Владимир Умељић: НАТО-УКРАЈИНА-РУСИЈА 2014-2021. ГОДИНЕ– НА ЗАПАДУ НИШТА НОВО?

 

Улога Запада при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, када је истовремено ударен темељ, трасиран пут, који је водио ка војној интервенцији у Авганистану,^[1] ка нападу Запада на Ирак и Либију, и ка „представничком“ рату у Сирији, представља вероватно одсудно падање на испиту одговорности пред историјом од стране „НАТО-демократија“.

Тренутни врхунац ове развојне фазе (започете у рано пролеће 2014.), представља најновија – и од Другог светског рата несумњиво најопаснија, јер непосредно и масивно претећа за Русију – ескалација у Украјини, где се Запад отворено повезује са извршиоцима несумњивог државног удара, са украјинским милитантним неонацистима („Десни сектор“, „Свабода“, који следе примеру Степана Бандере^[2] и отворено пропагирају и практикују расизам, антисемитизам и тероризам), не би ли своју доминацију још даље проширио на Исток.^[3]

Није наравно у питању да Украјина има огромне проблеме, дефицит демократије, висок степен корупције и мањак људских права и слобода, потребу политичких, економских и социјалних реформи, да су људи с правом незадовољни и захтевају промене. Али – дефицит демократије компензовати нацистичком идеологијом и захтевима „Украјина Украјинцима, све Јевреје и Русе побити“?

„Шака свесних“, која покушава да поведе „гомилу угрожених“ а коју пак „НАТО-демократије“ стилизују као „борце за демократију“ и подржавају, припада дакле отвореним и ватреним следбеницима оних, који су градили концентрационе логоре и конструисали гасне коморе, употребљавали митраљезе и бомбе, ножеве и маљеве као „аргументе“, вршили погроме, масовна убиства и геноциде.

Размотримо кратко позадину и хронологију догађања при настајању ове кризе.

 

 

Виктор Федорович Јанукович (Віктор Федорович Янукович) је био исто толико коруптан и исто толико демократски или недемократски оријентисан као и политичари пре и после њега, он је међутим уз то био легално и демократски изабрани председник државе.

После ступања на дужност у фебруару 2010. изјавио је да Украјина жели да буде „несврстана земља и мост између Русије и ЕУ, али не и члан НАТО-пакта“.^[4] Две године касније истакао је „обострано корисну привредну сарадњу са Русијом у оквиру царинске уније“.^[5] Потом је у Бечу 2013. још једном потврдио да његова Влада не мења свој курс и жели повезивање са Европом,^[6] али да тренутно и из привредних разлога није у стању да одмах потпише асоцијативни уговор са ЕУ, да исти мора да се за извесно време одложи.^[7] Нешто касније, 25. новембра исте године још једном је јавно и недвосмислено потврдио, да „нико неће бити у стању да скрене Украјину са европског пута“.^[8]

За подсећање, ЕУ је већ једном претходно учинила то исто и ставила тај асоцијативни уговор са Украјином привремено „на лед“;^[9] Исланд нпр. није одложио потписивање уговора, већ је после дугих преговора дефинитивно одбио да приступи ЕУ и – ништа се није десило.

У Украјини напротив, одмах је дошло до „спонтаних ерупција народног гнева“, до протеста и демонстрација („Евромајдан“ у Кијеву), као и до захтева да Јанукович буде смењен.

 

Коме је то користило а коме штетило? Теза за дискусију гласи:

 

а. Једна земља на граници две велике културолошке традиције у Европи, која се креће ка чланству у ЕУ и себе види као мост између Истока и Запада је од користи процесу све-европских интеграција на релацији ЕУ-Украјина-Русија;

б. њено одбијање да приступи НАТО-пакту је међутим несумњиво штетно по интересе САД и њихово самосхватање, да ЕУ може и сме да буде само продужена рука и део НАТО-империје под америчким вођством.

 

Колико спонтане су дакле биле дотичне „ерупције народног гнева“ у Кијеву?

Да би се избегли неспоразуми, овим се не поставља у питање искреност, воља и тежња „нормалних“ људи ка променама на боље, али најкасније после врло сличних манифестација у некадашњим земљама комунизма је познато да је инструментализовање масе незадовољних („гомила угрожених“) од стране „шаке свесних“ незаобилазни механизам историјских преврата. Потом се опет једном констатује „Револуција ждере своју децу“ и – све иде даље. То је емпиријско сазнање из Француске револуције, Октобарске револуције и у новије време ИЗ „Арапског пролећа“.

Протести на Мајдану су се дакле развили и све више ескалирали, тако да је Јанукович уз посредство министара иностраних послова Немачке и Пољске 21. фебруара 2014. потписао уговор са политичком опозицијом о мирном решавању кризе, који је предвиђао формирање прелазне Владе и превремене председничке изборе већ 2014.^[10] И вођство демонстраната, „Мајдански савет“ је то прихватио, само паравојна организација „Десни сектор“ не.^[11]

Још увек није разјашњено ко је тог истог дана издао наређење да се полиција и војска тог истог дана повуку од свих државних институција, на шта је Јанукович одмах напустио град а потом и земљу. Већ следећег јутра паравојне формације из редова демонстраната са Мајдана су запоселе председничку палату и његову приватну резиденцију.^[12]

Сутрадан, 23. фебруара су нови властодршци огласили да је председник државе одлуком парламента смењен, јер је напустио земљу, што је било дефинитивно противуставно, устав Украјине не познаје наиме то као могући разлог.^[13] ЕУ је међутим већ 24. фебруара обзнанила да признаје ту одлуку.^[14]

Радило се дакле о насилном, илегалном и противуставном пучу, који је спречио покушај да се процес све-европских интеграција на релацији ЕУ-Украјина-Русија помери са мртве тачке. ЕУ је при томе радила против сопствених интереса и испоставила се заиста као само продужена рука и део НАТО-империје под америчким вођством.

