Владимир Умељић: НЕКОЛИКО РЕЛЕВАНТНИХ ИСТОРИЈСКИХ КОНСТАНТИ СРПСКО-АРБАНАШКИХ ОДНОСА И ПИТАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Актуелно и у међувремену вишедеценијско затирање свега српског на Косову и Метохији под западним туторством не престаје, напротив, оно већ одавно превазилази исти процес из времена владавине Сила осовине над српском Светом земљом у време Другог светског рата а ни под стотинама година трајућој османском окупацијом није било тако свесрдно, систематски и консеквентно спровођено.

Подсетимо се на неколико релевантних историјских константи, на вечиту борбу између добра и зла, на манифестације љубави и мржње, на масовне поморе и најлепшу поезију.

На чињеницу да нам Косово и Метохију нико никада не може отети.

Почеци

Срби долазе, ако је веровати званичној историографији, у 06. и 07. веку заједно са осталим Словенима на Балкан и потискују малобројно староседелачко, фактички романизовано становништво, по једној недоказаној тези илирског порекла (Власи и Арбанаси).¹

Још у римско време Птоломеј помиње (једно) племе Албана, насељено између Скадра, Призрена, Охрида и Валоне². Срби међутим заузимају византијску државну територију и стварају своју сопствену државност.

Арбанаси „… од старина нису никада били створили јединствену, велику националну државу…³ и они „… не улазе у историју као једна нација, него као група племена, којима је осећање заједништва још било туђе…“⁴.

Чињеница је да Константин Порфирогенит (913-959.) у свом капиталном делу

De administrando Imperio помиње само српска, народотворна и државотворна, племена на Балкану и поткавкаске Албанце.⁵

Византијски историчари помињу балканске Албанце под именом Алванои први пут у XI. веку⁶, као најамнике у византијској војсци (1042. и 1078.) а под именом Арваните у години 1081, у време Роберта Гвискарда.⁷ Између XII. и XV. века називају их Арваните, Алваните, Алванои.⁸

XIX век – рађање великоалбанске идеје

Арбанашка (Призренска) лига или „конгра“ се оснива по аустро-угарској идеји, коју је ова дала Турској, све слабијем „болеснику на Босфору“. Први тајни састанак је одржан 23.05.1878. у Бајрак-џамији, први јавни збор 05.06.1878, такође у Призрену.⁹

На састанку 10.06.1878. бира се руководство и формулише принцип: „Одбрана отаџбинског тла, угроженог од Срба, Црногораца, Бугара и Грка“.¹⁰ Територијални захтеви Призренске лиге су били и остали:

Скадарски, Јањински и Битољски вилајет, то значи Скадар и Северна Албанија, области Пећ, Приштина, Призрен, Качаник, Скопље, Битољ, Дебар, Флорин, Кребена, Јањина све до залива Превеза.¹¹ То даље значи, да и данас актуелни пројекат „Велике Албаније“ директно угрожава државни суверенитет (границе) Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке и Бугарске.

Једини начин за постизање овог мегаломанског циља је гола сила, тероризам и ратна опција, протеривање, дакле „етничко чишћење“. Овде неколико кратких стстистичких података, како је то изгледало у односу на српску популацију.

Арбанашка „етничка чишћења“ Старосрбијанаца на Косову и Метохији

• У XVII и XVIII веку се под масивним притиском насиља од стране Турака и Арбанаса исељава око 160.000 Срба под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Идриз Ајети, некадашњи ректор универзитета у Приштини је, додуше, у својој књизи „Албанци и њихове територије“ још 1982. „научно“ постулирао да се те сеобе никада нису десиле, јер „Срба није ни било на Косову“.¹²
• Између 1876. и 1912. протерано је „услед арбанашких зулума преко 400.000 Старосрбијанаца“.¹³
• Тиме и непрекидним насељавањима Арбанаса из Албаније, уз енормни наталитет, мења се етничка структура на Косову и Метохији: 1880. ту живи 240.000 Арбанаса, 1890. већ 301.000, 1900. их је 475.000 а 1931. достижу број 552.352 (Срби у том тренутку још увек чине око 61% укупне популације Косова и Метохије).¹⁴
• За време Хитлерове и Мусолинијеве окупације Арбанаси протерују око 100.000 Срба и насељавају приближно исти број својих сународника из Албаније.¹⁵
• Титов комунистички режим забрањује повратак овим прогнаним Србима и насељава између 1945-1948. око 300.000 Арбанаса из Албаније на Косово и Метохију.¹⁶ То је наиме било време, када је овај хрватски самодржац још сањао о проширењу своје власти на читаво Балканско полуострво, о некаквој „Балканској федерацији“.
• У последњих четрдесет година пре почетка насилног распада друге Југославије око 400.000 Срба бива протерано са Косова и Метохије. Само између 1968-1988. „етнички очишћено“ било је око 220.000 Срба и око 700 насељених места је остало без и једног јединог српског становника.¹⁷

