Владимир Умељић: О КОНСЕКВЕНТНОСТИ ИЛИ КО ДАНАС ЧИТА „ДАНАС“?

Грађански рат при распаду друге Југославије је одавно завршен, пропагандни рат, међутим, много је дуговечнији, траје даље и остаје веран својим по природи ствари једностраним, не ретко екстремним, бескрупулозним детерминантама.

Човек не мора да прати хрватске медије, да би се уверио у тачност ове констатације, плуралистички медијски крајолик у Београду је у том погледу врло издашан.

Тако лист „Данас“ јавља 21.11.2022. следеће:

„Prošla je 31 godina od 87 dana opsade Vukovara, koju je predvodila JNA uz potporu paravojnih formacija dirigovanih od strane Beograda. Vukovar je bio prvi potpuno uništeni evropski grad nakon Drugog svetskog rata.

Sasvim je jasno da nema izgovora za sramotu koja je tada pala na zvanični Beograd.

Da smo izvukli pouku iz svojih političkih zabluda 90-ih, koje su za sobom ostavilе stravične posledice po ljudske živote i sudbine miliona ljudi, današnja Srbija bi prva uvela sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu.“

 

Када се за неког каже да је консеквентан, то је обично позитивно конотирана изјава, представља једну врсту признања идеалистичке постојаности и снаге карактера. Но наравно постоје и изузеци, јер и за Џека Трбосека се може рећи да је он врло консеквентно масакрирао проститутке у замагљеном Лондону.

Ствар је трезвене анализе и, сигурно, личног опредељења у ком од ова два могућа смисла је за вредновати већ преко тридесет година трајућа консеквентност листа „Данас“ и конкретно Зорана Вулетића, који је ауторизовао овде ословљени текст: „Лични став Зорана Вулетића: „Вуковар, срамота на срамоту“.

Тада и сада мото гласи: „Срби су злочиначки агресори!“, данас обогаћено још са. „Руси су злочиначки агресори!“ Ништа друго није додуше било за очекивати, јер управо доживљавамо понављање историје и то не као фарсу, већ као трагедију.

У току је наиме „југославизација“ Украјине, као увод у „југославизацију“ Русије.

Али добро, ако ништа друго, онда можемо да из писања листа „Данас“ извучемо као консеквенцу, да време црно-белих филмова изгледа још није прошло, како за бајке тј. за филмове страве и ужаса, тако и за њихове комбинације.

Од тог вредновања зависи и одговор на питање у наслову овог текста („Ко данас чита „Данас“?), мада као што је познато, опстанак једног медијума данас (Nomen est omen? Име је судбински предзнак?) не зависи више обавезно од броја читалаца односно броја плаћених реклама у њему, као што је то раније био случај.

Не, његову животно важну независност у међувремену гарантују превасходно разни спонзори и донатори, који нпр. желе да помогну „развој и учвршћивање демократске мисли, плурализам јавног мњења, практиковање грађанских слобода и других вредности цивилног друштва“ и сл.

А зар се ти циљеви уопште могу боље, елегантније и сувереније остварити, него следећи императивном правилу: „Срби су злочиначки агресори!“, данас обогаћено још са: „Руси су злочиначки агресори!“?

Погледајмо неколико чињеница о тим збивањима у Вуковару, које данас („Данас“) мало или уопште не онтересују. Јер како је античка мудрост забележила: „Ми знамо само онолико, колико наше памћење поседује“ (Tantum scimus, quantum memoria tenemus), односно како је Цицерон то изразио: „Чувар свега је памћење“ („Rerum omnium custos memoriae“):

 

У општини Вуковар је по попису из 1991. живело 84.189 становника, од чега су 36.910 (43,8%) били Хрвати, 31.445 (37,4%) Срби, 6.124 (7,3%) Југословени, 1.375 (1,6%) Мађари и 8.335 (9,9%) осталих.

Повремене оружане борбе две сукобљене стране на подручју општине Вуковар вођене су већ од 2. маја 1991. године, а од августа 1991. трајала је стална борба за власт над градом. Битка за Вуковар је завршена предајом хрватских војника 18. новембра 1991. године.

Напетост се појачала, када је пала прва цивилна жртва. Док се враћао са првомајског уранка, Србина Стевана Инића убио је Хрват Ђуро Геленчир, припадних ХДЗ-ове партијске, етнички чисте хрватске полиције.

Почетком августа 1991. са подручја Новог Сада послат је 12. (Новосадски) корпус ЈНА према Вуковару, а у граду су почеле уличне борбе у којима је био велики број убијених на обе стране.

Вођство ЈНА је имало за циљ да одржи Југославију.