Тешко значи да се при овоме радило о борби за демократију и људска права а то потврђује и горњу поставку, велика већина мајданских – искрених и одлучних – демонстраната је као и увек била инструментализована и искоришћена у сопствене сврхе „шаке свесних“.

Исти начин размишљања и делања је био препознатљив и при „Арапском пролећу“, када су свргнути само они диктатори са власти, који нису били по вољи Западу. У Саудијској Арабији се нпр. наравно ништа није променило, иако се ради не само о изразито аутократској и антидемократској држави, већ по свему судећи о главном финансијеру светског исламистичког тероризма:

„После напада 11. септембра је постало јасно да Саудијска Арабија игра много већу улогу при настајању и ширењу интернационалног тероризма, него што је то до сада изгледало. Не само Осама бин Ладен, као главешина терористичке организације Ал Каида, већ и 15 од 19 атентатора од 11. септембра били су саудијски држављани. У току истраге се испоставило да Саудијска Арабија преко добротворних организација широм света финансијски помаже и интернационални тероризам.“^[15]

О томе ко је био онај „Велики непознати“, који је 21. фебруара 2014. наредио повлачење снага државне безбедности и оставио Јануковича незаштићеним, може се само једно рећи са сигурношћу, наиме, да то није био угрожени украјински председник. У Украјини су, додуше, већ више пута виђени припадници америчких паравојних јединица „Blackwater“, али дефинитивно доказаних чињеница нема, поред осталог нпр. и јер: „У немачким медијима влада и даље стриктна цензура у односу на тајне операције ЦИА и на елитне војне плаћенике из САД у Украјини“.^[16]

И то је нешто, што подсећа на сценарио при насилном распаду друге Југославије:

„Приватизација је у међувремену стугла и до војних снага, што јавност једва да је до сада примила к знању. Војне услуге пружају све више приватне војне фирме (ПМФ), које тиме преузимају значајне делове државног монопола примене легалне моћи. Имена као Blackwater или Halliburton (в. горе о фирми коју је водио Дик Чејни, заменик Џорџа В. Буша, која је изградила бројне ФЕМА-логоре у САД, прим. аутора) у међувремену су позната. Експерти се слажу, да многе војне операције данас без њиховог учешћа не би биле могуће. Један даљи Global Player је MPRI (Military Professional Resources), који по сопственим наводима има више генерала под уговором него Пентагон. MPRI је нпр. од новембра 1994. тренирао хрватске војне снаге пре операције „Олуја“, потом је 2000. био преузет од фирме L3 Communications и сада се зове Engility. Најпознатија PMF би смела да буде Academi (првобитно Blackwater), о чијим бројним активностима је нарочито Wikileaks много обелоданио.”^[17]

Ко су биле оне „паравојне формације из редова демонстраната са Мајдана, које су 21. фебруара 2014. запоселе председничку палату и Јануковичеву приватну резиденцију“ и финализовале пуч, учиниле га неповратним? То су били припадници радикалне ултранационалистичке организације „Десни сектор“, о којој Александар Рар (Alexander Rahr), Директор „Центра за Русију, Украјину, Белорусију и Централну Азију“ немачког „Друштва за спољну политику“ каже:

 

„Десни сектор“ је био одлучујући фактор при преврату у Украјини, јер су његови активисти били спремни да се упусте у борбе са полицијом и снагама безбедности. Они су били добро организовани (…) и имали су највеће заслуге на успеху мајданског покрета.“^[18]

„Десни сектор“ и одговарајућа политичка партија „Свабода“ су, као што је већ било напоменуто, отворени и горљиви следбеници Степана Бандере, сина једног унијатског гркокатоличког свештеника, украјинског ултранационалисте, фанатичног антисемита и нацистичког колаборационисте:

„Бандера је одмах по почетку Другог светског рата тј. напада Немачке на Совјетски Савез стигао у поседнути пољски Краков и почео да под заштитним именом „Конзул II“ ради за немачку контрашпијунажу („Абвер“). Немци су се надали да ће Бандера „Организацију украјинских националиста“ (ОУН) и „Украјинску устаничку армију“ (УПА) превести на немачку ратну страну. И заиста су још пре напада на Совјетски савез у поседнутој Пољској од припадника ОУН основане борбене јединице под немачким вођством, као нпр. „Легија украјинских националиста“. Бандера је припадао радикалном крилу ОУН и био је је од стране совјетске, руске и пољске Владе поред осталог оптужен да је још пре уласка немачких окупационих трупа, 30. јуна 1941, у Лвову организовао масакар око 7.000 људи, претежно Јевреја и комуниста.“^[19]

Његови следбеници су дакле били „одлучујући фактор при преврату у Украјини“ и очигледно једна врста пешадије Запада, јер као што је фински дипломата Петер Иискола на основу у међувремену објављених докумената обзнанио (в. доле), само САД су до априла 2014. званично уложиле око 5 милијарди US $ у актуелни „Украјински пројекат“. Да ли се и ово савезништво са неонацистима може назвати „неприродном коалицијом“, као у случају сарадње НАТО-структура са џихадистима, са исламистичким муџахединима у Босни и Херцеговини тј. на Косову и Метохији?

То не би било примерено, пре би се могло говорити о наставку сарадње.

