Владимир Умељић: НАЦИЗАМ И КОМУНИЗАМ, ДВЕ СТРАНЕ ИСТЕ МЕДАЉЕ?

Владимир Умељић

У последње време се све чешће чује, нарочито са екстремно десничарске политичке позиције, да су нацизам и комунизам такорећи браћа близанци, да међу њима постоје евентуално вербалне разлике, али да су идентично, тешко криминално делали.

Сигурно, познато је да политички демагози исувише радо упрошћавају и уопштавају, што је већ само по себи погрешно и само замагљује хоризонт при трагању за истином, но основно за сваку анализу је оно, што је у односу на политику већ Макијавели постулирао, оно класично: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи.“

И није у питању – то служи превасходно рехабилитацији нацизма.

Није наравно тешко пронаћи примере, који указују на доследно једнумно и без сумње нечовечно, неморално делање комуниста, који су се силом дочепали власти. Српска историја врви од таквих историјских сведочанстава, но останимо овде на два примера, од општег историјског значаја.

Познато је да су совјетски бољшевици немилосрдно убили читаву руску царску породицу Романова, много касније у 20. веку ће пучистички официр Менгисту у Етиопији исто тако „у име народа“ а следећи (теоретски) исту идеологију свргнути последњег Негуса, цара Хаила Селасија и угасити једну прастару династију, која је свој родослов водила од легендарног краља Соломона и краљице од Сабе.

Но да ли ти варварски поступци могу да служе као алиби за милионе убијених Јевреја, Рома, још више Руса, итд.? Или за стотине и стотине хиљада беспомоћних цивилних жртава Србоцида клерофашистичке државе 1941-1945? За отворени расизам, покушај поништавања сваког трага хуманизма, за геноциде?

Али за неонацисте, који све више подижу главу – комунизам и нацизам су исто.

Један актуелни пример за ову идеолошки мотивисану уравниловку и то у екстремној форми, представља председница немачке десно екстремистичке партије АфД Алис Вајдел, која је марљиво (и успешно) водила протеклу изборну кампању на свој специфични начин, а тај начин је демонстрирала нпр. учествујући у дискусији „Мајшбергер лајф“ на Другом програму немачке телевизије (ЦДФ).

Поновила је све своје ставове „о будућности наше деце“, о неопходности депортовања свих не-Немаца, о потреби укидања било какве потпоре за незапослене и свих субвенција за „зелену енергију“, о обавезном реактивирању атомских реактора и рудника угља, о смањивању пореза за богате, итд.

Своју странку је уз то окарактерисала као демократску и либерално-конзервативну, која се нарочито бори за слободу личности и слободу говора, „што су старе етаблиране партије потпуно занемариле, скоро угушиле“.

Када ју је водитељка упитала, да ли она и даље подржава високог функционера њене странке Бјерна Хекеа, који је већ био осуђен „због говора мржње и хушкања на друге народе“, што не говори баш за начела демократије, слободе личности и слободе говора, већ пре за злокобно нацистичко опредељење, одговор је гласио:

„Он је добио 35% гласова у Тирингији!“

Водитељка је још два пута поновила питање и замолила за кратак и јасан одговор, дакле само „да“ или „не“, одговор је међутим био идентичан. Потом је Алис Вајдел преузела иницијативу и просветила присутне једним прилично изненађујућим ставом о Трећем рајху, који је међутим прилично популаран у неонацистичким круговима.

Ни речи осуде нациста и то из врло простог разлога, тако Вајдел, јер Адолф Хитлер сам није био никакав нациста, не, он је био до сржи убеђени – комуниста! Само из тог разлога је он убијао људе а крунски доказ за то је Стаљин, још један до сржи убеђени комуниста, који је био још масовнији убица!

Вероватно је срећа да су потом други преузели реч, јер да је она наставила да консеквентно развија ту тезу – шта би још потом дошло? Да су сви припадници СА, СС, СД, Гестапоа, итд. заправо били до сржи убеђени комунисти?

Застрашујуће је да је преко 20%, значи око 12.000.000 немачких бирача њој следило. Тако да у новој фракцији АфД у Бундестагу седе и Бјорн Хеке, већ правоснажно осуђен због „хушкања на друге народе“, као и Матиас Хелферих, који је себе у јавности означавао као „пријатељско лице национал-социјализма“.

Свакако, како Лењин, тако у још већој мери Стаљин су били и остали одговорни за огроман број смртних случајева, подсетимо се само на Солжењицинова сведочанства.

