Владимир Умељић: МЕЂУНАРОДНО ПРАВО, УЛТИМАТУМИ, СУВЕРЕНИТЕТ

Када је Аустро-Угарска 1914. упутила ултиматум Србији, српска Влада је прихватила све захтеве осим да аустро-угарски правосудни органи аутономно делају на српској територији, јер то је било противно међународном праву и значило би губитак државног суверенитета.

Тако је планула иницијална варница, која се распламсала у Први светски рат.

Када је НАТО крајем прошлог века у Рамбујеу поставио Србима ултиматум, који је поред осталог предвиђао слободно и неограничено кретање њихових трупа на српској државној територији уз њихово изузимање из домаће јурисдикције. Београд је то одбио, јер то је било противно међународном праву и значило би губитак државног суверенитета.

Надајмо се да тада није планула иницијална варница, која би могла да доведе до Трећег светског рата. Јер тада је НАТО-агресијом почело гажење и обесмишљавање међународног права, што се све више практикује у свету.

„Политика“, Београд, јавља 03.01.2026:

„Венецуелански председник Николас Мадуро и његова супруга Силија Флорес оптужени су у Сједињеним Државама за „наркотероризам“, незаконито поседовање оружја и шверц дроге, саопштила је америчка државна тужитељка Памела Бонди.

Ова објава уследила је након тврдњи председника САД Доналда Трампа да су америчке снаге током специјалне операције у Каракасу заробиле Мадура и његову супругу и тајно их извеле из Венецуеле. Према доступним информацијама, операција је изведена у ноћи између 2. и 3. јануара, када су у венецуеланској престоници пријављене снажне експлозије

(…)

Венецуеланске власти до сада нису званично потврдиле да је председник Мадуро ухапшен, нити су се огласиле поводом Ландауових изјава. У саопштењима која преносе државни медији у Каракасу говори се о „спољној агресији“ и „покушају дестабилизације земље“, уз најаву да ће се Венецуела обратити међународним институцијама.

Председник Кубе Мигел Диаз-Канел навео је данас да америчка акција заробљавања венецуеланског председника Николаса Мадура представља „криминални напад” на Венецуелу (…)“

Русија је осудила овај поступак, као и Белорусија:

„Председник Белорусије Александар Лукашенко категорично осуђује америчку агресију против Венецуеле, изјавила је за РИА Новости његова портпаролка Наталија Ејсмонт.“

Но како реагује ЕУ, која све време сипа дрвље и камење на Русију због Украјине:

„ЕУ је више пута изјавила да је господин Мадуро изгубио легитимитет, а ми смо се залагали за мирну транзицију власти. Под свим околностима, принципи међународног права и Повеље УН морају се поштовати“, поручила је Калас

(…)

Немачко Министарство спољних послова саопштило је данас да са великом забринутошћу прати развој догађаја у Венецуели и да је у сталном контакту са немачком амбасадом у Каракасу

(…)

Италијански министар спољних послова Антонио Тајани рекао је да Рим и дипломатско представништво у Каракасу пажљиво прате дешавања у Венецуели, са посебним фокусом на безбедност италијанске заједнице у тој земљи.“

Пољски премијер Туск пак нема премца у јасноћи свог правно мотивисаног и морално инспирисаног исказа:

„Заиста, 2026. година почиње снажним ударцем. Биће спроведена анализа о томе како ће се то одразити на ситуацију у нашем региону. У овим временима, догађаји великих размера као што је данашњи напад америчких снага утичу на цео свет. Стога ћемо реаговати и припремити се за нову ситуацију”, како преноси агенција ПАП.

Нешто је ипак позитивно – нико овог пута није оптужио Владимира Путина.

На Западу, дакле, ништа ново, празне речи и шупље фразе, двоструки морал и селективно право, иако је опет једном погажен суверенитет једне међународно признате државе и хладно игнорисано међународно право. Речи Каје Калас: „Под свим околностима, принципи међународног права и Повеље УН морају се поштовати“ делују само цинично, као поруга.

Сви су једнаки, али неки су једнакији.

Али свеопшти речник је постао богатији за барем један неологизам, наиме, „наркотероризам“. Тешко је, наравно, проценити да ли Мадуро има икакве везе са наркокартелима или не, но надајмо се да ова нова кованица није само нови синоним за поседовање и експлоатисање безмерно богатих извора нафте у Венецуели.

Да би се избегли неспоразуми, сваки трговац дрогом мора да одговара за то, али пред једним независним судом, пред једном правном институцијом, после правно утемељеног привођења и поштујући право на адвоката.

Ништа од тога није присутно у овој инвазији суверене државе Венецуеле.

Тешко је уз то не мислити на својевремена јављања западних политичара и медија, да су „Срби силовали 60.000 босанских муслиманки“, „протерали 800.000 косовско-метохијских Албанаца“, „терали родитеље на Косову и Метохији да једу месо њихових управо закланих синова“, итд.

Шта су тада Срби били? Можда – „вампиро-терористи“?

Како ће се речник обогатити, ако у догледно време буде Куба дошла на ред?

Јер сви амерички председници од победе Фидела Кастра па до данас покушавају да изгладне и угуше ово карипско острво а са образложењем да „да су комунисти тада отели огромну имовину америчких компанија и грађана“.

Чињеница да је највећи део дотичних национализованих хотела, коцкарница, итд. био у рукама мафије из САД чини ствар додуше нешто компликованијом, јер како пронаћи правне наследнике међу потомцима Ал Капонеа, Лаки Лучијана, Вита Ђеновезеа и других? Мада – зашто заправо правних? Само иметак је у капитализму свет а власници су заправо заменљиви.

Али можда тада искрсе нека нова кованица, нпр. „антимафијски тероризам“, мада би политички коректније био рецимо „тероризам шећерне трске“ или „тероризам кубанског рума“, ко зна?

Једно је међутим сигурно, шећер би потом у САД појефтинио а војни затвор у Гуантанаму се енормно проширио. Док би Каја Калас огласила, да је „кубанско руководство одавно изгубило сваки легитимитет и уз то пропустило шансу мирне транзиције власти“.

А о свим параметрима и критеријумима права и правде одлу чујемо ми, јер јачи.

Да ли је заиста дошло време, да се мали народи тј. државе ставе под доминацију једног од колико/толико добронамерних светских политичких дивова, да не би били прегажени и прогутани од неког другог, по могућству безобзирнијег и стога опаснијег? И то је нешто, о чему би у овој 2026. години требало да размисле мали народи.

Нажалост.

Другим речима, да ли је време међународног права и државног суверенитета прошло?

„НАТО-империја“ је разарањем друге Југославије на крају 20. века очигледно отворила Пандорину кутију, уљуљкана у самозадовољно убеђење, да је победник историје, да је дошло време за њен униполарни свет. Надајмо се да тада није планула иницијална варница, која би могла да доведе до Трећег светског рата.

Јер ту су још Иран, Авганистан, можда и Гренланд, Тајван, Арктик… Марс…