Јер украјинска националистичка организација УПА, која је за нацисте формирала и једну СС-дивизију (која се до данас од стране неонациста отворено слави) је наиме и по завршетку Другог светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст. Она је била при томе подржавана како од британске тајне службе СИС, тако од 1949. године и од америчке ЦИА, која је нпр. 1953. падобранима убацила 75 наоружаних припадника УПА у Украјину.^[20]

За подсећање – то је била иста 1949. година, у којој је ЦИА интегрисала немачку тајну службу, данашњу БНД, у своју организацију, две године после сопственог утемељења а четири године пошто је окупациона сила САД устоличила ту немачку службу и опет реактивирала велики број Хитлерових обавештајаца у њој. Нацистичка фаза је била превазиђена, породична свађа окончана и Немачка је поново била враћена на праву страну, у матично окриље Запада.

Да ли је могуће да НАТО ништа није научио из историје Вајмарске републике, када су немачки конзервативци и католичко-клерикалне партије здушно помагали Хитлеру да демократским путем освоји власт, сматрајући да ће га лако „држати на узди“ а да ће он пак бити бедем и вршак копља против друге велике културолошке традиције Европе, против Истока, Совјетског Савеза (тј. ипак против – Русије?). Или је овај рискантни потез Запада још један додатни доказ да су ароганција и игноранција сестре-близнакиње?

Занимљиво је да је и америчка фондација „National Endowment for Democracy – NED“, која годинама дели милионе US $ различитим невладиним организацијама у Украјини, Русији, итд. са званичним циљем „јачања демократије“, вођена је од стране Nadje Djuk, чији отац је својевремено био један од Бандериних активних сарадника.^[21]

Примедба: Исти начин „извоза демократије“ је иначе и у Србији приметан, најкасније од краја последњих балканских ратова. Најкасније, јер тек од тада су све домаће невладине организације постале обавезне да јавно изложе изворе својих прихода. Ради се о познатим именима, као што су „Хелсиншки комитет за људска права“, „Жене у црном“, „Центар за евро-атлантске студије“, „Центар за хуманитарно право“, „Иницијатива младих за људска права“, итд.

Тако је „Хелсиншки комитет за људска права“, чија директорка Соња Бисерко је иначе била сведок хрватске стране при тужби против Србије ради геноцида 1991-1995. (одбаченој као неоснованој од стране Међународног суда правде у Хагу), од „United States Institute of Peace – USIP“ 2004. добила 45.000 US $ а 2006. укупно 34.550 US $, док је „Rockefeller Foundation“ само 13. фебруара 2008. била још дарежљивија и уплатила госпођи Бисерко суму од 75.000 US $. Горе поменута америчка организација „National Endowment for Democracy – NED“ је уплатила на рачун „Центра за хуманитарно право“ 2012. 45.000 US $ а 2013. 47.000 US $, док је „Иницијатива младих за људска права“ 2012. добила 114.000 US $. „United States Agency for International Development – USAID“ је пак расподелила 2011. суму од 50.000 US $ на „Центар за хуманитарно право“ и „Жене у црном“, итд.^[22]

Колико је вероватно да се финансирањем ових невладиних организација и то у земљама, које се не могу означити као исувише лојалне тј. апсолутно подређене Западу, жели постићи само „јачање демократије“ а без узимања у обзир сопствених интереса давалаца? Питање је оправдано, нарочито када се узму обзир водеће структуре дотичних организација САД:

„United States Institute of Peace – USIP“ је основан од стране америчког Конгреса 1984. и његовој управи припада и амерички министар одбране; у директоријуму „United States Agency for International Development – USAID“ седе амерички министар одбране, CIA-директор и NSA-директор као и шеф генералштаба САД; руководству „National Endowment for Democracy – NED” данас припадају на пр. и Elliott Abrams, заменик главног саветника за безбедност у Влади Џорџа В. Буша, даље Michelle Dunn, која је каријеру направила у „The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR“, чија делатност се састоји у „сакупљању обавештајних података, који су релевантни за дипломатију САД”, итд.^[23]

Колико је дакле вероватно, да амерички министар одбране, ЦИА-директор, НСА-директор, шеф генералштаба САД, владини саветници за безбедност и скупљачи обавештајних података, итд. тако несебично деле новац својих пореских платиша по свету и то у земљи у којој 46,2 милиона људи живе испод границе сиромаштва, без да очекују неке противуслуге?

Домаће невладине организације у Русији, Украјини, Србији, итд. које по природи ствари себе наравно не виде нити у служби страних тајних служби нити (Лењинових) „корисних идиота“, могле би теоретски да релативизују своја финансијска примања из САД тврдњом, да се ради о малим сумама, јер један амерички носач авиона класе Нимиц кошта преко 6 милијарди US $ а већ један „невидљиви бомбардер“ Б-2 око 1,5 милијарду,^[24] као и да те машине служе рату, док њихов сопствени рад служи миру.

То би међутим превасходно био показатељ релативности сопствених, јер и „НАТО-демократије“ тврде да њихова ратна средства служе миру.

Ауторски став гласи, да се и у овом случају може применити исти начин размишљања као и у односу на револуције – претпостављена већина искрених и одлучних, чак и идеалистичких припадника дотичних организација би смела да буде инструментализована и искоришћена у сопствене сврхе „шаке свесних“.

Другим речима, амерички министар одбране, ЦИА-директор, НСА-директор, шеф генералштаба САД, владини саветници за безбедност и скупљачи обавештајних података, итд. су по сваком закону вероватноће свесни и одани следбеници сопственог система вредности.

После насилног преврата у Украјини није наравно требало дуго чекати на руску реакцију, одговор је био преузимање тј. враћање Крима у Руску федерацију и подршка рускима устаницима у источној Украјини.

Запад је то по очекивању прогласио супротним међународном праву, анексијом, Русија је, исто тако по очекивању, одговорила да је то у складу са међународним правом јер је

а. Крим само једном у историји припао Украјини у оквиру заједничке са-

везне државе и то декретом украјинског комунисте Хрушчова и

б. припајању је претходио демократски референдум, кога нпр. пре сеце-

сије Косова и Метохије а коју Запад проглашава међународно-правно важећом, није било.