Генералштаб ЈНА је, дакле деловао у складу са својим уставним овлашћењима, са највишим законским актом међународно-правно признате државе СФРЈ. Наредних месеци из Србије долазе јединице ЈНА, које су биле послате да одблокирају касарну, а терористе ухапсе. У борбама за Вуковар учествовале су и српске добровољачке јединице на страни државне војске. Процена је да њихових припадника није било више од 800.

Остало је забележено да је Томислав Мерчеп, секретар за народну одбрану у општини Вуковар, већ од марта 1991 делио оружје Хрватима и до пролећа 1991. године, хрватске паравојне формације су се наоружале.

Дотични локални командант паравојних јединица Мерчеп је стекао сумњиву репутацију, захваљујући бруталности према локалним Србима. Најмање 80 Срба је убијено или нестало приликом напада Мерчепових паравојних снага.

Као датум почетка рата се означава 29. јул 1991, када су два припадника ЈНА који су из вуковарске касарне, где је био смештен 12. понтоњерски батаљон ЈНА са регрутима на редовном служењу војног рока, дошли у пошту у Борово Насеље, да предају писма. Ту их је напала патрола хрватске полиције.

У покушају да одузме Србима локалну власт у општини Вуковару, влада у Загребу је сменила Општинско веће и његовог председника у јулу 1991. Они су замењени комесаром хрватске владе Мрином Видићем Билијем.

Били је схватио да терор над Србима има негативне последице по хрватске интересе на терену. Тако је он 18. августа 1991. написао у драматичном писму целом хрватском политичком врху, „да Мерчепова група убија Србе, упада у српске станове, куће, краде кола, камионе, диже кафиће у ваздух, одводи Србе и убија их. Такво дивљање хрватских екстремиста изазвало је српски противодговор“.

Покушај Хрвата да тенковима из правца Винковаца и Нуштара допру до Вуковара завршен је неуспехом средином октобра 1991. године. Број хрватских војника у Вуковару од августа се смањивао (погибије и извлачење из окружења) и на крају опсаде вероватно их је било између 1.700 и 2.000.

Насупрот броју хрватских војника, број војника ЈНА (са ТО САО Славоније, Барање и западног Срема) на подручју општине Вуковар повећаван је до октобра 1991. када је било најмање око 4.000, а вероватно до око 6.000 војника ЈНА, али на ширем подручју Вуковара ЈНА и српска Територијална одбрана имали су још до 10.000 припадника.

У емисији ХРТ, Недјељом у два, 15. децембра 2013, Ведрана Рудан је обзнанила, „да је Туђман Линићу наредио да цивиле, који су се налазили у избеглиштву у Опатији и Ловран,у вози у Вуковар.

Линић је то одбио и Туђман је сам морао да организује превоз. Тако је одвео у смрт многе, јер му је био потребан материјал за пропагандни рат“. О истој теми је проговорио и водитељ Дневника ХРТ-а Зоран Шпрајц, па је због тога био привремено суспендован.

Према једној процени Владе Републике Хрватске из децембра 2003, у Вуковару је убијено око 1.100 цивила, а рањено је око 4.000 особа. На подручју Вуковара 1991. укупно је убијено око 3.000 лица, а према неким проценама убијено је око 1.600 војних лица.

Закључно, када је ЈНА улазила у град, примећено је приликом изласка цивилних лица из подрума и склоништа у Вуковару да међу њима има веома мало Срба, а брзо је откривено да су припадници хрватских војних снага извршили велики број убистава Срба (деце, жена и мушкараца).

 

Шта, дакле, кажу ове чињенице о првом великом сукобу у грађанском рату при насилном распаду друге Југославије? Све је очигледно почело проглашењем (противуставне, значи нелегалне и нелегитимне) сецесије Хрватске (и Словеније), којом је дошло до отворене хрватске буне против Југославије.

Када су потом аутохтони Срби потом и исто тако подигли буну против те нове Хрватске и огласили своју сецесију, то је пак одмах оглашено нелегалним и нелегитимним.

На (не)правном карактеру тог чињеничног стања, односно на идентичности хрватског иницијалног и српског последичног поступка не мења ништа чињеница, да су НАТО-демократије хрватски полаз одобриле и прогласиле легалним и легитимним а следствени српски нелегалним и нелегитимним.

Запад је тиме само још једном демонстрирао да његови двоструки стандарди и селективни морал имају превагу над међународним правом, као и да при слеђењу својим политичко-економским интересима нема никаквих скрупула.

Шта је међутим подстакло Србе на буну, осим наравно сећање на са хрватске стране никада признати Србоцид претходне хрватске државе, Павелићеве НДХ 1941-1945, коју су како Фрањо Туђман, тако и Стипе Месић потврдили као претходницу ове данашње?

