Владимир Умељић: НЕМАЧКА, СРБИ И ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА

Даниела Мелер, референт Президијалног одељења на Гете-Универзитету у Франкфурту на Мајни, објавила је 2015. своју докторску дисертацију, једну занимљиву студију о „српском превазилажењу прошлости и односу према ратним злочинима 1991-2012.“

Њен приступ је занимљив, јер не упада у једноумну клопку западног наратива о „великосрпским агресорима и геноцидним злочинцима“, већ представља мишљење, ставове и аргументе обе супротстављене стране, свих учесника у ратовима при насилном распаду друге Југославије.

Тако она тематизује и један у нашој јавности недовољно познат документ: „Апел свету да заштити Србе. Декларација против геноцида над српским народом“, који је уз благослов Његове Светости Патријарха Павла својим потписом ауторизовало 60 српских интелектуалаца, превело га на седам језика и послало о Васкрсу 1997, поред осталог, Савету безбедности и Генералној скупштини ОУН, ОЕЦД, Савету Европе и ЕУ-парламенту.

 

Ова научна студија (Mehler, D. (2015). Serbische Vergangenheitsaufarbeitung: Normwandel und Deutungskämpfe im Umgang mit Kriegsverbrechen, 1991-2012. (Global Studies). Bielefeld: transcript Verlag), дакле, значајно одступа од западних шаблона размишљања, говора и делања. 

Само један изузетно усамљени пример, који упечатљиво илуструје њен ауторски прилаз и став: када говори о нападу НАТО на остатак српских земаља 1999, онда она као повод заиста наводи Вокеров „наводни српски злочин у Рачку“ (стр. 138) и тиме децидирано поставља у питање искреност тј. морални интегритет Запада у питање.

Велики део текста, по природи ствари, информише о и даље отвореној контроверзи око Хашког трибунала (ICTY) и „Случаја Сребреница“, и анализира околности и предуслове, који су довели до ње, те је до данас неумањено чине актуелном.

Где још данас може да се сазна да је Влада СР Југославије својевремено послала Уједињеним нацијама десет темељних, подробно документованих извештаја о ратним злочинима и геноцидним актима хрватске и босанско-муслиманске ратне стране над српским цивилним становништвом?

Чињеница да су ти извештаји од стране Запада били апсолутно игнорисани и да су завршили у (скоро) заборављеним подрумским ћошковима дотичних архива, ни у ком случају не умањује њихов значај као историјских докумената и извора а један очигледни доказ за ову констатацију је и њена докторска дисертација, одбрањена на једном немачком универзитету.

То исто важи и за горе ословљену декларацију српских интелектуалаца, о којој она пише следеће (стр. 125-130):

 

„Шездесет српских интелектуалаца су, са благословом патријарха Павла, захтевали о Васкрсу 1997. признавање и осуду геноцида над српским народом и његовог егзодуса у време ратова у Југославији (…) У тексту се реконструише наратив српске историје, по коме су они до данас остали жртве геноцида и протеривања из својих сопствених земаља. Цитат:

„Историја српских земаља, као дела Балкана и Европе, то је пример геноцида и егзодуса, којима су били изложени. Процес уништавања Срба се одигравао континуирано на различите и сурове начине (…) Егзодус српског народа траје до данас, до краја 20. века. Процес разарања Југославије нанео је Србима велике патње и протеривања са њиховог историјског животног простора у Хрватској и Босни и Херцеговини (…)“

Овде се, дакле, подвлачи искуство геноцида и егзодуса, патњи и протеривања а посебно се истичу патње и неправде, којима су Срби били изложени у време светских ратова. Потписници уз то апелују „на савест човечанства“ да та догађања не смеју да препусте забораву, као ни:

„… стравичне геноцидне чинове над Србима и њихов егзодус при последњем рату (…) Мора се поменути велики број случајева физичког и психичког уништавања српског народа, познатих широм света. Ово је један апел, да се све ово не нађе само пред судом историје, већ и пред неутралним и квалификованим судијама нашег данашњег света. Да би они били фер, они не смеју да се оглуше о праведно сведочанство патњи српског народа (…)“

Њихов текст рефлектује разочараност због погрешног представљања Срба на међународној сцени и неправде, која из тога следи и условљава неповерење према међународним институцијама. 

Нада преостаје још једино у односу на „суд историје“.