На примедбу да је референдум требало одржати на читавој територији Украјине, јер је Крим међународно-правно њен саставни део, Русија одговара питањем, зашто својевремено није био одржан референдум на читавој територији Србије, јер су Косово и Метохија били (и остали) међународно-правно њен саставни део, итд.

Свети се дакле чињеница, да су „НАТО-демократије“ годинама посматрале и третирале међународно право као сопствену и бескрајно растегљиву гумену играчку, и давали јој по потреби „форму воде“ („Вода заузима облик сваког суда у који се улије“, Andrea Camilleri) и – сада се то враћа као бумеранг натраг са исте позиције силе.

Шта је Запад заправо очекивао у односу на „Пројекат Украјина“, какви аналитичари и стратези су то планирали? Да ће се Русија једноставно предати? Њена граница је од 1054. најдужа додирна линија две велике културолошке традиције у Европи, она има империјалну прошлост, која је свој врхунац достигла у совјетско време.

Данашња Русија, међутим, није више бољшевичка творевина, већ једна демократија, васкрсла из совјетског пепела, са свим својим дефицитима и потребом даљег развоја, и побољшања свог политичког, економског и социјалног система. Она је уз то велика атомска сила, која кроз историју није само гледала да шири сопствену територију и утицај, већ од времена монголске доминације и потом њеног збацивања у XVI веку увек изнова морала да одбија нападе са Запада.

То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, потом Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, Немаца, Аустријанаца, Чеха, Словака, Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, итд. у Првом светском рату па до нацистичких Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером.

Војна коалиција Сила осовине на Источном фронту у Другом светском рату састојала се наиме из

‒ 3 – 4.000.000 Немаца,

‒ око 145.000 Хрвата,

‒ око 500.000 Румуна,

‒ 250.000 Италијана,

‒ 800.000 Мађара,

‒ близу 18.000 Шпанаца (Франкова „Плава дивизија“),

‒ преко 500.000 Финаца,

‒ 45.000 Словака,

‒ два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, „Легија украјинских националиста“

Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста^[25]) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца,

‒ као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).^[26]

Други извори говоре пак о између 4,5 до 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600.000 из редова његових савезника.^[27]

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2,7 милиона војника у ратним радњама и 1,1 милиона у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника).^[28]

Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава.^[29] Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26,6 милиона, од тога око 11,4 милиона војника, 8,4 милиона палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15,2 милиона совјетских цивила.^[30]

Како би дакле Русија, са овим историјским искуством, требало да реагује на актуелни продор данашње западне „Међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?

Јер независно од тога, да би та модерна и самододељена ознака требало да сугерише само позитивне вредности – плурализам, превазилажење уско националних интереса и опште важеће „вредности за себе и по себи“ – она је једноставно и шта више диахроно тачна. То су – са свим временски условљеним варијантама тј. предзнацима, па и повременим екстремним девијацијама – заједничке вредности једне те исте културолошке традиције. Она је наиме изнедрила како покрете хуманизма и ренесансе и демократију западног типа, тако и социјал-дарвинизам, еугенику, нацизам, фашизам и клеро-фашизам, фалангизам, итд.

Добра вест је, да је демократија све те облике идеолошких застрањивања и социјално-државног организовања преживела. Лоша вест је, да се све више поставља питање, у коликој мери именујући појам демократије још увек рефлектује њену суштину? Другим речима, да ли је та суштина (истина, стварност) радикално промењена, без да је дошло до враћања историјски компромитованих, мада пре одговарајућих језичких форми у употребу?

Овом сарадњом „НАТО-демократија“ са савременим украјинским неонацистима се, иначе, не само потврђује последња констатација (укорењеност и западне демократије и тоталитарних идеологија у истој културолошкој традицији), већ и класична, само (неморално) прагматична и изузетно проблематична доктрина са потенцијалом опасног бумеранга, која као што је познато гласи: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, па макар тај истовремено био мој смртни непријатељ“.

Она је већ дошла до изражаја у време балканских ратова у бившој Југославији на крају XX века, када је прилив оружја и муџахедина, исламистичких џихадиста са Блиског истока на Балкан био уперен само против српских „bad guys“ (а и пре тога, за време совјетске инвазије у Авганистану, када је Запад наоружао и логистички оспособио терористичку Ал Каиду, која ће потом однети хиљаде живота цивила управо на Западу).

Понашање и делање Запада у Украјини је као пресликано са оног (иницијалног) при насилном разбијању друге Југославије на крају XX века, са једном разликом – Русија је превелики залогај и НАТО тешко може да пошаље своје интервенционистичке трупе без да рескира трећи светски рат, са врло сагледивим последицама једне глобалне, по могућству ултимативне катастрофе по човечанство.

Речник антируске пропагандне кампање и улога западних медија су међутим све сличнији наступу у време последње балканске кризе, прозападни пучисти у Кијеву добијају отворену финансијску, политичку и (може се искуствено поћи од тога) више-мање скривену логистичку и војну помоћ од западног блока, Русија се „кажњава санкцијама“, руски председник Путин је „нови Стаљин“, па чак и „нови Хитлер“, итд.

Може се дакле поћи од тога, да је парафразирање Ремарковог (Erich Maria Remarque) „На Западу ништа ново“ и у случају актуелне украјинске кризе примерено. Овог пута и сходно другачијим оквирним околностима, свакако, јављају се правовремено критички гласови и на Западу а у односу на сопствену спољну политику, који делимично поседују извесну моралну ноту и шта више благо наговештену покајничку конотацију.

