Владимир Умељић: О ЗЛОВЛАДАРИМА И ПОДАНИЦИМА (ВАЦЛАВИК, ДОСТОЈЕВСКИ И HOMO EGSOSCELETICUS)

 

Један пријатељ ми је једном приликом објаснио, изложио став како он види такве, водеће и по опште важећим критеријумима успешне људе, на првом месту у политици, али и у економији, финансијама, медијима, итд. и сходно томе у социјалној хијерархији нашег времена.

Колико профилактички, толико и непотребно је уводно напоменуо, да су „на срећу врло ретки перфектни примерци те феле, они прототипови са роговима и репом, који за разлику од ових својих шегрта обично не скривају задах задимљеног сумпора и узаврелог катрана.“

 

„Oви водећи данас не могу се означити на класичан начин, дакле као одраз, ехо, одблесак у огледалу социјалне заједнице, напротив, јер обрнуто је случај, они наиме њу формирају по свом лику а појединце најрадије као своје неуспеле копије.

То је све што су понели из „Бог је створио човека по Свом лику.“

У њиховом акваријуму пливају рибице Неутољива похлепа, Безмерна таштина и Пожуда за владалачкој моћи, на њиховој икони, испод укрштених корбача са уплетеним оловним куглицама, насликан је лик Златног телета са Цезаровим ловоровим венцем на роговима.

Поред ње, на почасном месту зида је була „Dum Diversas“ папе Николе V из 1452, којом он португалском краљу Алфонзу V одобрава све освајачке походе и претварање побеђених неверника у робове, унапред одрешујући њега и све његове помагаче, као побожне и правдољубиве, од свих грехова, злочина и преступа. Наравно – у име Христа, чији је он једини и непогрешиви заступник на земљи, како је познато.

Као доказ исправности овог става служи урамљена вест поред ове буле, да је елитни језуитски Џорџтаун-Универзитет још 1838, далеко после ере просвећивања, продао 272 своја роба за 3.300.000 америчких долара и тако успео да се спасе од банкрота, те да настави своје побожно и правдољубиво делање. Једини услов, који су језуити поставили новим робовласницима пре закључења овог уносног посла био је, да робови морају да остану у католичкој религији.

Све, као и по правилу, у име Христа Спаситеља и Његове поуке о једнакости и равноправности свих људи.

Једина књига, коју они поседују без да су је икада прочитали, чије издавање и бесплатно дељење међутим издашно финансијски  помажу, јер их већ њен наслов у више него довољној мери фасцинира, то је „Упутство, како постати несрећан (Када је решење проблема заправо проблем)“ аустријског психолога Паула Вацлавика.

Јер да су је прочитали, вероватно би је већ одавно забранили.

Њихов ваздух вибрира од предрачуна, рачуна, прорачуна, биланса, процената и актуелних берзанских курсева а у кавезу уместо канаринаца чуче (као мете и Вуду-лутке) отисци, одблесци и сенке себи сличних, својих конкурената.

Обични смртници су недостојни тог места, они остају у прашини спољног света.

Управо стога их велики број обичних људи посматра као узоре, као идоле модерног времена. Јер неуспела (= неуспешна) копија сања сопствену метаморфозу у успешну и пријем у ексклузивну касту оригинала. Круг се затвара и сви наздрављају „земљи неограничених могућности са свим шансама за све“.

При томе, то су заправо само успели изданци безличних индивидуа без карактера и скрупула, без кичме, и да би могли да одрже иоле усправан положај тела, они изграђују и калеме себи један специфични оклоп, једну врсту спољног костура, једног у еволуцији човека непознатог егзо-скелета.

Као кад би гмизавци успели да око себе изграде љуштуру рака.

Тај егзо-скелет није видљив за нормално људско око, као нпр. ни осиромашени уранијум на крстарећим ракетама, али је усмерен, програмиран да буде доступан другим људским сензорима, нарочито онима који произилазе из атавистичких инстинкта и одговорни су за настајање несигурности и страха, јер страх је, као што је познато, лош саветник, за разлику од бола, иако не ретко води ка њему.

Чињеница физичке невидљивости задовољава још једну суштинску потребу човека из дубина подсвести, склоност ка мистици, ма колико је он данас потискивао, наводно одбацивао, па и исмевао.

