрудовима вијетнамског Меконга, границе Тексаса у Ираку и Либији, лондонске берзе у Јемену а немачки мултикултурални принцип у Авганистану.

Стога је апсолутно примерено поставити у питање прави карактер „НАТО-демократија“ и њихово самосхватање означити као камелеонску скупину теоретских атрибута, као у међувремену само вербални псеудоалиби и мимикрију за сопствене арогантне и незасите, бескрупулозне и само интересно вођене активности широм света.
Другим речима, не спољне аутократије и диктатуре, већ у првој линији сопствене водеће елите безобзирних профитера су оне, које све време изнутра подривају и урушавају, слабе и обесмишљавају демократију, постижу да људи губе поверење у тај иначе бесконкурентно најбољи теоретски модел социјалног заједништва.
Теоретски, јер још никада остварени.

Том идеалу се мора бити дубоко посвећен, неуморно се мора радити на његовом остварењу и консеквентно учити из својих грешака. У „НАТО-демократијама“, међутим, он је временом темељно деградиран на само још једно первертирано средство за постизање сопствених циљева, сопствене користи.
Или постоји још увек неко, ко верује да се Волстрит или Пентагон, мултинационални концерни и медијске империје, банке и берзе руководе демократским принципима? Или за њих важе само закони тржишта и профита, у принципу врло слично картелима трговаца дрогом и људима? Слично ономе, што се може очекивати од вештачке интелигенције, којој се не имплантирају људска осећања, емпатија, морал.
Запад је дубоко загазио у декадентну фазу, која је претходила пропасти свих империја.

Искуствено гледано, то је врло опасна историјска фаза, јер трајуће сопствено прецењивање и одсуство смисла за реалност су још увек врло присутни и стога је само примерено оно горње упозорење – није искључено да утицајни делови његових водећих елита пре изаберу (нуклеарни) крај човечанства од сопствене пропасти.
Но ако пођемо од тога, да ће здрав разум или барем најпростији и најприроднији нистинкт преживљавања ипак однети превагу, онда је неминовна катарза и расвешћивање доносиоца одлука на Западу, дакле сазнање, да крај њихове светске доминације не мора да буде и крај њихове егзистенције.
Уколико схвате да је и у једном заједничком стану човечанства могуће и надасве пожељно живети.

Тада је потребно и примерено пружити им помоћ, подршку при грађењу једне праведније мирољубиве коегзистенције на међународном плану и учествовању у ненасилном такмичењу различитих социјалних система вредности.
Јер ако би са добродошлим престанком доминације Запада потонула и демократска идеја, то би онда била само Пирова победа хуманистичког духа човечанства, нешто што би поздравили само убеђени аутократи и диктатори, како они отворени, тако и они који данас само носе маску демократског убеђења.

То су они, који тренутно не живе у стану (стварности), већ у стању (шока, илузија, нереалних нада, као и неоправданих, јер неправедних очекивања).
Један од најосновнијих и најважнијих елемената те катарзе би морала да буде свест, да је управо идеја, односно идеал праве а не интересно злоупотребљене, первертиране демократије најјачи аргумент и адут у горе ословљеном (и очекиваном) надметању различитих систем социјалног заједништва.
И, истовремено, највећа шанса да барем унеколико исправе своје грешке из прошлости.