Један искусни фински дипломата пак не бави се превасходно историјским хипотекама, већ врло прагматично анализира актуелну ситуацију и упозорава да је овог пута тежња Запада да продре на Исток, „Drang nach Osten“, поново на најбољем (најгорем) путу да резултира новим светским ратом са апокалиптичним последицама:

„Фински дипломата Петер Иискола (Peter Iiskola) позива народе Европе да пруже отпор САД:

Уколико Европски парламент одмах не промени свој однос према Русији и САД, свет ће се већ до јесени наћи на прагу новог страшног рата. У то је убеђен искусни фински стручњак за међународно право, до недавно дипломата, члан Савета Европе, координатор ОУН, Петер Иискола. Говори осам језика, укључујући руски. У 2000/2001. је као представник Савета Европе радио у Чеченији, а пре тога у истом статусу у Босни и Херцеговини. Радио је у Сталном арбитражном суду у Хагу. Живео је и радио у Холандији и Француској. У разговору са дописником о стварима које су директно везане за кризу у Украјини:

 

„СП“: По вашем мишљењу, Петер, да ли су украјинска збивања последица чисто унутрашњег „сукоба интереса“ или су их изазвале неке „спољашње силе“?

‒ По мом мишљењу, већ су сви у Западној Европи, и не само тамо, схватили да се ово једноставно није могло догодити без спољашњег уплитања. Сједињене Америчке Државе су главни „луткар“, оне вуку конце којима покрећу своје марионете. Познато је да су у револуцију у Украјини Американаци уложили пет милијарди долара. То су недавно објављени званични подаци. Може се рећи да је то оно што је забележено у документима. Можемо само да нагађамо колика су још средства без писаног трага убачена за уништење суверенитета Украјине. И то уништење рукама Европљана. Тачније, Европске комисије. Она је отворено вршила притисак на председника Јануковича, приморавајући га да потпише Споразум о придруживању између Украјине и Европске уније. Тада није обраћала пажњу на демократију, ни најмање се није бринула за људска права и слободе. Иако много воли да се у јавности крије иза прича о демократији.

„СП“: Зашто водеће државе Старог света, у лицу своје Европске комисије, дозвољавају да њима управљају САД?

• Због тога што, прво, у овој организацији је остваривање интереса банкара има приоритет, банкари одлучују о свему у данашњем западном свету. Друго, Европска комисија – није демократска институција. У њој је мање демократије него што је било у Политбироу ЦК КПСС. У Европској комисији је безмало три туцета комесара, именованих од стране Европског савета. Народи Европе нису изабрали те комесаре. Није изненађујуће што се ту често доносе одлуке која имају мало додира са интересима појединих земаља.

У Украјини, они су заменили једну, легалну, групу разбојника, другом, још гором.

Знамо: у Кијеву је била демократија, али лоша. Тамо су владали сами олигарси. Сада постоји хунта на челу са другим олигарсима, за Европу погоднијим. Међутим, Украјина је ситница. ЕУ и САД које стоје иза ЕУ имају други циљ – преврат у Русији. Ако ваша држава покаже слабост, они ће бити веома задовољни. Њима се допадало кад су код вас заповедали Березовски, Ходорковски, Абрамович. И, наравно, никако им се није могло допасти кад је Путин све то прекинуо. За САД је био посебан ударац кад су схватиле да Русија гради, а то не без успеха, Евроазијску унију. Без Украјине, та градња се мало компликује, али је свеједно и даље реална. Она је очигледна противтежа Европској Унији која је послушна пред Јенкијима! А шта је то Евроазија? Па, то је 75 % светских ресурса. Зар се такав савез може допасти САД?

„СП“: Кијев је недавно посетио потпредседник САД, Џозеф Бајден. Између осталог, он је у разговору са тренутним украјинским руководством рекао да ће их избавити од зависности од руског гаса. Вели, постоји одлична алтернатива …

• Да , чуо сам то. Апсолутно нестварно. Американцима нису потребни ни Турчинов ни Јацењук са Јарошем. Ове фигуре нису у принципу неопходне ни Европској унији. Стога су и сви разговори и обећања дата наведеним грађанима – чист блеф. Полазим од тога да САД сада имају сопствене реалне проблеме. Код њих задуженост износи 103% БДП-а. У трговинском билансу имају дефицит од 800 милијарди долара. Русија, поређења ради, има суфицит од 200-300 милијарди. Американци кажу да могу да оборе цене нафте и тако нанесу штету вашој земљи. Они добијају „црно злато“ углавном преко Саудијске Арабије. А за њу је пад цена нафте веома штетан. Ваш Путин је 17. априла рекао да Русија неће имати проблема ако падну цене нафте. А Саудијска Арабија хоће, знам то поуздано.

„СП“: Европска унија је у своје време стварана да би земље помагале једна другој, ради „заједничког просперитета.” А сада испада – ради гушења политичке воље оних држава које су видно економски слабије? Ради коришћења јефтине радне снаге и нових тржишта за себе.

