Владимир Умељић: О РУСИМА, СРБИМА, И УЧЕЊУ ИЗ ИСТОРИЈЕ

Пут од Старе Русије, која се иначе тек од 19. века назива Кијевска Русија (Кијевски Рус), па до царевине, данас модерне државе светског значаја, био је дуг и мукотрпан, испуњен борбама, страдањима, падовима и уздизањима.

Најдужи период искушења је од 1240. представљала око 200 година дуга доминација монголске империје, чија ратничка надмоћност се показала не само у победама над Русима, већ и над Немцима, Пољацима, Мађарима, њиховим продором на јадранску обалу и на периферију Беча.

Последње остатке њихове власти је послао у историју први руски цар у историји Иван IV (Грозни) 1530-1584, по оцу из лозе Немањића и Дејановића, а по мајци изданак такође чувене племићке породице Јакшић, победивши и уништивши Казањски (1552.), Астрахански (1556.) и Сибирски (1582.) канат.

Стара Русија, са центром у Кијеву, била је једна од највећих државних творевина Средњег века, основана од стране Нормана у 09. веку, који су међутим врло брзо били асимилизовани од стране присутних Источних Словена, као што су и нпр. бугарски дошљаци из Азије били асимилизовани од стране тада већ домаћих Словена.

Године 988. оженио је Велики кнез Кијевског Руса Владимир сестру византијског цара и прихватио православно хришћанство, чиме је утемељио руски идентитет до данашњег дана.

„Митрополија Кијева и читаве Русије“ је настала и опстала.

Но потом су се појавили Монголи и између 1237-1240. заузели све руске области, закључно са Кијевом. Бату Кан, унук Џингис Кана и оснивач Златне хорде, наговестио је овај успешни освајачки поход победивши 1238. руског Великог кнеза Јурија II, стрица Александра Невског, чија звезда је тада била у успону.

Јер Монголи јесу били врло сурови ратници, коју су по правилу немилосрдно третирали, масакрирали побеђене, али Pax mongolica је потом био врло толерантан, они су захтевали мир и редовно плаћање трибута и пореза, али су остављали затекнуте политичке, друштвене и религиозне структуре скоро нетакнутим.

„Невски“ је било придодато имену кнеза Александра после победе над Швеђанима поред реке Неве код Петрограда 1240. Исте године, 05. априла, на залеђеном Чудско-Псковском језеру победио је и уништио нападачке крсташе Немачког ордена, њихове данске савезнике и естонске помоћне трупе, који су по ко зна који пут покушали да прошире своје поседе на руски рачун.

Тиме је германски „Drang nach Osten“ за дуго времена био заустављен.

Александар Невски је 1547. био од Руске православне цркве проглашен свецем.

Иван IV Васиљевич Грозни је са само 16 година старости био од стране московског митрополита крунисан за цара и исте године оженио једну принцезу из рода Романових, касније дуговечне руске царске династије, све до 1917. и доласка бољшевика на власт, који су сатрли читаву царску породицу.

О њему су се одувек испредале врло контроверзне приче и легенде, но чињеница је да је спровео многе реформе, ојачао војску, формирао први руски парламент 1549. године, и модернизовао законик 1550.

Отворио је прву штампарију у Русији 1553, успоставио (више/мање успешне тј.неуспешне, због још тада изразито одбојног става Запада) трговинске и политичке везе са Европом, коначно искључио Монголе (Татаре) из владавине Русијом, проширио државну територију и учврстио централну власт.

Довољно је подсетити се да од његовог времена пребогати Сибир припада Русији а освојила га је (скоро дословце) шака руских козака под командом легендарног атамана Јермака Тимофејевича.

Ради се о 13,1 милиона квадратних километара између Урала, Арктика, Пацифика и Кине, дакле око 3,5 милиона квадратних километара већа територија од читаве Кине.

Иван Грозни је први започео дипломатску комуникацију са Османским царством, наиме, када га је једна делегација српских монаха из Хиландара на челу са игуманом Пајсијем, посетила у Москви и замолила да се заузме и заштити их од турских зулума и отимања имовине.

Тим поводом се цар затим одмах обратио турском султану Сулејману Величанственом.

Његови српски корени су евидентни, баба по мајци му је била Ана Јакшић, баба по оцу Софија Палеолог била је пак чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана.

Српска кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара Хребељановића, била је кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208.) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног).

Стога није чудо да се у Арханђелској цркви у Москви, у којој се налазе 54 гробнице руских царева и кнежева, налазе и иконе Светог Симеона Мироточивог, Светог Саве и Светог кнеза Лазара.

Оне се налазе у делу цркве, у коме су представљени владарски претходници цара Ивана, заједно са иконом Светог Михаила VIII Палеолога. Руски цар је дакле себе видео у континуитету византијских и српских династија.

