Владимир Умељић: КРСТАШИ

„Крсташки ратник радосно ликује,

када добије прилику да у име врлине чини зло.“

Синклер Луис („Бебит“)

Крсташки ратови Запада, увек на иницијативу, уз снажну потпору и благослов Ватикана, били су колико крвави, толико и лукративни, исплативи пројекти за њихове организаторе и предводнике.

То се не односи само на опљачкана блага побеђених, већ и на културна добра од непроцењиве вредности, као нпр. „Турински мртвачки покров“, на коме је утиснут лик Исуса Христа, или пак предивне скулптуре коња на Тргу Светог Марка у Венецији, који су отети при освајању и разарању Цариграда 1204. године.

Уједно били су и узор за касније империјалистичке, освајачке и експлоататорске походе на свим континентима, по читавом свету, чије последице се до данас осећају, које и наследници тада непосредно погођених и даље трпе.

У Средњем веку се то звало „нуђење спаса ширењем праве религије“, касније „цивилизовање“.

Погрешно је сматрати да су крсташки ратови вођени само против муслимана а камоли из искључиво црквено-религиозних разлога. Њихов циљ су увек били некатолици, како Јевреји, тако и православни хришћани.

Подробно документовани масовни злочин над Јеврејима организован је већ као део припрема за Први крсташки рат 1096. године, када су крсташи на северу и истоку Француске и у Немачкој систематски убили око 10.000 (по неким изворима и до 12.000) Јевреја. Ова врста „припрема“ потом је претходила свим следственим крсташким ратовима римокатолички доминираног дела Европе.

Ко је био одговоран за то? Световни владари са Запада?

„Изасланик папе Урбана II, бискуп Адемар Пијски (Adhemar von Puy), имао је задатак да на лицу места надгледа Први крсташки рат и да по потреби решава правне спорове, јер се радило о једном војном походу римокатоличке цркве, тако да је при томе важило римокатоличко црквено право (подвучено од стране аутора). Осим тога, бискуп је морао да папи шаље редовне извештаје.“

Тада су (успут) уништене јеврејске заједнице, поред осталог, у следећим местима: Мец и Руан у источној Француској, у Рајнској области Шпајер (3. мај), затим Вормс (5-18. мај), Мајнц (27. мај), Трир и Келн (1-29. јуни), Нојс и Вевелингхофен (24-25. јуни), Алтенар (25-26. јуни), Ксантен (27. јуни), Морс (29. јуни) и Праг.

Када су крсташи потом стигли до Јерусалима, починили су тамо један од најстрашнијих масакра у читавој јеврејској историји, који се до данашњег дана помиње у јеврејској литургији под именом „Gezerot Tatnu“.

Будући да су крсташи убијали не само без разлике мушкарце, жене, децу и немоћне старце, већ су их претходно по правилу и нељудски мучили, то није чудо да је остало забележено више примера, да су групе Јевреја, у тренутку откривања њихових прибежишта радије вршиле колективна самоубиства, него да живи падну у руке својих прогонитеља.

Погледајмо сумарно неколико историјских чињеница.

а) Папа Иноћентије III (Innocenzo III) је иницирао, огласио и позвао римокатолички Запад (световне владаре и њихове поданике) у тај крсташки поход, који се тиме, што је и било неприкосновено правило, налазио подвргнут римокатоличком праву;

б) када су крсташи кренули ка истоку и претходно за рачун Венеције напали и освојили (мађарски) хришћански град Задар на Јадранском мору, папа их је екскомуницирао из римокатоличке цркве (да би их потом поново помиловао, све у оквиру дотичног права);

ц) када су крсташи освојили Цариград, папа их овог пута не само није екскомуницирао, већ их је изричито похвалио и тиме потврдио да се овај рат и сада налазио под правним плаштом и одговорношћу Ватикана, јер

д) папа је крсташима одмах дао апсолуцију и прогласио их „оруђем Божије воље и казне за шизматике“, итд.