• За ускршње празника сам путовао у Грчку, био у Атини. Овога пута сам се много дружио са Атињанима. Не са политичарима, већ са обичним грађанима. Они су ми рекли да се у својој земљи последњих неколико година осећају као за време нацистичке окупације. Мрзе ЕУ и Американце. Када су Грци ушли у Европску унију, нису имали довољно развијену економију. Иако је један од главних услова за све земље приликом приступања био баш економски фактор. У истој ситуацији касније су се нашле Румунија, Бугарска, балтичке државе. Ни оне нису биле спремне да пређу на евро. Међутим, оне су у ЕУ. Зашто? Мислите да Европљани нису видели неприпремљењост ових земаља? Видели су. Али су хтели нове територије, нове земље. Пре осамдесетак година, Немци су то једноставно звали – lebensraum (lebensraum – животни простор или политичка територија неопходна за постојање државе и економску независност; историјски темељ нацистичке експанзионистичке политике – напомена аутора текста). Узгред, мени су пријатељи, једномишљеници недавно послали две карте – карту Трећег Рајха са почетка 1940-их и карту садашње Европске уније. Упоредите. Скоро стопроцентно се подударају! Почев од 2004. године, ЕУ је добила доста нових чланова. На рачун отписивања дугова (или пре – давања милостиње) истој тој Грчкој и неким другим земљама, она покушава да држи ове државе на повоцу. Зато што она хоће lebensraum. За сад нема концентрационе логоре. Ни ропство. Али већ разара земље. Као сада Украјину. Као раније Југославију. Многи народи Европе не желе овакву политику, они су против ње. Али Европска унија не слуша и не жели да чује критике. Сада затвара уста и медијима. Прошле године су поднели документ о медијима у коме предлажу оснивање посебне комисије за контролу новинара. Да ли Вас то подсећа на нешто?

„СП“: На цензуру каква је некад постојала у Совјетском Савезу?

• Да, само још горе. У Совјетском Савезу су, било то добро или лоше, на тај начин штитили своју земљу од „штетног идеолошког мешања“. А овде ће моћи да утичу, укључујући ту и отпуштање, на сваког новинара сваке државе-чланице ЕУ, ако буде написао или рекао нешто против њихове политике. И нико у Европској комисији није рекао ни реч о неприхватљивости таквог документа! Сада очекујем позив у Европски парламент. Али нисам сигуран да желим да идем. Сувише добро познајем ту организацију. Имају тамо 25.000 хиљада чиновника. Они пишу законе и шаљу на усвајање парламентарцима. То нису национални закони већ су диктирани углавном из Брисела, седишта НАТО-а у Европи. Нема времена ни да се ти закони проуче како треба, толико их је много. Свака четири минута штанцују нови закон. И већ кружи виц да су њихови састанци за посланике попут фитнеса: једном руком гласате, подигни – спусти, подигни – спусти, а другом руком морате да притискате дугме електронског бројача гласова. Тако се шали један парламентарац из Велике Британије. Иза сцене прича вицеве, а плаши се да отворено говори. Као и већина његових колега. Сви они одлично схватају да у Европском парламенту нема ни демократије, ни јавности. Али имају посао и добру плату.

„СП“: Како као правник и дипломата објашњавате да је приликом разматрања у Организацији уједињених нација за резолуцију о Криму гласало више од половине земаља, а једна трећина је одлучила да се уздржи?

‒ Мени је запало да будем судија у спору између Сједињених Америчких Држава и Ирана. Сада је ситуација слична. Дозволите ми да то објасним на примеру. Замислимо да сте Ви мушкарац и да сте ме ударили. Ја вас за узврат не бих ударио, већ бих вас блокирао као у џудоу. Ви бисте са своје стране позвали полицију и захтевали да у записник унесу да вас је Петар Иискола блокирао, али при томе не бисте поменули да сте пре тога Ви сами ударили Петера. Следи гласање пороте: Питер ју је блокирао? Да. Је ли крив? Ако знате целу причу, није. А ако знате само последњи део, наравно да је крив. Тако је и са Кримом. У УН нису представили читаву историју овог питања, већ само завршетак – придруживање полуострва Русији. Како се уопште може гласати у таквој ситуацији? Сигуран сам да ће проћи извесно време, и у УН ће бити процес о Украјини. А тада ће испливати многе неприличне чињенице везане за Европску комисију.

„СП“: Својевремено сте били координатор Комисије Уједињених нација за проблеме дрога и оружја у Авганистану. Затим сте напустили тај положај. Немате ли намеру да се вратите у дипломатију?

• Недавно су ме поново звали у ОУН. Чак сам прошао и неопходне тестове. Телефонирали су ми баш јуче да чују мој дефинитивни став. Али Ви знате ко је тамо газда, зар не? САД. Ја не желим да им служим. Нисам ја леди Ештон. Имам о свему своје сопствено мишљење. Навикао сам да сам мислим, анализирам и доносим одлуке. Мени је немогуће диктирати. Овакви као што сам ја сада нису потребни ни Уједињеним нацијама ни Европској комисији.

„СП“: Не могу да не питам Вас, држављанина Финске, Русији суседне земље, какав је однос Ваших земљака према догађајима у Украјини?

• Седамдесет процената финског народа је против НАТО-а. Против рата. Председник земље о овом питању ћути као миш. А конзервативни премијер не крије да је са „обе руке“ за НАТО и ЕУ. Парламентарци такође ћуте. Они имају изборе за годину дана, не желе да ризикују. Колико ја знам, сада влада кришом од финских грађана припрема нови споразум са НАТО-ом. Ова информација је недавно процуриле и објавили су је неки наши медији. Људи су огорчени. Спремају се да у блиској будућности изађу на масовне демонстрације. За разлику од Финске, у нама суседној Шведској, њен конзервативни премијер Фредрик Рајнфелт поштује вољу свог народа. Он неће дозволити да НАТО буде у Шведској, иако његова сопствена Конзервативна партија умерених и либерала гласа за чланство у НАТО.

„СП“: Финци, изгледа, нису гласали за санкције против Русије, због наводног мешања у унутрашње ствари Украјине?

• Финска са Русијом има највећу размену. Све главне финске компаније послују у вашој земљи. То је веома корисно за њих. Зашто би оне одлазиле одавде, свађале се са вама?

„СП“: Да ли Ви видите мирни излазак из кризе?

