Владимир Умељић: НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И „СРПСКО ПИТАЊЕ“

Владимир Умељић

Нови светски поредак лагано добија контуре (и садржину), но до сада је само једно јасно – Запад ће барем привремено морати да одустане од опасне утопије једне апсолутне владавине читавим светом.

Да ли су, међутим, они српски колумнисти и аналитичари заиста у праву, када нагињу ка потенцираном оптимизму, малтене до ликовања, прогнозирајући скори крај српских страдања и свих силом изнуђених националних проблема?
У најмању руку то је врло, врло преурањено.

Историја догађања од глобалног значаја, која есенцијално утиче на наш усуд, вековима је била детерминисана азијатским освајачаима а потом од стране Западне и Централне Европе, као и од њиховог већ одавно еманципановог детета САД.
Тешко је рећи, ко нам је више добра односно пре зла донео. Срби на раскрсници светова.

Ови последњи, значи она културолошка традиција, која је изнедрила како ренесансу и просвећивање, тако и крсташке ратове, инквизицију и безобзирни колонијализам и – вековима систематизовала и геноциде над слабијима.

Тиме се не апострофирају само велики геноциди у Европи средином 20. века, Холокауст над Јеврејима, Самударипен над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945, већ и сви они страшни систематски помори аутохтоног становништва Северне и Јужне Америке, Африке, Аустралије…
То нису била народоубиства у правном смислу речи, јер чудна правна логика постулира да нема злочина без одговарајућег закона, који га санкционише (nullum crimen sine lege), али у сваком другом смислу, дакле фактички, непорециво.
Правно гледано, значи, геноцид је постао кажњив злочин тек по усвајању одговарајуће резолуције Уједињених нација после Другог светског рата, којом је постао саставни део међународног права.

За Србе је читав 20. век био изузетно страдалнички, врло висок данак у крви је плаћан у (победничким) првим Балканским и светским ратовима а нарочито у време Србоцида 1941-1945, који су државно организовани хрватски клерофашисти и њихово босанско-муслиманско „цвјеће“ ревносно практиковали.
А онда је крајем столећа дошао насилни и противправни напад најмоћније војне машинерије свих времена, „НАТО-демократија“, наравно опет уз помоћ своје традиционалне локалне пешадије – Хрвата, босанских муслимана, косовско-метохијских Албанаца…
Запад је увек изнова отварао „српско питање“, покушавајући да га затвори.

Ова последња и крвава, апсолутна непромишљена и самопрецењена авантура у Украјини се по свему судећи ближи једином могућем крају, наиме, победи Русије и поразу несрећног режима Володимира Зеленског и његових тутора.
Између америчког и европског дела „НАТО-империје“ се уз то назире једна врста раскола – да ли то значи да се назире и иоле правично, судбинско решавање „српског питања“, дакле судбине српске Свете земље Косова и Метохије, опстанка Републике Српске, престанка дискриминације у данашњој Хрватској и Црној Гори?

Та могућност постоји, али само уколико нас Русија стави на своју агенду при преговорима са САД, мада и у том (оптималном) случају предстоји један дуги и трновити пут.

Највећа опасност се крије у горе поменутом, могућем расколу између САД и ЕУ.
Јер, за подсећање, за насилно разбијање друге Југославије на српску штету нису првобитно биле одговорне САД, не, то је иницирала, организовала, спровела и учинила неповратним поново уједињена Немачка, којој је следила читава ЕУ.
А ми и по настајању новог светског поретка остајемо у том окружењу, у тој сфери утицаја.
Погледајмо кратко тадашњу хронологију најважнијих догађања, посебно улогу немачке Тајне службе БНД, коју је у одсудно време водио Клаус Кинкел, који ће потом у време НАТО-напада на остатак српских земаља 1999. бити немачки министар иностраних послова и прославити се поред осталог и својим изјавом:
„Србију морамо бацити на колена!“

