Владимир Умељић: КОЗАЦИ И КРАЈИШНИЦИ, СВЕДОЦИ СРПСКО-РУСКЕ БЛИСКОСТИ

Када би питали једног „нормалног“ Србина и Руса, шта је то што спаја два народа, сигурно би били наведени идентично православљање Господа, позитивна заједничка историјска искуства, култура, припадност Словенима и слични језик, уз то политика и економски фактори, схватање етике и морала, по могућству менталитет, итд.

Нема никакве сумње да је све то тачно, да се ради о важним елементима заједништва. Ако бисмо, међутим, само кратко размислили о хронолошком редоследу настајања ових фактора, онда бисмо исто тако несумњиво морали да на прво место ставимо – језик.

Руски козаци и српски Крајишници имају много тога заједничког, поред осталог они чувају своје историјско памћење и свој идентитет, свако у својој народној поезији и на свом језику.

Сличан усуд угравиран на сличном језику у национални и, истовремено универзални споменик времена.

Теоретска полазна тачка овог размишљања лежи у језичкој филозофији и укратко гласи, да је – у биолошком и психолошком смислу – тек од добијања дара језика од једног примата настао човек.

Праформа језика је мишљење, што је лако проверити, јер потребан је само (увек узалудан) покушај да се то или било шта друго помисли а уз претходно апстраховање, занемаривање, изостављање језика. Две касније настале форме комуникационог карактера, говор и писмо, одредиле су и одређују социјалну природу човека.

Биће човека и свако свесно (не чулно) поимање стварности је, дакле, немогуће без језика. Он, поред осталог, детерминише и степен блискости тј. отуђености међу људима.

Алек Раи то исказује на следећи начин:

„Језик је један изузетно интимни посед, нешто што човек у истој мери поседује, у којој је он посед језика. Језик је повезан са основом људског бића, са његовим памћењем и емоцијама, са најтананијим структурама света у коме живи.“

Тим најтананијим структурама припадају, сигурно, и међуљудски односи.

Данас се у свету практикује око 6.000 језика, српски и руски припадају индоевропској језичкој фамилији, исто као и грчки и латински, немачки, француски, шпански, италијански, португалски, итд.

Свака фамилија се грана, даље развија и језик неподмитљиво рефлектује степен сродности тј. одрођености а у складу са горе наведеним елементима развоја – религија, историјска искуства, култура, политика, економија, менталитет, морал, етика.

Научници, који се баве проучавањем прото-индоевропског језика су установили да су један Немац и један Енглез били све до 900-1000 године после Христа у стању да комуницирају, да се разумеју на истом језику.

Та могућност је у односу на комуникацију између Немаца и Руса ишчезла већ око 3000 године пре Христа, дакле пре 50 векова или око 200 генерација. Од тада је број тзв. когната, истих или сличних речи прото-индоевропског језика у следственим варијантама, рапидно опао односно изгубио се.

Сигурно, трагови некадашњег (језичког) заједништва се до дан данас дају установити, као што показује нпр. руска (и српска) реч „стрела“ и старонемачка „Strala“, или пак „вода“ односно „Wasser“, „Water“, итд.

Стварност наравно постоји независно од нас и ми је путем чула констатујемо, али тек језичком рефлексијом исте ми је свесно перцепирамо и она постаје наша представа стварности. Језик је дакле, уз учешће горе поменутих фактора од огромне важности, детерминише и наш поглед и став у односу на свет.

Језичка блискост Срба и Руса, значи, траје и опстаје најмање 50 векова или око 200 генерација а из тога резултира и сличан поглед и став у односу на свет, степен блискости и орођености.

Закључно и још једном, када се на питање шта је то што спаја Србе и Русе одговори – идентично православљање Господа, позитивна заједничка историјска искуства, култура, припадност Словенима и слични језик, политика и економски фактори, по могућству менталитет, итд. све је то тачно.

Најдубља веза, међутим, то је суштина овог кратког теоретског увода, која траје и опстаје хиљадама година, то је есенцијална језичка детерминанта како суштине људског бића, тако и стварности, онако како је сви људи познају.

Сигурно, та веза је оплемењена вером, културом, заједничком историјом.