• Он је у томе да ЕУ најзад напусти своју политику певања пратећих вокала Сједињеним Америчким Државама. Народ Европе је за то. Негодовања због двоструких стандарда европских и америчких политичара чују се у многим државама. Чешка и Мађарска су почела да говоре о могућем изласку из ЕУ. Трезвени гласови стижу из Француске. Постоје људи који су спремни да чак и сад организују свој сопствени Мајдан Бриселу. Њих је још увек мало. Али се већ чује њихов глас. У супротном ће европске нације саме себе обманути. У њиховим државама је у току безумна анти-руска пропаганда. И многи јој, нажалост, верују. Али другог излаза нема осим да Европа престане да пева пратеће вокале САД.

 

Остаје једино рат.“[31]

Ова НАТО-авантура у међувремену наилази на компетентну критику и у Немачкој:

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит (Helmut Schmidt) бира оштре речи. Он пребацује Бриселу да се исувише меша у светску политику. „Најновији пример је покушај ЕУ-Комисије да припоји Украјину“, рекао је социјалдемократ у једном интервјуу за „Bild“. „Погрешно је и привлачење Грузије нама, то је манија величине, ми тамо немамо шта да тражимо! Ја не држим ништа до тога, да се заговара Трећи светски рат а још мање да се НАТО додатно наоружава. Али опасност да се ситуација заоштри као у августу 1914. расте из дана у дан.“^[32]

„Некадашњи савезни канцелар Хелмут Шмит упозорава на опасност „врућег рата“ са Русијом. Он се залаже за то, да Запад мора да покаже више разумевања за руску политику. Али немачку политику одређују други (…) Он указује и на чињеницу, да Запад мора да промени своју политику према Русији, иначе није искључено да дође до рата са Русијом. Путинове бриге нису Украјина, Пољска или балтичке земље, већ се пре односе на Кину, Пакистан и бивше совјетске републике у Централној Азији. Русија је одлуком ЕУ у вези ширења на Исток била затечена у једној „фази Дивљег запад“ под председником Борисом Јељцином и то нам се данас свети. Јер Путин је поново прибавио Русији интернационално поштовање. Путинова политика не мора да нам се допада, али ми је морамо у историјском контексту разумети и озбиљно примити к знању.“^[33]

За разлику од кризе у бившој Југославији, дакле, при којој је Немачка играла саодлучујућу улогу и врло брзо се сложила са САД на чију штету односно корист Југославија мора да нестане са геополитичке карте Европе и света, овде се појављује разлика у ставовима две најутицајније „НАТО-демократије“. Прагматичар Шмит уочава сасвим правилно разлику између „руског медведа“ и српског „борбеног петла“, и опомиње на суздржаност („Али немачку политику одређују други“):

„Упозоравам на опасност демонизирања Путина. Он није опаснији од било ког другог председника једне велике земље. Нисам чак ни сигуран, да ли су САД мање опасне од Русије (подвучено од стране аутора). Осим тога, Путин није никакав заговорник рата и налази се у изуетно неугодној ситуацији. Разлог за ову ситуацију су идиотске понуде ЕУ Украјини и Грузији уочи украјинске кризе. То је све прилично велика будалаштина!“^[34]

Погледајмо још једно критичко јављање из Немачке у мају 2014. (ауторска подвлачења су дата у курзиву):

„БЕРЛИН – Тиме што је Немачка бомбардовала Србију и признала косовску независност прекршено је међународно право, а Немачка нема морално право критиковати руског председника Владимира Путина што је анектирао Крим, рекао је Ханс Кристијан Штробеле (Hans-Christian Ströbele), посланик Зелених у немачком парламенту.

Он је у ударној емисији „Unter den Linden“ немачког јавног сервиса признао да је био за бомбардовање Србије и одвајање Косова, али да је погрешио.

„Многи други су такође тада то подржали. Али у међувремену су признали грешку, ми нисмо поштовали територијални интегритет Србије. Ми смо сами прекршили међународно право. Ако то данас признаје Герхард Шредер (Gerhard Schröder), треба ли нам бољи сведок од тадашњег савезног канцелара?”, запитао је Штробеле.

Саговорник у емисији из владајуће Хришћанско-демократске уније Карл Георг Велман (Karl-Georg Wellmann) је акцију у Србији покушао одбранити тиме што је, како је рекао, Слободан Милошевић починио геноцид над Албанцима који је требало зауставити, како би било спречено понављање Сребренице. Међутим, Штробеле је рекао да то није био никакав геноцид, него прогон Албанаца, али тек након што је започело бомбардовање Србије.

„Да, десили су се прогон и многи злочини над Албанцима. Ти злочини су се десили након што смо бомбардовали Београд, целу земљу. Ми смо бомбардовали ТВ станицу, НАТО је бомбардовао возове на мостовима пуне недужних цивила. То је Србе подсетило на Други светски рат“, рекао је он. Додао је да су САД, Немачка и западне земље „последње, које би Путину требало да држе лекције о међународном праву и чувању територијалног интегритета“:

„Када господин амерички председник Обама или немачка канцеларка Меркел кажу Путину ‘Не смете ући у туђу земљу и мешати се у њене односе, морате поштовати територијални интегритет’, Путин се онда само може насмешити и рећи ‘Је л ви то озбиљно мислите? Ви знате нешто о територијалном интегритету? Шта сте урадили на Косову? Шта сте урадили у Ираку? У Либији, у Авганистану?“, рекао је Штробеле.

Велман је рекао да се слаже, да су САД много пута прекршиле принцип поштовања територијалног интегритета. Додао је да је Путин прекршио међународни договор из 1994. о територијалном интегритета Украјине. Штробеле је рекао да су САД, Немачка и друге земље прекршиле уговор склопљен с Милошевићем о Косову.

