Владимир Умељић: МОЛОХ ВОЛСТРИТ И „ТЕОРИЈЕ СВЕТСКЕ ЗАВЕРЕ“ (Мала скица америчког психограма)

„Светске Владе у сенци“, „Тајновите мултинационалне организације“, „Завера сионских мудраца“, „Слободни зидари у мрачном делу историје“, све саме тајне, све сами невидљиви владари света.

Но када погледамо нпр. САД, које већ поодавно и свим могућим полугама моћи есенцијално утичу на сва светска збивања, онда се испоставља да те полуге (политичке, војне, економско-финансијске, итд.) заправо нису сакривене, њихови покретачи нису под маскама, не споразумевају се неким само њима разумљивим језиком и не баве некаквом неразумљивом духовном алхемијом.

Подаци су у довољној мери доступни за једну рационалну анализу, после које склоност ка фантазмагоричним спекулацијама јењава, иако је наравно примамљиво бавити се њима и голицати сопствену машту.

Анализа се може радити на научни начин, но вероватно најприступачнији, најпрепоручљивији, јер убедљиво најлакши пут разумевања води преко књижевности, преко трезвених социјално-критичких сведочанстава времена, која рефлектују стварност без да је отуђују од себе саме. Јер у том случају то није трезвена социјално-критичка књижевност.

Проверимо овај став на примеру „Молоха Волстрита“.

И поезија наравно може да социјално-критички одсликава своје време, како је то својевремено Матија Бећковић констатовао („Победници пишу историју а ми остали поезију.“) и како све време и чини.

Различити ставови су легитимни, тако Стивен Кинг сматра да су снови „поезија, која долази из подсвести“, што значи да је „нормална“ поезија одраз снова насталих у будном стању.

Аналогно томе, проза о којој је овде реч, представља рационално огледало стварности у књижевним хаљинама.

Почетком 20. века истакли су се по питању „Молох Волстрит“ у САД Синклер Луис, носилац Нобелове награде, као и Аптон Синклер, лауреат Пулицерове награде. Они су безпоштедно сецирали америчко друштво, именовали главна „правила игре“ и њихове творце, означили есенцијалне факторе, који условљавају доминантни начин мишљења и делања, формирање индивидуалне и социјалне свести, менталитета и идентитета, који до данашњег дана добро осећа (и трпи) читав свет.

Синклер Луис је анализирао и осликао средњу класу, „капларе индустрије“, како их он назива, њихову бескрупулозну (и временом дословце присилну, јер по самосхватању безалтернативну) пожуду за профитом, при чему приврженост законима, моралу и основним правилима демократије играју врло подређену улогу и, истовремено, њихову хипокризију и притворност, јер чак када се иде преко лешева, они себе неуморно представљају као „стубове религије и морала, поштења и социјалне савести, опште слободе и хуманизма“.

Да ли то подсећа на мишљење, делање и говор америчких политичара и у наше време? Зар нису они разбијали другу Југославију на крају 20. века а на српску штету и то само и искључиво „из хуманистичких и моралних“ разлога, бранећи све друге од великосрпске страховладе, бестијалности и, наравно, геноцида? А ни у ком случају због ширења своје моћи и раста профита!

Аптон Синклер је пак своју пажњу посветио не капларима, већ генералима и фелдмаршалима Волстрита, који диктирају дотична правила игре и служе као узор не само капларима, већ и читавој маси поданика, јер – то се зове „Амерички сан“, коме се мора тежити и кога свако може да оствари, зар не?

Погледајмо који мотиви и принципи стоје иза тога а на примеру једног дијалога између (не криминалаца, силеџија или терориста, већ) „нормалних“ сведока тог времена, из његовог маестралног двотомног дела „Метропола“ и „Мењачи“ (српско издање: Нолит, Београд, 1930.):

„Највеће задовољство у животу састоји се у томе, шчепати противника и треснути га о земљу!

Зар то није варварски?

Напротив, то је врхунац цивилизације! Једино животно оправдање друштва је развијање вештине мржње. То је пресађивање најспособнијег у једну нову област. Жртва се студира, откривају се њене слабости, сазна се где тачно треба гађати. Проналази се шта она жели и то јој се отима. Бирају се брижљиво савезници, жртва се опкољава и савлађује. А када се с њом сврши, тражи се нова!

Али то води паду целокупног републиканског система, свих републиканских установа, демократије! Шта да се ради?

Претпостављам да ће једног дана пословни људи у целој земљи морати да се окрену политици и да њу воде по пословним правилима (…)“

Пророчки? Или само логична консеквенца анализе реалног стања ствари?