Ерих Шмит-Енбом пише („Der Schattenkrieger Klaus Kinkel und der BND“ Düsseldorf, 1995.):
„Већ у седамдесетим годинама 20. века партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија једну врло конкретну форму. Од одређеног тренутка наиме – непосредно пред Титову смрт – све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усглашавањем Крајачићеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор политике на Балкану.“
Андреас Цумах пак објављује („Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt“, Januar 1995.):
„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година појачано а у сарадњи са хрватском тајном службом систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао интензиван контакт. Осим тога, постоје подаци тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (…)
Познато је да је тадашњи немачки министар иностраних послова Геншер у телефонским контактима са хрватским председником Туђманом, који су снимљени од стране америчке тајне службе, више пута изричито стављао Туђмана под притисак да обзнани независност Хрватске.“
Дотични Геншер је повукао и одлучујући потез, фактички приморавајући ЕУ да следи Немачкој при преурањеном признавању сецесионистичких југословенских република, и тиме свесно и намерно отворио Пандорину кутију, активирао иницијалну капислу избијања грађанских ратова у другој Југославији.
Том немачком потезу је претходио отворени договор са Ватиканом и координисање заједничке акције. Геншер је крајем новембра 1991. конферисао са тадашњим папом Јованом Павлом II и Куријским кардиналом- државним секретаром Соданом у Ватикану и једно закључно заједничко саопштење за јавност је захтевало безусловно и моментално међународно-правно признање Хрватске и Словеније („DPA-Basisdienst, 29.09.1991.“)
Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још под именом ЕГ) у холандском Мастрихту једноставно одбио да разговара о договореном историјском увођењу заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу.
То се после једне напорне преговарачке ноћи и догодило и тадашњи амерички министар иностраних послова Џемс Бекер је ту одлуку врло експлицитно осудио, чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту“ („Hearing before the House International Relations Committee“, 01.01.1995, Congressional Record, Washington DC, GPO).

На очекиване негативне последице је упозорио и тадашњи Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Куељар већ 15.12.1991, наиме, „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“ (DPA-Basisdienst, 15.12.1991.).
Хрватски аналитичар Миро Симчић („Žene u Titovoj sjeni“, VBZ, Zagreb, 2008.) потврђује:
„Иницијалне припреме „помирења усташа и комуниста“ извео је Иван Крајачић Стево (…) Он је наиме припремио 150 југославенских путовница већ на почетку осамдесетих година прошлог стољећа и са њемачком тајном службом, као и у договору са усташким екстремистима, подијелио их значајним члановима хрватске националистичке емиграције (…)
Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савјезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи противили тому. Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност са њемачком тајном службом (…)“
Разумљиво је да су САД потом пожуриле да у складу са императивом континуитета предвођења блока западних сила опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО-политике, поготову јер су у овом развоју ситуације врло брзо препознале своје сопствене глобално-стратешке интересе. То се потврдило на једној НАТО-конференцији у Братислави 2000. године (Willy Wimmer, Brief an Bundeskanzler Schröder, 02.05.2000, willy.wimmer@bundestag.de):
„Организатори конференције, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке), захтевали су да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово (…)

Рат против Савезне Републике Југославије је вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно, што је било пропуштено 1945. (…)“
Тако је настала огромна америчка војна база Бондстил на српском Косову и Метохији.
Но добро, Русија и САД преговарају о постизању мира у Украјини и, сасвим сигурно, о новом светском поретку.
То је за поздравити, но шта би Срби могли да добију из тога?
Зар било ко може да претпостави да ће Немачка, која је деценијама а у сарадњи са хрватским комунистима и усташком емиграцијом припремала овај усуд (и освету за светске ратове) Србима одустати од постигнутог?
Поготову јер ће ионако недорасла ЕУ бити вероватно сведена на величину патуљка?
Недавно сам нпр. читао предлог једног српског коментатора, да би сад било право време „да се захтева затварање Бондстила“. Независно од тога да би се САД са тиме врло тешко сложиле – колико би времена међутим прошло док њихово место не би преузели нпр. Енглези, којима би Немачка врло радо препустила ту улогу, поред осталог јер они никада више не би добровољно отишли одатле, као што нису отишли са Фолкланда, отетог Аргентини, и Гибралтара, отетог Шпанији.

Другим речима, није за очекивати да ће се предстојећим настанком новог светског поретка за Србе нешто аутоматски окренути на боље. Та могућност, још једном постоји, али само уколико нас Русија стави на своју агенду при преговорима са САД, мада нам и у том (оптималном) случају предстоји један дуги и трновити пут.
Наравно да се ситуација мора пажљиво пратити а акције и реакције трезвено одмеравати и вагати. Суштаствено су нам потребни саборност и слога, мудрост и чврстина, па уз Божију помоћ!
Утопија? Не, нарочито ово последње.