Постоје још многе духовне везе између Руса и Срба, најдубља је наравно православљање Небеског Сведржаоца. Постоје међутим и историјске паралеле, не само стотине година Руса под монголском а Срба под османском влашћу, упркос томе опстајање националног и верског идентитета, потом ослобађање сопственом снагом и обнављање државности.

Уз то нису за занемарити ни перманентни покушаји крађе историје путем интересно мотивисаног прекрајања прошлости, мегаломанским конструисањем тзв. контрафактичке историографије, тако нпр. са украјинске стране преименовање Светог Владимира из Кијевског Руса у некаквог Володимира а уз то и „оца хиљадугодишње украјинске нације“.

То прилично слично звучи као неуморно понављање одређеног дела хрватских водећих елита о сопственој и наравно континуираној „тисућугодишњој државности“, у чијој служби стоји и својатање Николе Тесле, као и читаве (ћириличне) дубровачке књижевности, итд.

Или пак присвајање (Бајице) Мехмед-паше Соколовића од стране босанских муслимана а у служби „прастаре и једино аутохтоне бошњачке нације“, проглашавање Ђурђа Кастриоте Скендербега, сина српске мајке и још једног великог ктитора Хиландара, само и искључиво албанским националним јунаком, немањићких манастира својим културним добром а Милоша Обилића албанским племићем.

Данас је опет време изузетних искушења, како за велики руски народ и државу, тако и за мали српски народ и државу. Под тим се подразумева једна опет акутна фаза хроничног угрожавања, које у новијој историји долази само са Запада, од немачког империјализма у светским ратовима, па до актуелног и прилично непромишљеног, шта више кажњиво хазардерског експанзионизма НАТО-држава.

Јер да је после краја комунизма, после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, у редовима западних водећих елита било иоле државничког разума, они би тада пружили руку Русији, почели да граде поверење и партнерство на истој висини очију, да се договарају и склапају чврсто гарантоване уговоре у складу са општеважећим међународним правом, да заједнички граде један бољи и праведнији свет.

Но превагу су очигледно однели они „прваци света“ у самопрецењивању, ароганцији и најсуманутијој утопији у историји човечанства, наиме, у тежњи владања читавом земљом, господарења читавим човечанством.

То је било и остало најцрње разочарење за све оне, који су веровали (и верују) у демократију, јер та недозрела, рањива и апсолутно несавршена биљчица на Западу је све време комунизма ипак била пламичак наде у бољу будућност..

А онда се испоставило да је за дотичне „прваке света“ и демократија по могућству само једна утопија, флоскула, маска и фарса, средство за постизање циљева, којима су тежили сви аутократи и сви диктатори у историји.

Јер и антички Рим је имао један Сенат, тзв. народне представнике зар не? И тамо су сви били једнаки, али неки и једнакији, зашто дакле и данас не организовати светски поредак са робовима и робовласницима, трговцима, (наводно) слободним радним људима и привилегованим патрицијима? И само их другачије назвати?

Само – какве то везе има са демократијом?

А међународно право? Као гарант функционисања коегзистенције међународне заједнице?

Када НАТО на крају 20. века нападне и растури остатак српских земаља мимо тј. против УН-повеље, Хелсиншког уговора, Бечке конвенције, итд. и потом формира један ad hoc трибунал, хапси и осуђује Србе, то је онда међународно право?

Али када Међународни суд правде у Хагу и само помисли да оптужи неког Американца (или однедавно израелског премијера Нетањауа, при чему се овде апсолутно не прејудицира оправданост или неоправданост овог поступка), онда САД одмах врло гласно ударају у ратне бубњеве и подсете да су већ одавно донеле закон, по коме су „легално“ овлашћене да употребе сва средства, закључно са војним, против дотичног трибунала.

Закон? Легално? Не, јер селективно право није право, селективна демократија не постоји, као ни једнаки и једнакији. Постоје истина и неистина, правда и неправда, насилна конфронтација и мирољубива коегзистенција.

Данас је, још једном, опет време изузетних искушења, како за велики руски народ и државу, тако и за мали српски народ и државу. Али не само за њих, читав свет још никада није био тако близу нуклеарног Армагедона.

Да ли ће то они западни „прваци света“ у самопрецењивању, ароганцији и најсуманутијој утопији у историји човечанства, наиме, у тежњи владања читавом земљом, господарења читавим човечанством, на време увидети?

Да је као и у Првом светском рату све почело са Србима и завршило се на крају Другог светског рата са Русима? Разлика је у томе, да данас нуклеарне бомбе у року од пар десетина минута могу да стигну до сваке тачке на земљиној кугли.

И, наравно, да су како Срби, тако и Руси научили своју историјску лекцију.

Другим речима, нити су Велики кнез Кијевског Руса, Свети Владимир, Александар Невски и цар Иван IV, нити Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети кнез Лазар и цар Душан заиста ишчезли из својих народа.