Владимир Умељић: МАРКС, ЕНГЕЛС И „СЛОВЕНСКИ ОТПАЦИ НАРОДА“ИЛИ „ЦИВИЛИЗОВАНИ ЗАПАД“ И „ВАРВАРСКИ ИСТОК“

Перманентни расизам, агресивност и тежња Запада да применом голе силе подјарми Словене, пре свега Русе и Србе, у новије време је поново ушла у једну акутну, високо вирулентну и изузетно опасну фазу.

То није само одраз вишевековне политике, вођене „само“ империјалним и економским интересима, већ и ствар расистичког идеологизирања, које је у међувремену чврсто укотвљено у менталитету западних водећих елита и нашло улаз, може се поћи од тога, и у психу „нормалног“ човека.

Томе су у великој мери допринели и „очеви комунизма“, Маркс и Енгелс, својим острашћеним расизмом и антиславизмом. Но они се ни при томе нису зауставили и пре него што кратко размотримо ту проблематику, два показатеља загриженог антисемитизма дотичних „хуманиста“

Маркс пише нпр. Енгелсу, како сазнајемо из њихових „Сабраних дела“: „Ми у Јеврејима препознајемо, дакле, један општи, и данас присутни антисоцијални елемент!“

О књижевнику и социјалдемократском политичару Фердинанду Ласалу (1825-1864.) он пише свом партнеру 1862: „Јеврејска црнчуга Ласал (…) Сад ми је потпуно јасно, да он потиче од црнчуга, које су се придружиле Мојсијевој колони, која је одлазила из Египта (ако се већ нису његова мајка или баба са очеве стране већ укрстиле са неком црнчугом (…)“

Већ ова два исказа би слободно могла да се припишу Адолфу Хитлеру, зар не?

 

Не сме се, сигурно, запоставити чињеница да су Маркс и Енгелс стајали под великим утицајем Хегела а тиме и његовог расизма у смислу „германског надчовека“, у смислу става, да „германски свет представља апсолутно највиши и последњи степен развоја човечанства“.

Јер „само народи, који поседују природне и духовне предуслове у стању су да оснивају државе и да воде човечанство напред (…) они народи, који немају државе или су их давно изгубили, то су неисторијске нације, чија је судбина да буду покорени и усисани од историјских народа (…)“

Тим „неисторијским“ нацијама су, по њему, припадали сви народи Југоисточне Европе, под влашћу Аустро-Угарске односно Османског царства. Србе, Бугаре и Албанце је изричито означавао као „поломљене варварске остатке, бића располућена између европског и азијског духа, у најбољем случају сељачке нације“.

Тај расистички дискурс су потом Маркс и Енгелс даље развили.

Енгелс пише 1948: „Народи, који никада нису имали сопствену историју, који су већ када су достигли најсировији и најнижи степен цивилизације, доспели под владавину туђина или су пак тек кроз укошкавање у туђински јарам достигли ту прву степеницу цивилизације, нису животно способни (…) И – то је усуд, судбина свих аустријских Словена (…) Као носиоци историјског развоја Немци и Аустријанци су имали пуно право  да подјарме ове народне рушевине (…) ове, како Хегел каже, остатке од стране историје прегажених нација, ове отпадке народа (…)“

Бакуњин је 1848. („Позив Словенима“) захтевао равноправност Словена и Немаца у Хабсбуршкој монархији, Енгелс је међутим оправдавао немачку колонизацију као „ширење цивилизације ка источним областима, при чему се варварство задржало и концентрисало у Југоисточној Европи (…) и оно их води ка још ближој вези са још горим варварством (Руско односно Османско царство) (…) Словенима није нанета никаква вишевековна неправда, јер се при томе радило о немачкој цивилизаторској мисији (…) а то не иде без употребе силе и гвоздене безобзирности (…) ти тзв. злочини над Словенима припадају најбољим и најпризнатијим делима, на која Немци и Мађари могу да буду поносни (…) природна и неспречива судбина ових умирућих нација је да буду разграђене и усисане од стране својих јачих суседа (…)“

Једно од Енгелсових образложења овог агресивног става је, као и код свих расистичких идеолога, гласио је наравно, да ти Словени заправо угрожавају Запад, да је „циљ панслависта да потчине цивилизовани Запад варварском Истоку (…) читава Европа мора да постане словенска и на првом месту руска (…)“

Када су при мађарској револуцији Хрвати и Срби  одбили да гину за мађарске феудалце, безмерно су разјарили ове очеве комунизма. Енгелс пише 1848: „Због ове кукавичке и подле издаје крваво ћемо се осветити Словенима (…) повешћемо уништавајући рат против словенских варвара (…) мржња према Русима је главна револуционарна страст у Немаца (…) сада знамо где су концентрисани непријатељи револуције – у Русији и аустријским областима Словена (…) борба, немилосрдна борба на живот и смрт, терор и уништење Словена (…)“

Маркс издаје од лета 1848 лист „Нове рајнске новине“ и ту се јужни Словени означавају као „ похлепни за новцем као Јевреји, главосече, који жртвама парају утробу и децу набијају на ражњеве, пеку их на ватри (…) то се не може видети ни код варавара и људождера у џунгли, јер тамо живе додуше дивљаци, али не и ђаволи (…) војници на Војној крајини (Срби, прим. аутора) су бештије, против који сви народи морају да се дигну, као против аждаја (…)“

Енгелс означава Балкан 1853. као „несрећни конгломерат различитих раса и националности, за које је тешко рећи, која од њих је неспособнија за цивилизацију и напредак.“