При овом крсташком рату, остварио се најдубљи продор Ватикана ка Истоку у досадашњој историји. Одмах по освајању Византије основан је Латински патријархат под јурисдикцијом папства (који је опстао од 1204-1261) и почело се без оклевања са интензивним „преваспитавањем“ тј. покатоличавањем „православних шизматика“.

Иноћентије III је, дакле, одмах написао једном од предводника крсташа, Балдуину Фламанском, кога је врло брзо по освајању Цариграда одабрао и већ 16. маја 1204. прогласио новим (латинским) византијским царем, следеће:

„Сам Бог је отео византијско царство од непослушних шизматичких Грка и предао га послушним католицима (…) на тај начин су грчка држава и црква Божијом вољом постали поданици апостолске Свете столице (…) куцнуо је час преобраћања Грка на римску веру (…)“

А у писму византијском цару Теодору Ласкарису (Theodoros I Komnenos Laskaris), протераном у Никеју, он обзнањује и образлаже дотичну „Божију вољу“:

„Победници Цариграда су оруђа Божије промисли и Божије казне за Грке, због њихове непослушности Риму (…) сада Грци добијају прилику да постану добри поданици Свете столице и латинског цара у Цариграду (…)“

Потом је исти папа – само консеквентно – упутио преко свог легата, кардинала Gregor de San Vitale, поруку православним Русима да што пре уђу у унију са Ватиканом „да их не би задесила судбина Цариграда“.

Да ли је изненађујуће да ђаковски бискуп Акшамовић у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. даје једно клерикално-политичко образложење усташког погледа на свет, њихових мотива и активности и – све тообразложава идејом крсташких ратова? Он обзнањује јавности:

„Часна браћо, свештеници и наши мили верници, Свети отац, Пије XII, шаље нам свој очински поздрав и (…) поручује нам, да се молимо Светој Мајци Божијој, да би се овај крсташки рат што пре завршио (…) хрватски војници су поделили свој витешки задатак. Једни бране земљу а други учествују у крсташком походу против бољшевика (…) блажена Мајка Божија, краљица мира, ће учинити, да се крсташки рат против неверника на свим бојним пољима срећно заврши…“

Како су пак изгледали колонијални походи западних сила много касније?

Одмах по протеривању Сарацена из Шпаније, издала су њихова – по сопственим речима „најкатоличкија“ – величанства, Изабела од Кастиље и Фердинанд од Арагона, декрет, према коме су сви Јевреји морали или да се подвргну католичком покрштавању или да напусте земљу и, свакако, све што су поседовали. Тај ултиматум је истекао 2. фебруара 1492. Следећег дана су испловили бродови Кристифора Колумба и тиме је почео највећи шпански освајачки и пљачкашки поход у историји.

Разарањем царства Маја уништена је и најстарија писана култура Америке. За државу Ацтека, Шпанцима је било довољно две године (1517-1519.) а за државу Инка пуне четири (1531-1535.). По извештајима савременика, само у години 1524. покрштавано је и до 14.000 аутохтоних становника дневно. Исти извештаји, међутим, потврђују да се само у првој половини шпанске владавине већ више од 15 милиона прастановника америчког континента опростило од живота и од својих нових господара.

Као што је познато, западноевропски освајачи Северне Америке нису ни мање систематски, ни мање геноцидно поступали од својих јужних суседа. Ова листа би се могла још дуго проширивати – уништавање скоро читавог афричког народа Хереро у данашњој Намибији од стране колонијалне војске царске Немачке, португалски походи у Анголи, француски начин опхођења са становништвом Алжира или Индокине, итд.

Године 1788. откривају Британци Аустралију, један континент са око 300.000-400.000 становника; у години 1921. попис је избројао још само око 62.000 преживелих. Између година 1846-1848. редуковала је ова „најстарија парламентарна демократија света“, усред Европе, католичко становништво Ирске за више од два милиона људи – плански и систематски – кроз изгладњивање и протеривање (данас – етничко чишћење).