Конкретно у Вуковару, одмах је почео терор Мерчепових „драговољних домољубаца и домобранитеља“ или како је хрватски функционер у Вуковару Бели у писму хрватском политичком врху написао „Мерчепова група убија Србе, упада у српске станове, куће, краде кола, камионе, диже кафиће у ваздух, одводи Србе и убија их. Такво дивљање хрватских екстремиста изазвало је српски противодговор“.

Хрвати су, значи, први почели са нападима, прва цивилна жртва је био Србин.

При томе је чињенично стање, да су (ако за тренутак занемаримо ону кратку и бруталну војну епизоду напада словеначких паравојних снага на тадашњу савезну армију Југославије, која међутим није резултирала неком значајном ратном ескалацијом) хрватске паравојне формације биле те, које су већ 31. марта 1991. на Плитвицама почеле са ратним акцијама против српског цивилног становништва а потом и са оружаним нападима на редовну војску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославије. То је недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова Јосип Бољковац:

„У то време је југословенска армија била регуларна војска једне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог југословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославија су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“

Како то и дан-данас види „Данас“, односно његов аутор Зоран Вулетић?

 

„Prošla je 31 godina od 87 dana opsade Vukovara, koju je predvodila JNA uz potporu paravojnih formacija dirigovanih od strane Beograda (,,,) Sasvim je jasno da nema izgovora za sramotu koja je tada pala na zvanični Beograd (…) Na nikad priznatu vukovarsku sramotu Srbije ide danas i dodatna sramota srpskog celokupnog javnog mnenja (…) Građanski demokratski forum želi na ovaj način, barem donekle, da nadoknadi sasvim neobjašnjivu ćutnju i zaborav na sukob u kojem je 36.000 vojnih i paravojnih formacija izvršilo agresiju na grad koji je branilo 1.800 lagano naoružanih branitelja. I kada je 18. novembra Vukovar pao, 31.000 civila je deportovana iz grada. Oko 3.000 ljudi je poginulo u ovom do rata multietničkom baroknom gradu. Odajemo počast svim žrtvama, osuđujemo onu politiku koja je dovela do vukovarske tragedije i upozoravamo da je nažalost ta politika još uvek glavni deo savremenih politika u regionu, naročito u Srbiji (…).

Закључно (а како би могло да буде другачије, када се брани „развој и учвршћивање демократске мисли, плурализам јавног мњења, практиковање грађанских слобода и других вредности цивилног друштва“?), долази актуелна спојница:

„Kao razlog što danas ne uvodi sankcije Rusiji, Srbija službeno navodi osim bratskog odnosa i sećanje na sankcije koje su njoj svojevremeno uvođene. Razoreni Vukovar je bio jedan od razloga zašto su tada Srbiji sa pravom uvedene sankcije.“

 

Дакле нападнути и терорисани Срби нису ето никада признали своју „вуковарску срамоту“ и, наравно, све остале, заслужили су сходно томе све што им се догодило – масовна убиства, „етничка чишћења“, мучења, пљачкања, као и санкције и бомбардовања од стране Запада.

А жртве? Не, то су били само сви други. А која је то само јерес, када човек каже да жали све жртве а не само не-српске! Јер то вероватно нису „вредности цивилног друштва“, можда јер у Срба биће ни нема цивила, већ само наоружаних и (барем духовно) униформисаних насилника, ко зна?

Несумњиво интересантно питање је колико далеко може да иде консеквентност у једном таквом црно-белом филму, мешавини испредања једне бајке за одрасле и страве и ужаса реалности?

Можда би се Вулетићева „danas i dodatna sramota srpskog celokupnog javnog mnenja“ дала спрати са српског образа, ако би Срби коначно показали цивилну храброст и снагу карактера, част и поштење, те се извинили Томиславу Мерчепу и постхумно Фрањи Туђману због неугодности и реметилаштва, које су им приређивали а потом (само консеквентно!) и Анти Павелићу због отежавања и саботирања Србоцида 1941-1945, као и Алојзију Степинцу због насилног покатоличавања у то исто време?

Уместо ауторског закључка поновимо још једном да је ствар трезвене анализе и, сигурно, личног опредељења, да ли је ова вишедеценијска консеквентност београдског листа „Данас“ одраз идеалистичке постојаности и снаге карактера његових шефова и извршних органа или пак наставак пропагандног рата против Срба, који и даље остаје веран својим по природи ствари једностраним, не ретко екстремним, бескрупулозним детерминантама.

Другим речима, за кога заправо важи „Срамота на срамоту“ Зорана Вулетића? То би, наиме, битно допринело и трагању за одговором на питање – ко заправо данас чита „Данас“?