Владимир Умељић: ЛЕПО ИМЕ НЕМАЊА

Владимир Умељић

Господин министар у Влади Републике Србије, Немања Старовић, најављује мешетарску трговииу са ЕУ и санкције Русији, као и „тешке компромисе“ са тамничаром колективног Запада на Светој српској земљи Косову и Метохији, Аљбином Куртијем, како ли би пак то требало да изгледа?

Тја, свако улази у историју на свој начин, зар не?

А при томе носи тако лепо име, нити Јуда нити Вук, чудно, јер он хтео не хтео поставља у питање и стару латинску мудрост: „Име је (судбински) предзнак“ (Nomen est omen).

Но за утеху је да он познаје неке друге изреке, као: „За танго је потребно двоје!“ (Политика, 27.06.2025.).

Не мора се и не би било примерено, наравно, одмах ићи у острашћену крајност и инсинуирати му нпр. спремност да Куртију понуди Прешевску долину и финансирање још две или три „Жуте куће“, не би ли се трговином (српских) органа захуктала потпуно урушена економија јужне српске провинције.

Или да ће као следеће предложити пријем псеудодржаве „Косова републике“ у УН, јер то би значило инсинуирати му спремност на дефинитивну, нечасну и поразну капитулацију.

Но како се слажу ове његове изјаве са одговорношћу министарске функције?

Не слажу се. Јер он је у најмању руку врло олако пропустио да одмери речи своје изјаве и процени њихове последице, које ће неминовно водити ка ликовању српских противника и ужасавању српске јавности, када ће горе наведена размишљања дакле престати да буду радикалне и увредљиве инсинуације.

Старовића сам упознао у Јерусалиму крајем новембра 2019, при свечаној манифестацији посвећеној Светом Сави, отварању његовог Института и историји јеврејско-српских односа.

Тада сам имао част да будем један од референата, поред проф. др Дарка Танасковића и проф. др Мила Ломпара, и говорио о оном делу заједничке прошлости, када је хрватска држава 1941-1945. ревносно одрађивала свој део Холокауста и Србоцид над нашим народом, над ах! тим „непоћудним шизматицима“.

Тада је Старовић на мене деловао професионално, компетентно и – одговорно.

Тешко ми после овог његовог интервја пада, међутим, да останем при том утиску, нарочито у односу на ово последње, на одговорност. Но за утеху ми служи ново сазнање, наиме, да чак и када неко носи једно тако лепо име, Немања, важење горе наведене старе латинске мудрости (Nomen est omen) постаје релативно.

Оно се мора заслужити. Пре свега промишљеношћу и одговорношћу. Јер тешко да би без тога и она баналност: „За танго је потребно двоје!“ важила.