Велика Британија је основала и прве концентрационе логоре у историји човечанства: „Појам „концентрациони камп“ је ушао у употребу кроз британске војне структуре у Другом бурском рату (1899–1902), када су бурске жене и деца, као и Африканци из тих области отерани у логоре. У њима је изгубило живот око 26.000 жена и деце.“

Британци су исто тако као први употребљавали биолошка оружја: „Европљани су први употребљавали вирусе као ратно средство, британски освајачи су на пр. већ 1763. даровали два индијанска племена у Северној Америци ћебадима и марамицама, зараженим вирусом великих богиња и половина дарованих је помрла.“

Французи су у време Алжирског рата убили око 500.000 Алжираца, међу њима енормни број цивила: „Сведочења очевидаца и новооткривени документи потврђују без икакве сумње изузетну бруталност, систематску примену мучења и многобројност злочина. Свакодневна су била масовна силовања, потапања у ледену воду или у екскременте и електрошокови.“

Италијани су у време Италијанско-турског рата 1911. и фашистичког режима 1922-1945. у Северној Африци вршили масовна стрељања, депортације, разарања насеља и тровања извора воде, употребљавали су отровне бојне гасове и оснивали концентрационе логоре, као на пр. El Agheila са око 35.000 затвореника.“

Белгијанци су у Конгу 1888-1908. форсирали експлоатацију каучука, пре свега преко фирме Société générale de Belgique (власник: белгијски краљ Леополд), и користили домаће становништво као робове. Долазило је до изгладњивања, масовних силовања, узимања талаца, мучења, обогаљивања и убистава. Број жртава се цени на 8 до 10 милиона, убијена је значи половина становника Конга.

За подсећање, тој традицији је следио и последњи немачки цар: „Бивши немачки цар Вилхелм II је већ 1927. питао проналазача отровних бојних гасова Фрица Хабера (Fritz Haber), да ли је могуће уништити и целокупно становништво великих градова гасом и истовремено назвао штампане медије, Јевреје и комарце кугом, које се човечанство на сваки начин мора ослободити. Тим поводом је оставио забелешку: „Мишљења сам, да би најбоље било употребити отровни гас.“

Начин размишљања и делања се ни у данашње време начелно није променио. Јер зар данашње и врло профитабилно давање кредита сиромашним земљама од стране Светске банке, IMF и великих банака, кроз које сиромашне земље постају све сиромашније а богате све богатије, не подсећа на праксу англо-америчког капитала после Првог и после Другог светског рата?

Разлика се састоји у томе да се сиромашне земље више не наоружавају, осим ако нису у саставу или под контролом „НАТО-демократија“, по први пут у историји уједињених земаља окцидентално-европске културолошке традиције (са свега око 10% светског становништва).

Тиме са свакако не потцењују последице по сиромашне земље, када нпр. данас у Грчкој неколико милиона људи живи у све већој беди или шта више гладује, где је 60% младих људи незапослено и број самоубистава рапидно расте: „Осам људи живи у металном контејнеру на 20 м2, без текуће воде, сиромаштво се шири, очајање расте већ 15 година дуго (…)“

Са свим неопходним поштовањем, ни та ситуација се не може упоредити са резултатима делања западног капитала, као и световне тј. духовне идеологије између два светска рата, који је резултирао до тада невиђеним разарањима и са преко 50 милиона мртвих, највећим делом цивила а међу њима милиона Јевреја и стотина хиљада Рома и Срба, жртава геноцида.

Искуство XX века је значи ултимативно показало, да кружни ток крупног капитала и малигни идеолошки утицај „рођених господара света“ са Запада за собом повлачи циклично понављање криза и ратова.

Најновија криза у Украјини, међутим, уколико се и даље буде следило овом начину размишљања и делања, могла би у ери нуклеарног наоружања да се заврши катастрофом, која би учинила да Други светски рат изгледа као само још једна „колатерална штета“ у диахроном грађанском рату човечанства.

Ако би потом неко постојао, ко би могао да то констатује.

Другим речима, уколико би се и даље занемаривало вишеструко и трагично историјско искуство, које гласи: „Крсташки ратник радосно ликује, када добије прилику да у име врлине чини зло.“