Владимир Умељић: НАЈСТАРИЈИ КАМЕН-ТЕМЕЉАЦ СРПСКО-РУСКЕ БЛИСКОСТИ

 

Када би питали једног „нормалног“ Србина и Руса, шта је то што спаја два народа, сигурно би били наведени идентично православљање Господа, позитивна заједничка историјска искуства, култура, припадност Словенима и слични језик, политика и економски фактори, схватање етике и морала, по могућству менталитет, итд.

Нема никакве сумње да је све то тачно, да се ради о елементима заједништва. Ако бисмо, међутим, само кратко размислили о хронолошком редоследу настајања ових фактора, онда бисмо исто тако несумњиво морали да на прво место ставимо – језик.

 

Прво само пар речи о детерминантној улози језика у односу на биће човека.

Када сам пре више од петнаест година почео да развијам језичко-философску теорију дефиниционизма, пошао сам од промене (Платонове) језичке парадигме у 20. веку и њеног револуционарно новог основног постулата, да не само ми разлажемо и образлажемо језик, већ и он у најмање истој мери нас. Идући један корак даље, на дискусију је понуђена теза да је – у биолошком смислу – тек од добијања дара језика од једног примата настао човек.

Праформа језика је мишљење, што је лако проверити, јер потребан је само (увек узалудан) покушај да се то или било шта друго помисли а уз претходно апстраховање, занемаривање, изостављање језика. Две касније настале форме комуникационог карактера, говор и писмо, одредиле су и одређују социјалну природу човека.

Биће човека и свако свесно (не чулно) поимање стварности је, дакле, немогуће без језика. Он, поред осталог, детерминише и степен блискости тј. отуђености међу људима.

Алек Раи то исказује на следећи начин:

 

„Језик је један изузетно интимни посед, нешто што човек у истој мери поседује, у којој је он посед језика. Језик је повезан са основом људског бића, са његовим памћењем и емоцијама, са најтананијим структурама света у коме живи.“

 

Тим најтананијим структурама припадају, сигурно, и међуљудски односи.

Данас се у свету практикује око 6.000 језика, српски и руски припадају индоевропској језичкој фамилији, исто као и грчки и латински, немачки, француски, шпански, италијански, португалски, итд.

Свака фамилија се грана, даље развија и језик неподмитљиво рефлектује степен сродности тј. одрођености а у складу са горе наведеним елементима развоја – религија, историјска искуства, култура, политика, економија, менталитет, морал, етика.

Научници, који се баве проучавањем прото-индоевропског језика су установили да су један Немац и један Енглез били све до 900-1000 године после Христа у стању да комуницирају, да се разумеју на истом језику.

Та могућност је у односу на комуникацију између Немаца и Руса ишчезла већ око 3000 године пре Христа, дакле пре 50 векова или око 200 генерација. Од тада је број тзв. когната, истих или сличних речи прото-индоевропског језика у следственим варијантама, рапидно опао односно изгубио се.

Сигурно, трагови некадашњег (језичког) заједништва се до дан данас дају установити, као што показује нпр. руска (и српска) реч „стрела“ и старонемачка „Strala“, или пак „вода“ односно „Wasser“, „Water“, итд.

Још једном, стварност наравно постоји независно од нас и ми је путем чула констатујемо, али тек језичком рефлексијом исте ми је свесно перцепирамо и она постаје наша представа стварности. Језик дакле, уз учешће горе поменутих фактора од огромне важности, детерминише и наш поглед и став у односу на свет.

Језичка блискост Срба и Руса, значи, траје и опстаје најмање 50 векова или око 200 генерација а из тога резултира и сличан поглед и став у односу на свет, степен блискости и орођености.

Сигурно, енормни утицај осталих детерминанти (историја, религија, итд.) игра при томе саодлучујућу улогу, то најбоље показује однос Срба и њихових суседа, који говоре српским језиком.

Новокомпоноване тј „договорне“ нације Бошњака и Монтенегрина отворено краду тај језик и само га преименују. То чине и хрватски политичари уз помоћ својих лингвиста, мада нешто другачије.

Људевит Гај је тек 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић, и новог правописа. А много пре тога су нпр. у Дубровнику већ на српском језику стварали Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд.

Да је Људевит Гај знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивнм смислу посрбљивања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ:

 

„Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo (подвучено од стране аутора)?“

 

Гај је, дакле, отворено и јавно усвојио српски језик, што је легитимно, док га његови наследници до данашњег дана присвајају и преименују, ретроградно проглашавају „старим хрватским језиком“, што је неприкладно, недостојно науке и заправо увреда како за Србе, тако и за Хрвате, за њихов толико жељени национални идентитет. Јер исти се не може темељити на неистинама и отимачинама.

Закључно и још једном, када се на питање шта је то што спаја Србе и Русе одговори – идентично православљање Господа, позитивна заједничка историјска искуства, култура, припадност Словенима и слични језик, политика и економски фактори, по могућству менталитет, итд. све је то тачно.

Најдубља веза, међутим, то је мотив писања овог кратког прилога, која траје и опстаје хиљадама година, то је есенцијална језичка детерминанта како суштине људског бића, тако и стварности, онако како је сви људи познају.

Сигурно, та веза је оплемењена вером, културом, заједничком историјом.

Она ни у ком случају не поседује искључиви карактер, не претендује на некакво ексклузивно или шта више хијерархијски више место у односу на остале индоевропске рођаке или на било коју другу језичку заједницу на свету.

Свест о њеном постојању је, међутим, само позитивна и корисна, не само као основни параметар блискости два народа, већ и као прилог разумевању комплексних међуљудских и међународних односа (према стварности) и као специфични допринос културној разноврсности човечанства.

 

Јер – постоји ли бољи начин учења из историје од сагледавања континуитета исте?