А Аврахам Шифрин, још један мученик који је преживео „Архипелаг Гулаг“, изнео је своју, (наравно субјективну) процену чак о око 60.000.000 жртава совјетског пропалог социјално-утопијског експеримента „ослобађања и усрећивања радних људи“.

Тај број се мора посматрати с резервом, није значи поткрепљен, утемељен познатим историјским чињеницама, које стоје на располагању и подсећа на исказе преживелих из концентрационих логора, који по правилу, јер доживотно тешко трауматизовани, наводе већи број жртава.

Тај експеримент у Русији, на основу једне од стране Запада радо и спремно извезене идеологије, представљао је у суштини „замену вере“, коју су самозвани жреци сопственог схватања марксистичке теорије фанатично заступали.

Другим речима, они су отпали од Христове поруке вере, љубави и наде, те прешли на веру у мржњу, безсавесност и само своју „вишу правду“, која се да само огњем и мачем, дакле терором и масовним убиствима остварити.

Овако или онако, дозвољено је питање – пут у пакао је опет једном био поплочан најбољим намерама?

Јер они су первертирали једну првобитно хуманистички конотирану социјалну теорију (једнакост, равноправност, престанак експлоатације, бољи живот за све, земља сељацима а фабрике радницима, итд.) и врло брзо по насилном преузимању власти завели један тоталитаристички систем неједнакости, неравноправности, бољег живота за своје номенклатуре а испоставило се да је једино право сељака и радника било да и даље раде и ни у ком случају не постављају у питање пирамиду власти.

Да ли их то чини сличним/истим нацистима? Не, ни у ком случају.

За разлику од комунизма, нацистичка идеологија не познаје веру, без обзира на Хитлерово ревносно хваљење Ватикана, нпр. у односу на Јевреје: „Ја чиним оно исто, што је католичка црква хиљадама година чинила, само много ефикасније!“, односно: „Не трпим нападе на цркву! Доћи ће време, када ће папа поздравити заштиту цркве од стране национал-социјализма! Поглед Светог оца на свет не дозвољава никакве коректуре!“

Није дакле нимало чудно да га је један од његових сабораца од првог дана Артур Динтер отворено оптужио: „Само слепи још не виде да је Хитлерова партија постала једна језуитска партија, која под народном заставом прави послове за Рим“ (Антонија Лојгер, 2009.).

Тја, у најмању руку он, Хитлер је био очигледно убеђен у тачност старе латинске мудрости, да се наиме „слично сличноме радује“ (Similis simili gaudet).

Нацистичка идеологија је настала на најнегативнијим духовним девијацијама западне цивилизације, на бескомпромисном расизму, еугеници, екстремном шовинизму, оправданости (сопственог) насиља, презирању тј. порицању људског достојанства, универзалне етике и хуманизма, као и права на сопствени избор начина живљења (ово последње важи и за комунисте).

Други светски рат је био директна последица успона те идеологије и доласка њених заговорника на власт, а резултат је био преко 60.000.000 мртвих, од тога око половине у Совјетском Савезу и – велики геноциди у Европи у 20. веку – Холокауст над Јеврејима, Самударипен над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Комунистички номенклатуристи су значи, још једном, при свом практиковању једне првобитно хуманистички конотиране социјалне теорије пали на испиту етике и морала, поштења и хуманизма, нацисти међутим никада нису ни поседовали етику, морал, поштење и хуманизам.

За жртве оба система то наравно не представља некакву разлику, али за данашњи свет је то од великог значаја. Тешко наиме да комунизам и даље представља некакву опасност, да ће икада доживети неку врсту ренесансе, док се неонацизам очигледно буди, регенерише и рестаурира.

Наравно, увијен у сасвим друге обланде, данас челници једне такве политичке партије њу исувише радо означавају као „демократску и либерално-конзервативну, која се нарочито бори за слободу личности и слободу говора“.

А каткад себе проглашавају и за „пријатељско лице национал-социјализма“.

Тој рестаурацији хитлеризма служи и изједначавање комунизма и нацизма а ако ни то не помогне, онда се Адолф Хитлер једноставно прогласи „до сржи убеђеним комунистом“. Недостаје још само тврдња да Руси заправо нису ослободили Аушвиц, већ да су тамо, преобучени у СС униформе а по задатку бољшевичке партије, служили као мучитељи и масовне убице.