Физичка невидљивост и само слутња егзо-скелета рађа, наиме, утисак тајанствености, недокучивости, надмоћне тајне снаге и спремности да се она по потреби обзнани као сила, којој је тешко и надасве опасно одупрети се, изазвати је.

Тежи се, значи, једној врсти „замене религије“ и, у том смислу, дотични став би смео да гласи:

„Ја, Homo egsosceleticus, створио сам вас по сопственом лику.

Нормално је да сам вам узор, идол, јер ви сте несавршени. Следите ми и радите на себи, тежите мом савршенству а ја ћу вам помоћи, осветлити ваш и замрачити све остале путеве, и чувати вас од зала других искушења, као и од свих лажних пророка, који вас салећу својим болесним маштаријама о некаквој општој слободи и апстрактним људским правима.

Да ли било који успешни човек дозвољава да тако нешто угрози његов успех?

Када се дакле питате шта је истина, мислите на то да је једина истина оно што ја мислим и кажем, чиним и живим. Ја сам једина истина. Кад се питате шта је стварност, мислите на то да је једина стварност оно што ја мислим и кажем, чиним и живим.

Верујте ми, јер ја сам успешан а ви не.

Ја сам једина стварност а ви сте сићушни делићи ње, ми смо стога једно. Но ја сам успешан а ви не. Следите ми и радите на себи, тежите мом савршенству а ја ћу вам помоћи да једног дана то што ви мислите и кажете, чините и живите буде једина истина и једина стварност.

Тада ћете и ви постати успешни, значи узор и идол за све остале, несавршене људе.“

А уколико би се он обраћао специјално Србима, могао бих себи да теоретски представим и конкретну допуну:

„Престаните већ једном са тим бесмисленим и безперспективним извикивањима: „Србија Србима!“, јер то је равно захтеву: „Обала Слоноваче слоновима!“ Следите мом успешном путу, који ће вас расвестити и усрећити! Јер ја и само ја знам шта је боље за вас, шта ви заиста желите.“

Овладавање људима се, вратимо се озбиљном казивању, мора припремати и све време пратити одговарајућим језичким инструментима, јер успех владалаштва есенцијално зависи од степена прихватања тачке гледишта Homo egsosceleticus-а од стране поданика, у оптималном случају као заправо сопствено мишљење, сопствени став о стварности.

Другим речима, у свест циљне групе мора се усађивати сазнање да је егзо-скелет „рођених“ вођа одраз изузетних способности, ретка привилегија и дар, да се састоји из незамисливе количине новца и да, истовремено, његова гвоздена песница у свиленој рукавици може да помази, али и да смрска, самеље, разори.

Пројекат је тек тада успео, када то сазнање уђе у подсвест поданика, али остане близу границе, увек спремно да гребе по вратима свести или да их разбије и учини беспредметним.

Но то је основа, полазна позиција тј. предиспозиција, неопходно је преузети и задржати фактичке полуге моћи у својим рукама а то, поред осталог, захтева грађење у принципу непринципијелних коалиција са истомишљеницима, са партнерима којима се (као латентним конкурентима) иначе апсолутно не верује, да би се држали у шаху поданици, који се уопште не цене.

Начин на који се то организује и одвија, зависи од дефиниције и структуре конкретних социјално тј. државно (или над-државно) организованих заједница – диктатура, аутократија, клерократија, плутократија, демократија… Њима подређени појмови (аристократија, бирократија, итд.) много мање су важни.

Ах, ти стари Грци и њихово (језичко) наслеђе, њихов „кратеин“ или „владати“, ту и чак прилично негативно поседнут појам „демагогија“ („агеин“ или „водити, предводити“) делује безазлено, безопасно.

То је, дакле, Homo egsosceleticus данашњице, са претензијом да постане ако већ не светски зломоћник, оно барем један од зловладарчића постмодерног времена. Који тежи да као основу своје власти створи што више сопствених, али само привидно успелих копија, којима усађује илузију да су само корак или два удаљени од његовог (старогрчког) Олимпа, (нордијске) Валхале, (будистичке) Нирване, (индијске) Мокше, (сумерског) Дилмуна…

На срећу, врло ретки су перфектни примерци те феле, они прототипови са роговима и репом, који за разлику од ових својих шегрта обично не скривају задах задимљеног сумпора и узаврелог катрана…

Но какве шансе има нормални човек, да одбрани и живи своју слободу и своја људска права од моћног Homo egsosceleticus-а, да не постане духовно униформисани поданик како светских зломоћника, тако и локалних зловладарчића?

