Владимир Умељић: НАТО – МИРОТВОРАЦ?

„Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Кристофер Хил оценио је данас, да је колективна безбедност најбољи начин да се оствари постизање одвраћања од рата, мир и просперитет, као и да се Алијанса за време свог постојања показала веома успешном у одвраћању ратова.“ (Политика, 17.12.2024.).

Пре него што (поједностављено) означимо овај јавни став као искрено, јер искуствено уверење или пак као бескрајни цинизам Орвеловог „Великог брата“, можда шта више и као једну врсту „путовања кроз време“, погледајмо неколико историјских чињеница.

Пођимо од једне старе мудрости при аналитичком приступу проблемима, да је наиме свако упрошћавање и свако уопштавање погрешно, странпутица која води ка без сумње заводљивој, али нереалној представи једног црно/белог света, при којој је дуализам добра и зла апсолутно јасан а тиме и избор стране лак.

Сигурно, велико је искушење питати господина Хила, да ли је самовољни и бесправни напад његове Алијансе на Југославију а потом на остатак српских земаља крајем 20. века, убијање хиљада српских цивила и стотина малишана, за њега било само још једно „постизање одвраћања од рата, мир и просперитет“?

И да се он, као амбасадор САД, адмиралског брода НАТО-флоте, чије војне снаге су од краја Другог светског рата па до пре петнаестак година убиле преко 20.000.000 људи у читавом свету, тако канадски Центар за истраживање глобализације, тешко може сматрати веродостојним заступником пацифизма, светског мира?

Најкасније од нестајања комунизма, за подсећање, постало је дефинитивно непримерено говорити о некаквом одбрамбеном државном савезу, напротив, испоставило се да је то ударна песница политичких и финансијских олигархија, и њихових војних структура на путу ка владавини светом.

Јер – ко је њих угрожавао после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза?

НАТО-пакт јесте једно време после Другог светског рата имао своје оправдање као противтежа Варшавском пакту (и обрнуто), у време хладноратовске „равнотеже страха“, но то време је одавно прошло.

И – тачно је да је Запад тада био носилац наде за поданике комунистичких номенклатура, који су веровали у њихова громогласна обзнањивања демократије и слободе, недељивих људских права, једнакости и важења националних и међународног права, говорили о стриктном и беспоговорном поштовању свачијег људског достојанства, без обзира на националност, религију, језик, боју коже…

Све оно, што се потом крајем 20. века распрснуло као мехур од сапунице (не само) на Балкану а данас се наставља (не само) у Украјини. Како је то високи фински дипломата Петер Иискола још 2014. обзнанио:

„Познато је да су у револуцију у Украјини Американаци уложили пет милијарди долара. То су недавно објављени званични подаци. Може се рећи да је то оно што је забележено у документима. Можемо само да нагађамо колика су још средства без писаног трага убачена за уништење суверенитета Украјине (…) .

Тада се није обраћала пажњу на демократију, ни најмање се није бринуло за људска права и слободе. Иако много воле да се у јавности крију иза прича о демократији (…) Остваривање интереса банкара има приоритет, банкари одлучују о свему у данашњем западном свету (…)“

Да ли је и то било ово Хилово „постизање одвраћања од рата, мир и просперитет“? Односно онај други део њехове изјаве: „НАТО је нешто на шта сви можемо бити поносни!“? Сви? Да ли можда и хиљаде српских, као и стотине хиљада украјинских и руских жртава „НАТО-миротворства“?

А да не заборавимо ни Ирак, Либију, Сирију, Авганистан, све саме „колатералне штете“… наравно, без обзира на националност, религију, језик, боју коже, у смрти су сви (други) једнаки…

Од значаја за процењивање његовог смисла за реалност, али и за однос према елементарној истини је и следеће:

„Хил је навео да је уверен да ће се сукоб у Украјини завршити поразом Русије (недостатак смисла за реалност, прим. аутора) и оценио да је то велики изазов и за чланице НАТО. „Наставићемо да радимо заједно, да сарађујемо са Украјином, која се суочава са великим проблемима. Мислим да ће нас то ојачати и учинитим спремним за долазеће изазове” (проблематичан однос према истини, наиме, да је не само режим Володимира Зеленског, већ и његов НАТО-тутор на путу да доживи пораз, прим. аутора).

Један једини део његове изјаве би сваки разумни човек одмах могао да потпише, наиме: „да је колективна безбедност најбољи начин да се оствари постизање одвраћања од рата, мир и просперитет“.

Но он то одмах (орвеловски) преокреће у сопствену супротност, када постаје јасно да та колективна безбедност за њега заправо значи бланко-чек за САД и НАТО да о свему одлучују и војно интервенишу у читавом свету.

Како дакле да означимо овај његов јавни став – као искрено, јер искуствено уверење или пак као бескрајни цинизам Орвеловог „Великог брата“, можда шта више као једну врсту „путовања кроз време“ (ка одавно прошлом хладноратовском односу према Варшавском пакту)?

Но чак и да најпредусретљивије пођемо од претпоставке, да је то његово искрено уверење, тада је он занемарио једну стару мудрост, да је наиме свако упрошћавање и свако уопштавање погрешно, странпутица која води ка без сумње заводљивој, али нереалној представи једног црно/белог света.

Једног света, у коме бело представљају само САД и НАТО.

Поставља се, наравно, врло оправдано питање – а зашто би ми требало да будемо предусретљиви? Ми, чија су деца крајем 20. века проглашена ратном „колатералном штетом“ НАТО-а а све ето у служби мира (што је тачно само ако је Џорџ Орвел био у праву, када је Великом брату ставио у уста речи: „Рат је мир!“)?

За заборавне, и прастановници америчког континента су исувише често били предусретљиви, када су им у походе долазили претежно англосаксонски (јужније шпански и португалски) „миротворци“, који су их даривали ћебадима, зараженим смртоносним клицама великих богиња (Енглези), уништавали њихову храну (бизоне), убијали их, протеривали, трпали у резервате…

И – шта је био резултат?

Тачно, управо ово Хилово „постизање одвраћања од рата, мир и просперитет“, али само за беле, док су прастановници скоро стопроцентно били уништени, отишли у историју као ето „колатерална штета“ на путу ка Волстриту, Мекдоналдсу, Пентагону, Супермену, масакру у вијетнамском Ми Лају, Дизниленду, помору у Хирошими, ка Холивуду и бродвејском поцупкивању, илегалној робијашници за киднаповане из читавог света у кубанском Гуантанаму, Кокаколи и жвакаћој гуми, ка најмоћнијој војној индустрији и највећем државном задужењу на свету, убијеном пацифисти Мартину Лутеру Кингу и распеваној милијардерки Тејлор Свифт., ка вишедеценијском изгладњивању Кубанаца и тајним лабораторијама за биолошке отрове у Украјини…

И ка међународнм путничком возу бр. 393 на релацији Београд – Ниш – Скопље, пуном путника, кога су 12. априла 1999, на други дан Васкрса, око 11.40, НАТО бомбардери у Грделичкој клисури бомбардовали и уништили.

Међу жртвама је био и шестогодишњи дечак Бранимир Станијановић, из Алексинца.

Као што рече Кристофер Хил: „НАТО је нешто на шта сви можемо бити поносни!“ Заиста сви, господине Хил?