Статистика је неподмитљива и већ само по себи противправно, јер насилно стварање некакве албанске „Државе Косово“ од стране „НАТО-демократија“, нема дакле упоришта у историји.

Очигледна демографска супериорност Арбанаса у овој области је исто тако настала противправно, захваљујући голој сили и не може да буде разлог за „право на самоопредељење до отцепљења“ јер се тиме крши неприкосновени правни принцип: „На основу неправа не може да настане право“ („Еx iniuria ius non oritur“).

Закључно неколико кратких примедби о значају ове области за Србе, превасходно за историјске, верске и културне аналфабете (по сопственом избору) са Запада.

Значај Косова и Метохије за Србе

Косово и Метохија није само „још једна српска провинција“, која се иначе најкасније од времена Стефана Немање налази у непрекинутом правном континуитету српске државности (из гор наведеног разлога насилно припајање Османском царству нема и не може имати међународно-правну подлогу).

Прва албанска државе у историји је пак настала вековима касније, после Првог балканског рата 1912. (по диктату Аустро-Угарске и Немачке и предата турском Есад-паши на управљање).

Косово и Метохија никада није била (легални) део те државе, једини и свакако нелегитимни изузетак је фаза окупације Балкана од стране Хитлера и Мусолинија у Другом светском рату.

На Западу се увек изнова спекулише, кад год је на реду једна нова хајка на Србе, о „Косовском миту“, о мазохистичкој особини Срба, који не престају да славе своје поразе, о неразумљивим јер безнадежно, вечно у прошлости заглављеним балканским чудацима.

Оно што се међутим превиђа тј. прећуткује, то је да се ту налази преко 1.600 најстаријих српских сакралних споменика српске вере, културне традиције и историје. И – ниједан једини албански.

Косовски циклус српских народних песама, да поменемо и то, за које је Гете сматрао да су „чудесно лепе (…) једне бескрајне лепоте (…) могу се слободно ставити на исто место и исти ниво са Соломоновом „Песмом нас песмама“,¹⁸ припада културном наслеђу Европе и света.

То значи да се значај Косова и Метохије за Србе апсолутно може упоредити са значајем Јерусалима за Јевреје. „Косовски мит“ је дакле погрешан а на Западу само негативно поседнут terminus tehnicus, који дефинитвно не одражава право стање ствари.

Јер за Србе је есенцијално важан један „Косовски етос“, који налаже да се сваком злу мора стати на пут, чак и по цену сопствене пропасти. А значај Косовске битке се може упоредити са значајем опсаде и пада Масаде за Јевреје.

И Јевреји су на крају изгубили битку у Масади, листом платили главом своју жељу за слободом и потпали под власт Рима. Од настанка модерног Израела, међутим, заклетва младих регрута је деценијама почињала речима: „Никад више Масада!“ и – нико на Западу не долази на идеју да им пребаци некакву „мазохистичку фиксираност на своје поразе, на давну прошлост“, зар не?

„Никад више Масада!“ је у реду а српско: „Догодине у Призрену!“ не?

Столећима су Српкиње, пре свега у источној Херцеговини и Црној Гори, носиле само црне мараме у знак сећања на Косовску битку и столећима су Срби носили у својим срцима Косовски етос, као спону између часне и слободне прошлости, (ма колико црне) садашњице и будућности пуне наде.

Косово и Метохија је колевка и живи извор српског идентитета.