Владимир Умељић: ОДГОВОР ЈЕ – НЕ, БЕЗ ИКАКВОГ „АЛИ, МАДА. ХМ…“

Земље Квинте, НАТО-империја жури да формално заокружи своје безакоње и коначно „легитимише“ безочну отимачину српске Свете земље Косова и Метохије, улажењем окупационог великоалбанског режима у све своје филијале (ЕУ, војне структуре НАТО-пакта), али и у УН.

Томе на путу стоји не само највећи број држава-чланица УН, које не признају овај империјални сателит Запада, већ и сопствени чланови (Шпанија, Грчка, Кипар, Словачка, Румунија).

Кључ несумњиво држи Србија, која се управо уцењује, уз чупање косе и завртање руку (= све ближе силовању) у смислу било каквог (ин)директног признања оправданости сопственог сакаћења.

Српско „да“ би пред судом међународног права и историје било равно изјави једне већ вишеструко силоване жене пред кривичним судом, да је она у томе заправо добровољно учествовала и стога намерно била претерано нашминкана, носила прекратку сукњу и заводнички се смешкала, те да једва чека репризу.

А модрице, ране, опекотине, поломљене кости? Тја, сваком може да се деси да се оклизне и падне низ степенице или да се из нехата налакти на усијану ринглу шпорета, зар не?

Зашто, дакле, не и још једна ампутација мозга и душе, па макар и без анестезије, ако она потом може барем за тренутак да одахне а можда шта више да буде потапшана по рамену? Можда и да добије пар облога за убоје и ране?

 

Најбоље образложење горње тврдње, да „кључ несумњиво држи Србија“, најпримереније је ишчитавати у изворима са не-српске стране, јер они би смели да (условно речено) задовоље како родољубиве Србе, тако и оне који жустро и по сваку цену заговарају „европске“ или шта више „евроатлантске“ интеграције.

Наравно – само условно речено.

„Ако Србија не призна Косово, онда нема ништа од њеног приступања ЕУ. А без највеће и најважније земље у региону, тешко да ЕУ може да прими остале земље Западног Балкана, тако да будућност читавог региона зависи од питања Косова  (MDR.DE, Alexander Hertel, 16. Mai 2018.).“

Зар то није један снажан аргумент за српску страну?

Сигурно, није тешко сложити се око констатације, да је актуелна криза у Украјини најважнији тренутни мотив ужурбаног акционизма Запада по овом питању, али и да је разлог много дубљи и дуготрајнији. Потребна је потврда српске жртве да је њено силовање од стране НАТО-пакта 1999. било „милосрдно и анђеоско“.

Да ли, међутим, ико на Западу заиста може да очекује да ће било који српски политичар у име Србије потписати било какво (ин)директно признање силом отуђене „државности“ Косова и Метохије? И делати не само против става преко 80% Срба, већ и против правде и истине, традиције и будућности?

То по могућству звучи патетично, али врло непатетични одговор гласи – да, западни политичари управо то очекују. И – не, Срби то не да не очекују, већ и очигледно изричито одбацују.

Било би исувише скраћено и поједностављено одмахнути руком и свести ово уверење НАТО- политичара на класично садејство сестара-близнакиња ароганције и игноранције, надмености и незнања.

Погледајмо на неколико (западних) извора на чему они темеље то своје уверење, осим наравно на оном свом „милосрдно-анђеоском“ тријумфу из 1999. године, који је преко 2.000 жртава, од тога преко осамдесет побијене српске деце потврдило као „колатерална штета“.

При томе је непревидиво да се њихово убеђење у великој мери темељи на дубокој раскољености и то не у народу (још једном, преко 80% људи је против западних диктата), већ међу онима, који би требало да буду српске водеће елите.

Узмимо за пример „Бриселски споразум“, који у нас једни тумаче као „неопходни елемент изграђивања сигурности за Србе на Косову и Метохији“ а други као „акт издаје српске Свете земље“.

Но како се исти интерпретира на Западу?

