Владимир Умељић: НАЈСТАРИЈА ДЕМОКРАТИЈА НА СВЕТУ

Један прегалац на српском народном послу ми је недавно послао следећу информацију о (још увек) британском председнику Владе и једном од главних заговорника ратне опције у односу на Русију, Кеиру Стармеру:

„Стармер је својевремено био одлучно против нападачког рата Запада у Ираку, јер је као правник сматрао да је „без одговарајуће УН-резолуције то против међународног права“.

Он је, међутим, заступао Хрватску у истрази за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу 2014-те, тврдећи да је Србија хтела да уграби трећину хрватске територије у време рата 1990-их и истреби хрватско становништво.“

(“Starmer wrote legal opinions and marched in protest against the Iraq war  following the 2003 invasion of Iraq , and said in 2015 that he believed the war was “not lawful under international law” there was no UN resolution expressly authorising it.

Starmer represented Croatia at the genocide hearings before the International Court of Justice at The Hague  in 2014, arguing that Serbia wanted to seize a third of Croatian territory during the 1990s war and eradicate the Croatian population.”).

Шта Стармер дакле подразумева под опште и безусловно важећим међународним правом, када би оно у случају инвазије Запада на Ирак требало да је било прекршено а у случају инвазије Запада на Балкан не?

А Срби, потомци стотина и стотина хиљада жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945, требало би да су на крају 20. века намеравали „ да уграбе трећину хрватске територије у време рата 1990-их и истребе хрватско становништво“?

Штета само да врли Стармер није све до краја разјаснио, наиме, шта су Срби намеравали да после геноцидног истребљења Хрвата учине са оне преостале две трећине хрватске територије? Можда да населе преживеле Абориџине, Индијанце, јужноафричке Буре, Ирце и све остале, које су Енглези дуги низ година, столећима прогонили и истребљивали? Јер да јесте, можда би тај Хашки суд осудио Србе и за геноцид у Хрватској, ко зна?

За кратко подсећање:

Године 1788. откривају Британци Аустралију, један континент са око 300.000-400.000 становника; у години 1921. попис је избројао још само око 62.000 преживелих¹. Између година 1846-1848. редуковала је ова „најстарија парламентарна демократија света“, усред Европе, католичко становништво Ирске за више од два милиона људи – плански и систематски – кроз изгладњивање и протеривање (данас – етничко чишћење).²

Велика Британија је основала и прве концентрационе логоре у историји човечанства: „Појам „концентрациони камп“ је ушао у употребу кроз британске војне структуре у Другом бурском рату (1899–1902), када су бурске жене и деца, као и Африканци из тих области отерани у логоре. У њима је изгубило живот око 26.000 жена и деце.“³

Британци су исто тако као први употребљавали биолошка оружја: „Европљани су први употребљавали вирусе као ратно средство, британски освајачи су нпр. већ 1763. даровали два индијанска племена у Северној Америци ћебадима и марамицама, зараженим вирусом великих богиња и половина дарованих је помрла.“⁴

Зар је заправо чудно да су Британци врло уско сарађивали са Ватиканом у односу на „Пацовске канале“, којима је мноштво нацистичких и усташких геноцидних злочинаца побегло од правде?

Узмимо за пример бекство шефа геноцидне хрватске државе Анте Павелића по завршетку Другог светског рата у Јужну Америку и улогу хрватског католичког клира, као и ватиканске (високе) хијерархије при томе:

Један од најближих Павелићевих сарадника, Љубо Милош, потврдио је при свом саслушању, да је Павелић уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника побегао из земље а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, из „Института Св. Јеронима“ у Риму. Врло значајну улогу у организовању ових ватиканских „Пацовских канала“ играо је, поред хрватског свештеника Драгановића, и аустријски бискуп Алоис Худал.⁵

Британска контраобаштајна служба је обсервирала ову установу и у једном извештају из 1947. стоји поред осталог: „Циљ ове организације је заштита особа, које су одане усташкој ствари и пружање помоћи тим особама при бекству (…) такође слање терориста у Југославију (…) срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности чини хрватска групација у „Институту Св. Јеронима“ у Риму…“⁶

И то није било све, дакле не само (саучесничко) сазнање о овој конспиративној и несумњиво криминалној организацији, не, Британци су били и директно у ситуацији да ухапсе Павелића, али ах! тај пусти Мамон…

Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону и носи са собом око 350 кг отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим. Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), у папинском Латиноамеричком институту, са екстратериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму, који је био директно подређен папи…“⁷

Већ у мају исте године он прелази у папинску летњу резиденцију Castel Gandolfo, где се „често среће са монсињором Монтинијем“; 9. новембра Павелић прелази у папински Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132).

Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини, у Via Giacomo Veneziano 17-C и 11. октобра 1948. Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину 1. класе на броду „Сестриере“, који ће га одвести у Аргентину.⁸

Да, искушење Мамона…

Јер тадашњих 150.000.000 швајцарских франака данас вреди вишеструко, за (поједностављено) поређење нпр. у доларима, 1.000.000 тадашњих америчких долара поседује данас куповну моћ од 16.614.153,85 долара а швајцарска валута је приближно снажна, тако да су Британци тада не само учинили услугу Ватикану, већ су и приграбили себи (грубо рачунато) вредност од око 2.500.000.000 данашњих швајцарских франака, као свој удео у Павелићевом геноцидном плену, отетом од побијених Срба, Јевреја и Рома 1941-1945.

Принципи, правда, хуманизам, морал, правна државност у „најстаријој парламентарној демократији“ света? Не, већ Мамон, бескрупулозност, саможивост и неморал, искључиво слеђење сопственим интересима и то по сваку цену.

Зашто да не, када су се они увек трудили да ту цену плаћају други.

И сада би требало веровати, поред осталог, Стармеру односно Великој Британији да њихово ударање у ратне бубњеве следи искључиво бригом и љубављу према Украјини и Украјинцима?

Тешко, рекао бих, јер је започео читаву кризу, ко је организовао „мајдански пуч“?

Ко су биле оне „паравојне формације из редова демонстраната са Мајдана, које су 21. фебруара 2014. запоселе председничку палату и Јануковичеву приватну резиденцију“ и финализовале пуч, учиниле га неповратним?

То су били припадници радикалне ултранационалистичке организације „Десни сектор“, о којој Александар Рар/Alexander Rahr, Директор „Центра за Русију, Украјину, Белорусију и Централну Азију“ немачког „Друштва за спољну политику“ каже:

„Десни сектор“ је био одлучујући фактор при преврату у Украјини, јер су његови активисти били спремни да се упусте у борбе са полицијом и снагама безбедности. Они су били добро организовани (…) и имали су највеће заслуге на успеху мајданског покрета.“⁹

„Десни сектор“ и одговарајућа политичка партија „Свабода“ су отворени и горљиви следбеници Степана Бандере, сина једног унијатског гркокатоличког свештеника, украјинског ултранационалисте, фанатичног антисемита и нацистичког колаборационисте:

„Бандера је одмах по почетку Другог светског рата тј. напада Немачке на Совјетски Савез стигао у поседнути пољски Краков и почео да под заштитним именом „Конзул II“ ради за немачку контрашпијунажу („Абвер“). Немци су се надали да ће Бандера „Организацију украјинских националиста“ (ОУН) и „Украјинску устаничку армију“ (УПА) превести на немачку ратну страну. И заиста су још пре напада на Совјетски савез у поседнутој Пољској од припадника ОУН основане борбене јединице под немачким вођством, као на пр. „Легија украјинских националиста“. Бандера је припадао радикалном крилу ОУН и био је је од стране совјетске, руске и пољске Владе поред осталог оптужен да је још пре уласка немачких окупационих трупа, 30. јуна 1941, у Лвову организовао масакар око 7.000 људи, претежно Јевреја и комуниста.“¹⁰

Његови следбеници су дакле били „одлучујући фактор при преврату у Украјини“ и очигледно једна врста пешадије Запада, јер као што је фински дипломата Петер Иискола на основу у међувремену објављених докумената обзнанио само САД су до сада званично уложиле око 5 милијарди US $ у актуелни „Украјински пројекат“.

Да ли се и ово савезништво са неонацистима може назвати „неприродном коалицијом“, као у случају сарадње НАТО-структура са џихадистима, са исламистичким муџахединима у Босни и Херцеговини тј. на Косову и Метохији?

То не би било примерено, пре би се могло говорити о наставку сарадње.

Јер украјинска националистичка организација УПА, која је за нацисте формирала и једну СС-дивизију (која се до данас од стране неонациста отворено слави) је наиме и по завршетку Другог светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст.

Она је била при томе подржавана како од британске тајне службе СИС, тако од 1949. године и од америчке ЦИА, које су нпр. 1953. падобранима убациле 75 наоружаних припадника УПА у Украјину.¹¹

Тја, да су их тада спустили на Мајдан, можда би историја другачије текла…

Једна изрека каже, историја се понавља, каткад као фарса, каткад као трагедија. Британцима, као и читавом колективном Западу, то је свеједно, докле год трагедије доживљавају други.

Тада они могу да се опусте и да живе са фарсом, да они заправо представљају „међународну заједницу високих вредности“, да поштују демократију и недељива људска права, да практикују правну државност и морална правила.

Владимир Умељић