Свест о њеном постојању је само позитивна и корисна, не само као основни параметар блискости два народа, већ и као прилог разумевању комплексних међуљудских и међународних односа (према стварности) и као специфични допринос културној разноврсности човечанства.

Јер – постоји ли бољи начин учења из историје од сагледавања континуитета исте?

Шта је, сада конкретно, заједничко за историју српских Крајишника и руских козака, осим горе апострофиране и есенцијалне језичке сродности?

Вишевековна историјска реалност Српске Крајине је непорецива, иако ју је Хрватска на крају 20. века уз помоћ НАТО-пакта насилно присвојила и фактички испразнила (= етнички очистила) од српских староседелаца и од тада појачано покушава да етаблира своју контрафактичну историографију, по којој је то одувек била „Хрватска Крајина“, где су ратовали искључиво (наравно „непобедиви“) Хрвати.

Несумњиво је, међутим, да су Срби били дотични граничари, који су непрестано вршили војну службу, живели дакле дан и ноћ „са плугом и сабљом“ и „ови слободни српски сељаци-ратници су помало са висине гледали на неслободне Хрвате у свом залеђу, који су имали статус кметова својих туђинских господара“, тако немачка историчарка Доротеја Разумовски.

То се рефлектовало на народну поезију, у којој се опевају подвизи српских харамбаша и ускока у борби против надирућих Османлија, где се нпр. овековечује јуначки Вук Мандушић („Ерлангенски рукопис“).

То је један од најзначајнијих српских културних споменика из XVIII века, велика рукописна збирка која је пре кратког времена пронађена у универзитетској библиотеци у Ерлангену, у Немачкој; у њој је, на преко хиљаду писаних страна, неки непознати сакупљач забележио око 1730. године, негде у тадашњој Војничкој Крајини мноштво лирских и епских песама из разних крајева српског народа, међу којима је велики број у кратком стиху, али та збирка још није штампана.

Народна поезија је опевала борбе Срба с Турцима у доба робовања, она слави јунаштва српских ускока, тј. оних људи који су са својих огњишта били избегли у приморје и отуда упадали у околне земље којима су Турци владали, водили бојеве с Турцима, ишли понекад у пљачку и у млетачке крајеве. Опевају се као велики јунаци Сењанин Иво, Сењанин Тадија, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, од Задра Тодор, итд.

(За заинтересоване опширније о историји Српске Крајине, уз навођење бројних примарних историјских извора и научне литературе, у: Владимир Умељић, „Балкански гамбит Ватикана“, CATENA MUNDI, Београд, 2018.).

Погледајмо неколико података о руским козацима, што такође значи „слободни ратници“, које данашња Украјина рекламира као своје, почевши од запорошких, које је тематизовао велики Николај Гогољ као руске („Тарас Буљба“), па до исто тако легендарних донских козака, јер Доњецк, око кога се актуелно воде борбе, добио је своје име по реци у тој области, по имену Северни Доњец (Доњец = мали Дон), која се улива у Дон, на чијим обалама је већ од 15. века обитавала бројна и снажна козачка заједница, све док их бољшевици у оквиру Октобарске револуције нису „раскозачили“, практично анихилизовали (тематизовано поред осталог у капиталном делу М. Шолохова, „Тихи Дон“).

Но чак и они козаци, који су се организовали на данашњој украјинској територији (Запорошка Сеча) борили су се не само против Татара, већ и против Пољака и Литванаца, који су тада ту владали, покушавали да их покатоличе и подвргну својој власти. Њихов атаман Богдан Хмељницки нпр. положио је Перејаславским уговором 1654. заклетву верности руском цару.

Исти проблем насилног покатоличавања, са којим су и Крајишници имали да се носе.

Донски козаци су пак не само чинили јединствену елитну јединицу у руском царству, личну гарду руског императора („лејб-гвардија“), већ су били и далеко најчувенији ратници-граничари, живели исто као и српски Крајишници вечито „са плугом и сабљом“.

Они су, иначе, под својим атаманом Јермаком Тимофејевичем освојили и Сибир, а под другим атаманима и Кавказ, Сахалин, Камчатку, Курилска острва и поставили темељ великог руског царства.

После победе над Наполеном, ујахали су у Париз наравно као први, али без плуга.