Поразно је и представљање састанка главара Волстрита у двадесетим годинама прошлог века, на коме је одлучено да се намерно изазове највећа берзанска криза до тада и свесно узело у обзир да ће милиони људи остати без посла и хлеба, бити избачени на улицу, да ће силне породице бити осуђене на гладовање, беду и пропаст а хиљаде и хиљаде банкротираних очајника извршити самоубиство. Један од присутних банкара је смејући се закључио:

„Кратко речено, господо моја, ми ћемо своје противнике смрвити а председника научити памети!“

Истовремено, супруге, ћерке и љубавнице господара Волстрита су куповале каде по цени од 50.000 долара (данашња цена – десетоструко), златне клозетске шоље, папуче опточене бисерима за своје лакеје, наручивале по педесет хаљина (уз одговарајуће огртаче, шешире, крзна, мараме, чарапе и ципеле) одједном у Паризу, чиније од слонове кости са златним интарзијама за своје псе, најскупље вансеријске аутомобиле (заједно са серијским шоферима, јер отмене даме не возе кола), градиле су се палате са шездесет соба, за чије уређење су били темељно испражњени стари енглески дворци, француски замкови и индијске владарске куће…

А када би ови врли прегаоци, измучени својим одговорним послом, приредили за себе и себи равне „малу закуску“, онда на столу нису смеле ни у сред зиме да недостају из тог разлога наручене брескве из Јужне Африке, шљиве, нарови и урме из Јапана, јаребице из Египта, Лима-пасуљ из Порторика, артишоке из Француске…

Најскупљи виски, најскупља вина, најскупљи ликери…

Сигурно, ова двојица аутора нису били једини, који су тематизовали ову доминантну симбиозу бескрупулозности, ароганције и декаденције, то су нпр. чинили и Џек Лондон („Гвоздена пета“), односно Б. Травен, чији анти-јунак, петролејски олигарх узвикује („Бела ружа“): „Ако моја Бети (љубавница, прим. аутора) пожели јахту немачког цара, ја ћу га банкротирати и одузети му је!“

Он ће, значи, „шчепати противника и треснути га о земљу!“

То је дакле дуго година грађени менталитет водећих елита у САД (и следствено у другим „НАТО-демократијама“), њихових каплара и добрим делом „нормалних“ људи, који следи антихуманистичком принципу: „Једино животно оправдање друштва је развијање вештине мржње, то је врхунац цивилизације!“, односно животном правилу незаситих: „Што веће, то боље!“ („The bigger, the better!).

Зар је чудо да се у једној вечито популарној америчкој народној песми (Country Songs) чује и: „Када сам коначно схватио да низашта не ваљам, било је исувише касно, јер био сам већ исувише богат, да бих могао да одустанем.“?

А етика, морал, верност законима, социјална одговорност… демократија?

Да ли то, међутим, значи да је слобода, да је демократија у САД – мртва? Не, један доказ за њихово опстајање (упркос њеним водећим елитама) је и чињеница, да су ови и други аутори могли да стварају и објављују своја социјално-критичка дела.

Демократија, значи, није мртва, али је озбиљно оболела и перманентно угрожена.

Аптон Синклер је, додуше, морао да сахрани своје не мале политичке амбиције, јер као „левичар“ није одговарао нити политичком естаблишменту, нити „Његовом величанству, америчком бирачу“, поготову откад га је председник Теодор Рузвелт јавно означио као некога „ко муља у прљавштини, ко онеређује сопствено гнездо, сопствену кућу“ („Muckraker“).

Али његово сведочанство времена је остало без (судских, затворских, итд.) последица.

То закључно значи, да за разумевање начина размишљања и делања водећих елита САД и свих њихових следбеника на Западу нису потребне никакве спекулације о „светским заверама“, о „Светским Владама у сенци“ и „Тајновитим мултинационалним организацијама“.

Не, све њихове полуге (политичке, војне, економско-финансијске, итд.) моћи заправо нису сакривене, њихови покретачи нису под маскама, не споразумевају се неким само њима разумљивим језиком и не баве некаквом неразумљивом духовном алхемијом.

Они су „само“ похлепни, себични односно самозаљубљени, крајње безобзирни, без морала, хуманости и верности законима, без иоле емпатије и поштовања људског достојанства и права других.

Мада, још једном – зар они нису разбијали другу Југославију на крају 20. века а на српску штету и то само и искључиво „из хуманистичких и моралних разлога, бранећи све друге од великосрпске страховладе, бестијалности и, наравно, геноцида“? А ни у ком случају због ширења своје моћи, оснивања војних база и раста профита?

Јер и то је била само још једна демонстрација слободарског „Америчког сна“, само на спољнополитичком плану, коме се мора тежити и кога свако може да оствари. А просечни Американац, мада исто тако израбљиван, презиран и дословце изигран, очигледно не тежи некаквим државним превратима, већ само да његова жена или љубавница једног дана за закуску једе јаребице из Египта а пси из чинија од слонове кости са златним интарзијама.

У том случају је овај текст од самог почетка тенденциозан и злонамеран, већ од наслова, јер називати Волстрит, то срце највеће а уз то и демократски вођене економије и најслободнијег друштвеног система на свету, Молохом, то је у сваком случају непримерено, ако не и клеветнички.

У том случају је и аутор само још један „Muckraker“. Али у добром друштву.