Владимир Умељић: МОЖЕ, АЛ‘ НЕ МОРА ИЛИ ИПАК МОРА А НЕ МОЖЕ?

Владимир Умељић

Лидери европског НАТО-крила настављају своју конфузну и потенцијално погибељну политику према Русији, политички и војни патуљци из Велике Британије, Француске и од скора Немачке храбро затежу своје праћке и потајно вапе за америчким анаболицима, витаминима и вијагром.
Та дична и прегласна „Вољна коалиција“ још храбрије тврди да може, ал‘ не мора… да се окрене јединој примереној, прагматичној и одговорној политици, мада ће пре бити да мора, али не може.
Тако да шта више радије остаје при оној чувеној тврдњи, „да се у Земљиној утроби налази још једна планета, само много већа од оне споља“ (Јарослав Хашек, „Добри војник Швејк“).
Јер на коцки не стоје нити Украјина, нити борба за демократске и правне принципе, већ опстанак њихове личне политичке егзистенције. Показати доследност и континуитет, па макар и на командном мосту „Титаника“.
А цена даље вожње у круг, јер на слепом колосеку, односно на политичком рингишпилу за недорасле „таленте“? Тја, њу ионако други плаћају, данас Украјинци и Руси а сутра у случају случаја сопствени грађани.
Где се у овом контексту налази „српско питање“?

Не ради се дакле о Украјини, иако је немачки канцелар Мерц управо изјавио: „Исход овог рата неће одредити само судбину Украјине. већ ће одредити хоће ли правна држава и међународни поредак преживети у Европи и свету – или ће превладати тиранија, војна сила и голи закон јачега,“ (Политика, 14.05.2025.)
Како, молим? Зашто тако нешто ниједан немачки (или било који западни) политичар није рекао не тако давно, на крају 20. века, када је њихов НАТО управо „војном силом и голим законом јачега“, занемарујући сваку „правну државност и међународно право“, демонстрирао тиранију над слабијима, довршавајући комадање друге Југославије а само на српску штету?
Можда јер је Мерцова Немачка деценијама пре поновног уједињења систематски радила на растурању Југославије, повезивала, организовала и координисала хрватске национал-комунисте под Иваном Стевом Крајачићем са усташком емиграцијом, све под диригентском палицом своје Тајне службе (БНД)?
А потом иницирала и добрано погурала процес насилног распада државе Јужних Словена, при чему су јој се убрзо и врло сложно придружиле остале европске НАТО-државе, да би потом по природи ствари САД преузеле вођство и даљи развој читавог пројекта, јер су препознале сопствени (експанзионистички) интерес?
Тако да су се пожуриле да брже боље оснују своју војну базу Бондстил на отетом српском Косову и Метохији и тиме „исправе грешку генерала Ајзенхауера из времена после Другог светског рата, који је пропустио да и у овој области стално стационира америчке војнике“.
А сад би требало да су Руси ти, који по први пут од Другог светског рата враћају „тиранију, војну силу и голи закон јачег“ у Европу? Тја, то неодољиво подсећа на тврдњу у незаборавном делу „Добри војник Швејк“, да у Земљиној утроби постоји још једна планета, само много већа од оне споља.
И има исто толико смисла, садржи исто толико истине у себи, наиме – нимало.
Али Јарослав Хашек је био чешки писац и сатиричар у време Првог светског рата а Фридрих Мерц предводи најмногољуднију и најјачу земљу западноевропске НАТО-испоставе и то у време, када претећа сенка следећег и по могућству последњег светског рата лебди над читавом Европом.
Енглески Стармер, француски Макрон и немачки Мерц, дакле, три самопроглашена мускетара, чији је Д‘Артањан, Џозеф Бајден, од америчких бирача добио онај пословични народски „шут у бут“, стоје пред рушевинама своје политике и гледају да их што темељније распарчају и уситне.
Да не очекују да ће из њих настати њихови споменици?
Њихов последњи, недавно одржани састанак и донесене одлуке подсећају на (метафоричну, дословце баснословну) скупштину бува и крпеља у Африци, која закључује доношење нових санкција лаву, јер се овај оглушио о њихова наређења и поново замахнуо репом.
ЕУ на путу ка политичкој, економској и војној светској сили? Не, напротив.
Жалосно и шта више трагично, јер та лабава државна заједница дефинитивно има потенцијал да достигне тај статус, али са овим кратковидим и наглувим, арогантним и игнорантним предводницима, као и свим њиховим „стратезима, саветницима и тзв. трустовима мозгова“, то остаје у области научне фантастике.
Мада можда још пре на нивоу делања управитеља сеоских општина и њихових ћата и пандура, који сањају о царском трону, Нобеловим наградама и генералштабовима. Другим речима, они су ти, који врло олако и крајње неодговорно стављају на коцку опстанак демократије, највише тековине људске цивилизације у области друштвеног организовања, још увек нејаке, али апсолутно вредне заступања и одбране, даљег развијања и живљења.
То ни њихови а камоли други, мањи и слабији народи нису заслужили.
У том контексту „српско питање“ постаје све актуелније и акутније, ми наиме припадамо мањим и слабијим народима а из искуства врло добро знамо колико ујед буве може да буде болан, колико крви крпељ може да исиса.
Јер од краја прошлог века натоварена су нам жаришта отетог Косова и Метохије, несигурног статуса Републике Српске, енормног притиска на национални идентитет у Црној Гори и непреболни усуд успешног злочиначког пројекта „Анте Павелић – Фрањо Туђман“, који је уз одлучујућу НАТО-асистенцију финализован анихилизацијом Републике Српске Крајине.
А да не заборавимо ни разне Грухоњиће, који чезнутљиво призивају отцепљење Војводине, као ни све остале Угљанине, који би од Рашке да праве „независни Санџак“, и понеке Маринике, алергичне на све српско.
Дакле, све саме штитоноше горе апострофираних „мускетара“.
Сасвим сигурно, овде се не заговара никакво ударање у ратне бубњеве и не позива на нове ратне несреће, већ се само (иницијално) скицирају, редукционистички картографишу отворене српске ране од краја 20. века.
А ко превиђа проблеме, он није у стању ни да их решава.
Другим речима, српски национ се и даље налази у ситуацији – у сваком случају мора, ал‘ (тренутно, још увек) не може.
Нови светски поредак ће по свему судећи бити повољнији и у том погледу, но чак и ако западноевропски „мускетари“ наставе да воде не само своје државе, већ и читаву ЕУ ка периферизацији у односу на светска збивања, то неће олакшати решавање „српског питања“. Врло је вероватно шта више, да ће они потражити неку врсту компензације за своје срозавање управо код нас.
А и двоструко, троструко слабији и безначајнији, они су прејаки за Србе.