Тиме се подиже тужба не само против хрватских и бошњачких противника, већ и против пристрасних и неквалификованих судија , као и против безсавесног света, који све то толерише (…) Кроз снажне адјективе, емоционале формулације и моралишући став, аутори захтевају право на заслужено место у светској историји. Примењујући у свом апелу категорију геноцида, они упућују на аналогију својих жртава са другим жртвама злочина геноцида и изражавају наду, да ће у складу са историјском истином и њихове жртве бити третиране, као и све остале:

„Истина, једно недвосмислено признање геноцида, као што је то случај у односу на Јевреје, Јермене и друге (…)“

 

Ауторка, наравно, представља и сасвим другачије ставове. Њени „крунски сведоци“ плурализма мишљења и говора у овом случају су српски држављани Ненад Чанак (стр. 154) и Соња Бисерко (стр. 131):

„Политичар Ненад Чанак је обзнанио „да је потребан један балкански Вили Брант, јер Србија неће стати на ноге, пре него што неко не клекне на колена у Вуковару“ (Бачевић, Батић: „Ко ће се коме извинити?“ НИН, 30.11.2000, стр. 16)“.

Што се тиче Соње Бисерко, овде се цитира следеће:

„Соња Бисерко је на једној конференцији у Берклију оцртала „национализацију српског друштва од 1980. и оптужила српску Владу за „Геноцид у Сребреници“. Српски национализам није изумро после Дејтонског уговора, већ само попримио једну субтилнију форму („more sophisticated form“). 

А пошто Србија није побеђена у овом рату, то није могуће да се суочи са правим узроцима и разлозима истог. Стога је неопходно уложити огромне напоре да се почне са денацификовањем Срба (…)“ (Бисерко, Соња,: »Reporting from the Writing Fields, or: How to Prepare Genocide in Five Years«, Предавање на University of California, Berkeley, на конференцији »Reporting from the Killing Fields«, 11.4.1997.).“

Закључно, не само Чанак и Бисерко имају своја имена и презимена, већ и српски интелектуалци, аутори и потписници документа „Апел свету да заштити Србе. Декларација против геноцида над српским народом“, који исто тако не заслужују да падну у заборав. 

Стога овде и њихова имена, како их је Данијела Мелер објавила у својој студији. Вероватно је непотребно нагласити, да ми је изузетно велика част, јер се и моје име налази међу њима:

 

Марко Радуловић, Иван Максимовић, Драгослав Михајловић, Никола Милошевић, Миодраг Јовичић, Драган Недељковић, Коста Брадић, епископ Иринеј Бачки, Коста Чавошки, Нада Милош-Ђорђевић, Зоран Станојевић, Милош Благојевић, Раде Михаљчић, Милорад Екмечић, Бошко Петровић, епископ Сава Шумадијски, Владан Батић, Љубомир Тадић, Енрико Јосиф, Бартабедиан, Славенко Терзић, Никша Стипчевић, Михајло Марковић, Војислав Кораћ, Михајло Ђурић, Славко Гавриловић, Динко Давидов, Никола Р. Челебић, Новица Петковић, Михајло Павловић, Чедомир Попов, Предраг Р. Драгић Кијук, Љубивоје Првуловић, Коста Михајловић, Драгољуб Симовић, Мирослав Пантић, Владимир Гречић, епископ Далматински Лонгин, Зоран Живковић, Радош Љушић, Слободан Милеуснић, Павле Ивић, Смиља Аврамов, Слободан Ракитић, Данко Поповић, Василије Крестић, Цадик Даном, Владо Стругар, Богдан Јамеџија, Милан Вујин, Зоран Ђинђић, епископ Нишки Иринеј, Тадија Ивановић, Драган Кубуровић, Никола Божиновић, Владимир Умељић, Миодраг Перишић и Зоран Константиновић.

 

Испоставља се, дакле, да рад на народном послу, да оно што ја зовем „остављање добрих трагова из злог времена“ никада није узалудно, јер ко би крајем прошлог века помислио да ће доћи време да се на Западу, у Немачкој одбрани једна докторска дисертација у којој је заступљен и српски глас, и то не само глас Ненада Чанка и (српске држављанке) Соње Бисерко?

 

„Па ипак се креће!“ („E pur si muove!“), како је Галилеј својевремено рекао.