„Бриселски споразум, закључен посредством Европске уније у априлу 2013, доприноси попуштању напетости. Споразум регулише права српске мањине на претежно Албанцима насељеном Косову. Он се интерпретира као делимично признање Косова од стране Србије“ (Planet Schule,Wissenspool, Internationale Krisen, Stephan Hensell, Aktualisierungen: Ana Rios, 2016).“

То се поткрепљује конкретним корацима имплементације дотичног уговора:

„Тако су се Србија и Косово 2015. договорили да се српске паралелне полицијске и судске структуре уклоне са севера Косова, где претежно живе косовски Срби, и да се интегришу у косовске структуре. Интегрисање косовско-српских полицајаца у косовску полицију је уследило релативно брзо, док су прве косовско-српске судије и државни тужиоци на северном Косову положили заклетву тек у октобру 2017. (Bundeszentrale für politische Bildung, Julia Nietsch, 16.03.2021.).

Сходно томе коментаришу немачки медији и ову последњу кризу око докумената и аутомобилских таблица:

„Зашто Срби пале ватру на Косову? Из једном незнатног разлога дижу српски Косовари барикаде на северу земље!“ (Zeit, Adelheid Wölfl. 01.08.2022.).

Да, за Запад (би требало тј. морало да) је све заправо завршено, још само недостаје финални параф српске Владе и онда „косовско-српски грађани“ тј. „косовски Срби“, не, још прецизније „српски Косовари“ коначно могу да одахну и уживају у косовско-албанској „грађанској демократији“, као и у радосном очекивању уласка још једне албанске „државе“ у НАТО.

Да ли је пак формирање Заједнице српских општина, као део истог споразума а за чије се испуњење косовско-албанска врхушка у Приштини нећка, нека утеха? Јер Запад инсистира на томе и до тога ће значи и доћи, свакако тек кад њен статут буде одговарао једном фолклорном удружењу са правом да плаћа своје учитење и теткице, лекаре и болничаре.

Исто као што ће и манастиру Дечани бити враћена отета земља тек када га Приштина буде регистровала у УНЕСКУ као „албанску културну баштину“. А шта ће нам тада рећи наши „западни партнери и традиционални пријатељи“?

Па нема друге, помирите се са реалношћу. Како, тешко вам пада? Е сами сте криви, колико дуго вам већ саветујемо да коначно промените свест, заборавите прошлост и гледате у будућност?

Но да ли је горња тврдња о трагичној раскољености српских елита у односу на основне националне интересе тачна тј. важећа и у очима западних посматрача? Не, у најмању руку у односу на српске политичаре.

Тако један угледни немачки аналитичар у августу ове године тврди:

„Читавој политичкој елити у Србији, од сасвим левих до сасвим десних, сасвим је јасно да је Косово неповратно изгубљено, али нико не жели да то отворено призна!“ (Balkan-Experte Bodo Weber von der Denkfabrik Democratization Policy Council (DCP) in Berlin, RedaktionsNetzwerk Deutschland (RND), Jan Emendörfer, 03.08.2022.).

 

Још једном, јер то се никада не може довољно често рећи – било би исувише скраћено и поједностављено одмахнути руком и свести ово уверење НАТО- политичара на класично садејство сестара-близнакиња ароганције и игноранције, надмености и незнања.

И апсолутно узимајући у обзир (тачне) констатације наших политичара, да смо ми мала земља и да имамо посла са неупоредиво јачим и богатијим светским (зло)моћницима, то ни у ком случају не значи да да им морамо помоћи да нам чупају косу и заврћу руке, да пристанемо да нас силују и потписујемо, да је то добровољно.

Да мазохистички саучествујемо у њиховом бескрупулозном гажењу сваке етике и морала, међународног права и свих хуманистичких, цивилизацијских норми при њиховом паганском слављењу „сумрака богова“.

Сувише патетично? Онда рецимо, зашто да у корист сопствене штете и по цену сопственог идентитета пристанемо да служимо искључиво њиховим интересима, који ни у ком случају не предвиђају и наше добро?

Јер и мале земље имају могућности и, ни то се никада не може довољно често рећи и нагласити, животно неопходно нам је јединство и саборно окупљање око националних интереса и светосавског идентитета.

Другим речима, наш одговор мора да гласи – не, без икаквог „али, мада, хм…“.