Но можда су их тадашњи „руски агресори и окупатори“ натерали, силом приморали да се против свог украјинског убеђења боре за њих?

Таква тврдња се мора одговарајуће озбиљно схватити и заслужује наравно проверу, али већ је проблематично за украјински национализам да се дотични козаци у својој старој народној поезији сасвим другачије, заправо недвосмислено изражавају:

„Узбурко се, заталасо

Православни Тихи Дон

И послушно одазво се

Он на позив цара свог.“

Дакле руски цар је свој а Дон православан, не унијатски или католички, зар не?

На Западу се козачки ратници исувише радо пореде или шта више изједначују са берсеркерима, елитним трупама Викинга, који су себе пред борбу на још увек непознат начин доводили у стање убилачке екстазе („ganga berserksgangr“), били бескрајно сурови, без трага икаквих осећања, срљали у борбу уз нељудско, бестијално урлање или голи или покривени медвеђим кожама.

Но за разлику од козака, они нису имали породице или пријатеље, живели су по шумама, без кућа и окућница, и понашали се и у мирнодопским временима асоцијално, дивље и насилнички. Иза њих није остао никакав културни траг, никаква народна поезија, никакве елегије или оде љубави између мушкарца и жене.

Тако пева тужна млада козакиња:

„Дошло писмо са печатом,

Погинуо мој мили.

Ој, погинуо, погинуо мој милени

А његове увојке, увојке плаве

Ветар је разнео,

Очи његове, очи граорасте,

Црни гавран је искљувао…“

Разлика између ове две групације изузетних ратника је дакле дијаметрална а поређење између њих има исто толико смисла, као кад се говори о псима-чуварима и чопору вукова заражених беснилом.

Још једном, стварност наравно постоји независно од нас и ми је путем чула констатујемо, али тек језичком рефлексијом исте ми је свесно перцепирамо и она постаје наша представа стварности. Језик је дакле, уз учешће горе поменутих фактора од огромне важности, детерминише и наш поглед и став у односу на свет.

Другим речима, козачки свет је био и до (њиховог) краја остао руски свет а њихове завичајне локације, Запорожје, Донска област, Волга, Дњепар, Урал, Црно море, Кубан, Чир, Терек, итд. то су били географски појмови, такорећи картографске ознаке њихових станишта у оквиру руског света.

То потврђују и њихове народне песме.

Једина ситуација да су козаци подизали буне против својих царева (али не и против руског света), то је било када су са те стране вршени покушаји да им се укидају прастаре ратничке привилегије и слободе.

Тада су козачки атамани тресли стубове царства, као Стјењка Разин, опеван у чувеној песми: „Волг, Волга, руска рiјека“ или Јемељан Пугачов, који је инспирисао Александра Пушкина за његову приповетку: „Капетанова кћи“.

Исто, дакле, као што је Српска Крајина била и остала географска ознака једне области, у којој су Срби стотинама година живели, борили се, ратовали. Додуше за стране властодржце, а само индиректно, јер заштитнички у односу и на „неслободне Хрвате у свом залеђу, који су имали статус кметова својих туђинских господара“.

Само географски називи, као што још једна (језичка) спона између Крајишника и прастаре козачке народне поезије сведочи:

„Одјездио козак у далеку туђину

На доброме коњу вранцу,

Крајину је своју заувек оставио…“

Дакле „своју Крајину“, пограничну област, насељену козацима.

Закључимо ово кратко разматрање затварајући круг једном почетном примедбом – руски козаци и српски Крајишници имају много тога заједничког, поред осталог они чувају своје историјско памћење и свој идентитет, свако у својој народној поезији и на свом језику.

Обе групације су живеле на границама светова, у својим завичајним Крајинама.

А када су их из било ког разлога напуштали, да ли добровољно или под присилом, онда су име унесрећеног, јер опустелог завичаја, као и ознака погођених у његовој одговарајућој тужбалици заменљиви – козачки тихи Дон и Српска Крајина, козаци и Крајишници:

„Није ралима узорана земљица наша славна…

Узорана је земљица наша коњским копитима,

А засејана је земљица славна козачким главама,

Окићен је наш тихи Дон младим удовицама,

Процветао је баћушка тихи Дон сирочићима,

Валови тихог Дона препуни су суза очева и матера…“