Од Кримског рата долази у односу на Југоисточну Европу све више Русија у њихов визир: „руски медвед је способан за све, ако му европске силе то дозволе (…)“ Када је 1875 почео у Босни и Херцеговини устанак против Турака и 1877 резултирао руско-турским ратом, Маркс и Енгелс су устанике прогласили „продуженом руком Русије“ и с олакшањем констатовани „На срећу добијају Срби по глави“ а Енгелс пише Вилхелму Либкнехту: „У међувремену је Црна Гора претворена у кашу, што ме врло радује.“ У писму Бебелу он говори  о Србима као „бедним остацима некадашњих нација (…) Срби, Бугари, Грци и остале главосече (…)“

Кад је у аустријски окупираној Босни и Херцеговини 1882 дошло до устанка, он оптужује „босанске разбојничке банде, које служе само интересима руског цара и панславистичке партије“.

Клаус Тернер, на чијем се разматрању добрим делом базира досадашњи део овог прилога, с правом пише (Klaus Thörner: Der ganze Südosten ist unser Hinterland. Deutsche Südosteuropapläne von 1840 bis 1945. Ca-ira-Verlag, Freiburg 2008):

„Чланци Маркса и Енгелса су били прожети страхом од панславизма уопште и од Русије посебно (…) пангерманизам, као и енглески и француски колонијализам и расизам напротив нису критиковали (…) они су заговарали рат против Русије (…) политичку ситуацију у Југоисточној Европи су оцењивали са тачке гледишта, да су њени становници представљали само „варварске разбојничке банде“.

И даље: „Малобројни представници немачке социјалдемократије су се повремено позитивно изражавали о борби за слободу народа Југоисточне Европе – Роза Луксембург, Едвард Бернштајн, Аугуст Бебел, Карл Кауцки (…) још у време Балканских ратова 1912-1913. за већину социјалдемократа су то били „прекршиоци мира и разбојници“ (…) Ставови Маркса и Енгелса су и у време Првог светског рата служили као образложење и оправдање немачког учешћа у овом сукобу (…)“

 

Ови, у стручној и општој јавност прилично занемарени историјски подаци осветљавају „хуманистичке очеве комунизма, који су се борили за правду, равноправност и основна људска права“ на савим другачији и неоспорно занимљив начин.

Испоставља се да су они без задршке били и остали укорењени у својој, окцидентално-европској културолошкој традицији и култури, створили комунистичку теорију и извезли је „словенским отпацима народа, варварима, међу поломљене варварске остатке, бића располућена између европског и азијског духа, у најбољем случају сељачке нације, главосече, који жртвама парају утробу и децу набијају на ражњеве, пеку их на ватри, бештије, против који сви народи морају да се дигну, као против аждаја“ а уз то су још, наравно „похлепни на новац, као Јевреји“.

Да ли је за то за Маркса и Енгелса можда био ултимативни чин „цивилизовања оних, који никада нису имали сопствену историју“? Питање је, наравно, полемичко и незахвално је о њему спекулисати, као и нпр. о питању, колико су они усрећили ове народе својим (данајским) даром.

Горе је било већ напоменуто, да су њихови антисемитски испади апсолутно достојни једног Адолфа Хитлера. О Србеима се пак нацистички диктатор, упркос својој осведоченој и острашћеној мржњи према њима, није тако изражавао, они су за њега били „завереничка банда“ и сл.

Но демократски изабрани и легитимисани главари НАТО-демократија су се крајем 20. века показали апсолутно достојним ученицима ових комунистичких идола. Неколико примера:

 

„Цивилизовани хришћански свет треба да стане на пут оријенталном варварском деспотизму и југосрпском необољшевичком милитаризму!“ (извор „НАТО-демократија“)

„Откако је окончан Други светски рат, још никада Немци нису били толико јединствени у свом непријатељству према Србији!“ (извор „НАТО-демократија“)

„Крајности српске бестијалности… силовање Босне и махнити српски фашизам иза њега… Српска варварства…“ (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су хранили псе босанским муслиманима!” (извор „НАТО-демократија“)

„Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу.” (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!” (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“ (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!” (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су прљаве убилачке животиње… Они… крше споразуме… силоватељи … обично су пијани од ракије… хладни су и сурови окупатори… имају чудне навике, налик на животињске…“ (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су раса, Срби су мрзитељи-експерти!“ (извор „НАТО-демократија“)

„Срби, пси и творови са балканског ђубришта!” (извор „НАТО-демократија“)

„То нису људи, то су људождери!” (извор „НАТО-демократија“)

„Како се чује, један српски етнички полицајац ушао је у кућу Албанца и затекао породицу како једе за столом. Наводно, питао је има ли меса? Када су одговорили да нема, заклао је њиховог сина, раскомадао га и бацио делове тела на сто пред родитеље, рекавши им: „Сада једите, ево вам месо.” (извор „НАТО-демократија“)

 

Да ли су Маркс и Енгелс икада надали оволикој части, тако истакнутим следбеницима?

Јер то није био крај, данас се свет свакодневно бомбардује вестима „о агресивности Русије, о предстојећем нападачком рату, о угрожености демократских земаља, о малигном утицају, империјалистичким плановима“ и сл.

Као што су, дакле, и Маркс и Енгелс већ потврдили – на Западу ништа ново. Историја се понавља, али дао Бог да буде само као фарса. Додуше жалосна, јер очигледно је да су расизам (и антисемитизам) још далеко од тога, да буду побеђени и уступе место разуму и истинском хуманизму.