Јер нормални човек захваљује свој усправни ход кроз живот унутрашњем скелету, који је само недовољно заштићен спољним, меким и рањивим ткивима. А ако се оставимо метафора и сликовитости, он своју слободу и права захваљује свом духу (= духовни унутрашњи скелет), дакле свести о њиховом постојању, будности и одлучности да их се не одрекне и не преда их у туђе руке.

Можда би један од првих корака могао да буде да узме у руке и прочита горе поменуту књигу „Упутство, како постати несрећан (Када је решење проблема заправо проблем)“ аустријског психолога Паула Вацлавика коју, још једном, Homo egsosceleticus по свему судећи никад није прочитао, стигао даље од наслова. Јер иначе би морао да схвати, колико ту има поставки и савета, који говоре против његовог наума да изманипулише и себи потчини људе.

Довољан би био вероватно већ само један цитат из Шекспировог Хамлета у овом делу, када његов собар Полоније каже: „Пре свега другога – остани себи веран!“ Дакле, не дај се инструментализовати и обрлатити у супротност свог природног бића, не дозволи да се од тебе, слободног човека направи обездуховљени поданик.

Поучно је, свакако, и подсећање на чињеницу: „Животиње су у зоолошком врту заштићене од опасности, болести и глади и – по правилу постају неуротичне.“ Другим речима, колико је заправо вредан такав живот?

За Србе би, међутим, био најпре за препоручити уводни цитат, који је Вацлавик узео од Фјодора Михајловича Достојевског („Записи из подземља“). Он ословљава једну блиску, јер прилично карактеристичну црту нашег менталитета, наиме – инат, ону спремност за принципијелно опозициони став а без обзира на принцип корисности тј. сопственог интереса:

„Шта се може очекивати од човека? Заспите га свим земаљским добрима, утопите га у срећу све до преко ушију, преко главе, тако да на површини среће као на оној воденој само мехурићи искачу; дајте му добар приход, тако да му ништа друго не преостаје, осим да спава, гута медењаке и да се стара да човечанство не изумре. Но упркос томе, тај исти човек ће вам одмах и из чисте незахвалности или следећи подругљивости, приредити непријатно изненађење.

Он ће шта више и тај свој медењак ставити на коцку и приклонити се највећој бесмислици у економском смислу речи, само да би тој ситуацији додао свој фантазирајући елемент, па ма колико невоље и штете за њега самога то обећавало (…)“

Сигурно, казивања Достојевског су увек вишеслојна и он је при овоме исто тако сигурно желео да нешто друго ослови. Но независно од тога остајем при мишљењу да ово добро оцртава српски инат, као и да то додатно образлаже чињеницу да Срби још нису подлегли у већ деценијама трајућој борби за безнадежно надмоћним западним Homo egsosceleticus-ом.

Иако је и њима познато, да сигурно важи и један други цитат из Вацлавикове књиге, када до речи долази амерички филозоф религије Ален Уотс: „Живот је једна игра, чије прво правило гласи, то није игра, већ једна и по цену смрти озбиљна ствар.“

Но у овом контексту пословични српски инат много пре стоји у служби Шекспировог: „Пре свега другога – остани себи веран!“ То би наиме, ако ништа друго, могло да покаже да гмизавци ипак нису у стању да направе перфектну љуштуру рака.

Закључно, можда би то шта више западном Homo egsosceleticus-у помогло, уколико икада прочита Вацлавикову књигу, да схвати да се при ауторовом наређењу: „Буди спонтан!“ (слободно по Грегори Бејтсону) ради о једном парадоксону, што Срби исто тако сматрају у односу на његово наређење:

„Следите мом успешном путу, који ће вас расвестити и усрећити! Јер ја и само ја знам шта је боље за вас, шта ви заиста желите.“