Мудрост, стрпљење, политичка умешност, економско и војно јачање, упорност и доследност при слеђењу националних интереса, нису значи нипошто празне фразе за кафанска мудровања, већ суштаствена потреба у служби опстанка нације.
То поред осталог значи, на првом месту даље интензивно грађење, учвршћивање и продубљивање стратешког партнерства са Русијом, економског са Кином, отвореност према читавом свету и – промишљеност, трезвеност, опрезност у односима са (овом и оваквом) Европском унијом.
Свакако, ништа не говори против настављања „европског пута“ Србије, одржавања и проширивања привредне и културне сарадње, генералног правног усклађивања, но све то без да се и за тренутак занемари врло велика вероватноћа да (ова и оваква) ЕУ никада неће примити Србе, прихватити их као своје пуноправне чланове.
Јер тада дотична кандидатура остаје као барем теоретска могућност (за оптимисте перспектива), престаје међутим да буде психолошко и практично, ефикасно средство притиска и приморавања, уцена и присила.

Остају наравно политички и економски „корбачи и батине“, али трговину не одређује љубав, већ сопствени интереси и – крајње је време да се следи истом принципу и у области политике.

Да би се створио најважнији предуслов оваквог делања, наиме, народна саборност, јединство и слога, неопходно је не само развијање националне свести, већ и темељна демократизација друштва, гајење и практиковање толеранције и међусобног уважавања, просвећивање, форсирање солидарности и „ми“-осећаја.
Слобода је увек слобода других, тако својевремено Роза Луксембург.
Потребан је дословце пацифизам на унутрашњем плану, култура дијалога а не пендрека и каменица, стављање приоритета на тражење конзенсуса, на договорно решавање свих проблема. Јер Махатма Ганди је био успешан а ко призива некакве нове револуције, тај није ништа научио из историје.
Како Француска револуција 1789, тако и Октобарска 1917, односно нацистичка („одозго“) у тридесетим годинама прошлог века, показале су не само да „револуција ждере своју децу“, већ и да су последице увек дубоки социјални расколи и распад друштвених вредности, корупција и непотизам, диктатура, терор, масовне погибије и разарања.

Сваки пут је шака свесних повела масу угрожених и највећим делом искрених, и жртвовала их у сопствене сврхе, на лажном олтару праве моћи за себе и своје кланове. Превладали су и шићарили увек најбескрупулознији – Робеспјер, Хитлер, Франко, Стаљин, Чаушеску, Тито, Менгисту, Иди Амин, Пол Пот…
Свако од њих, наравно, са својим специфичностима и степеном безобзирности.

Наравно, све те револуције су настајале када је маси угрожених и највећим делом искрених „догорело до ноката“, али то ништа не мења на резултатима, на реалности, ма колико то било тегобно и туробно. Али Бертолт Брехт је исказао праву ствар, мада са непревидивим жаљењем:
„Ја бих тако радо био у праву, али околности, оне су другачије.“

Зашто дакле пристати на улогу „потрошног материјала“, „топовске хране“, „пиона у туђој шаховској игри“, па и Лењинових „корисних идиота“ и давати шансу актуелним „ловцима на душе“ у нас, разноразним Грухоњићима и Угљанинима, неким Мариникама?
Па ма шта они у овом моменту жустро и успаљено исписивали на својим заставама, јер једноставно није истина да се у утроби Земље налази још једна планета, само још много већа од оне споља.

Но да није ово кратко размишљање само испразно теоретисање и идеалисање „салонских интелектуалаца“, јалово замлаћивање, утопија? Заморно и досадно понављање већ баналних флоскула, прежвакавање једног те истог, млаћење празне сламе, неука агитација, можда само сопствено профилисање?
Не, већ једини прави одговор на заиста велике изазове нашег времена. Како би својевремено рекао искрени и поштени сеоски домаћин Милутин великог Данка Поповића – осумошимо се, Срби!

Другим речима, ми морамо а неопходно је да покажемо и да можемо.