 

„Након завршетка рата склопљен је споразум с Милошевићем и ми смо, заједно с Русима, стационирали НАТО трупе на Косову. А знате ли шта у уговору пише? Исто оно што је писало у уговору о Украјини – да ћемо заштитити територијални интегритет Србије. А девет година касније, када није могло бити ни говора о било каквом геноциду, кад су НАТО-трупе и даље биле на Косову, аплаудирали смо кад је Косово прогласило независност“, подсетио је Штробеле.“^[35]

 

[1] Тиме се, наравно, ни у ком случају не поставља у питање суштаствена потреба тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма и то свим средствима, која се ослањају на једну хуманистичко-правну, етичку и моралну основу. САД тј. „НАТО-демократије“ нису, дакле, смислиле неке виртуелне терористе, али су овим својим непревидиво нападачким ратовима дефинитивно и само у сопственом интересу виртуализовале стварност, довеле у питање читаво позитивно међународно право, обезвредиле ионако фрагилну улогу УН и додатно изгубиле кредибилитет у свету.

[2] Упореди: Salomon, Hobe, Tulatz, Nazikollaborateur als neuer Held der Ukraine. Jüdisches Berlin 4/2010.

[3] Актуелна криза око Украјине захтева, свакако, временску дистанцу да би се могла темељно анализирати. Она међутим већ потврђује непромењени континуитет односа на релацији Запад-Исток.

[4] Janukowitsch kündigt Westkurs an. Handelsblatt, 26. II 2010.

[5] Janukowitsch lädt Putin nach Tschernobyl ein auf  RIA Novosti am 15. V 2012.

[6] EU verliert Kampf um die Ukraine, Die Presse vom 21. XI 2013.

[7] NRCU vom 28. XI 2013.

[8] RIA-Nowosti vom 25. XI 2013.

[9] EU legt Abkommen mit Ukraine auf Eis, in die Welt am 14. V 2012.

[10] Ukraine: Janukowitsch verkündet Neuwahlen. In: Spiegel Online. 21. II 2014, abgerufen am 27. II 2015.

[11] Konflikt in der Ukraine: Zum Frieden gezwungen, SPON vom 28. II 2014.

[12] Konflikt in der Ukraine: Wo ist Janukowitsch?, Spiegel online, 22. II 2014.

[13] „How William Hague Deceived the House of Commons on Ukraine”, Huffington Post; „William Hague has been cavalier with the facts in his support for the Ukraine rebels”, Telegraph.

[14] EU erkennt Entmachtung Janukowitschs an, Webseite von RIA Novosti vom 24. II 2014.

[15] Falk Herbrechtsmeier, Saudi-Arabien und Al-Qaida ‒ Die Verflechtung des nationalen Islamismus mit dem transnationalen Terrorismus als globale Herausforderung für die internationale Politik, Albert-LudwigsUniversität Freiburg, 2004.

[16] Klaus Hart Brasilientexte, 14. Januar 2015. Упореди и: Videos and Photos of the Odessan Massacre, and Why It Was Done” von Eric Zuesse. Uporedi i: Menschen der Woche ‒ Frank Elstner interviewt Prof. Dr. Gabriele Krone-Schmalz über „NATO in Zivil“ in der Ukraine, Russland und Medienpropaganda, SWR, 3. V 2014.

[17] aristo blog, Mai 6, 2014.  Упореди и: Laurent Joachim,  Der Einsatz von „Private Military Companies“ im modernen Konflikt: Ein neues Werkzeug für „Neue Kriege“? Christoph Links Verlag, 8. IX 2010.

[18] Panorama-Sendung, ARD, vom 6. III 2014.

[19] Hannes Heer: Blutige Ouvertüre. In: Die Zeit. Nr. 26, 2001 (online). Упореди и: Bandera. Immer Angst. In: Der Spiegel. Nr. 44, 1959.

[20] „Nature and Extent of Disaffection and Anti-Soviet Activity in the Ukraine“ (Bericht des US-Militärattachés der US-Botschaft in Moskau, 17. III 1948), zitiert in: Christopher Simpson: „Blowback“. Collier Books, New York, 1989.

[21] Pravda online, Belgrad, 17. V 2015. sowie rs.sputniknews.com.

[22] Nikola Vrzić, „Ko i koliko plaća Natašu Kandić, Sonju Biserko, Žene u Crnom, B92, CESID, Peščanik, Enovine…“ Pravda, Beograd, 28. V 2015.

[23] Исто.

[24] Focus online, 16. VI 2008.

[25] Упореди и: Bandera. Immer Angst. In: „Der Spiegel“. Nr. 44, 1959.

[26] Berthold Seewald, Hitlers Leih-Armeen beim Marsch nach Stalingrad, DIE ZEIT, 4. VIII 2012.

[27] Упореди: David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. даље: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[28] Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa. Der deutsche Krieg im Osten 1941–1945. C. H. Beck, München 2011, S. 115 f.; даље: Rüdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. 3. Auflage. Oldenbourg, München, 2004.

[29] Исто, David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Dalje: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[30] Исто, Christian Hartmann.

[31] „СП“ (Свободнаń пресса, Слободна штампа), 30. априла 2014.

[32] Ukraine-Krise: Helmut Schmidt wirft EU-Kommission Größenwahn vor. SPIEGEL online, 16. V 2014.

[33] Contra Magazin, Marco Maier, Ukraine-Krise: Helmut Schmidt befürchtet einen „heißen Krieg“ mit Russland“, 12. III 2015.

[34] Menschen bei Maischberger, ARD, 28. IV 2015.

[35] „Unter den Linden“, ZDF-Mediathek, Mai 2014. Извештај: Dejan Šajinović, „Njemačka je pogriješila što je priznala Kosovo“, Nezavisne Novine, Banja Luka, 3. V 2014.