Владимир Умељић: КОСОВО И МЕТОХИЈА, СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ И АЛБАНСКИ „ЖИВОТНИ ПРОСТОР“ (Мали историјски подсетник)

Почеци или Срби и „Илирски Албанци, народ најстарији“ 

Срби долазе, по званичној историји, у VI i VII веку са осталим Словенима на Балкан и потискују малобројне староседелачке и већ одавно романизоване византијске поданике илирског порекла.[1] Они, дакле, заузимају византијску државну територију. Константин Порфирогенит (913.-959.) у свом делу De administrando Imperio бележи српска, народотворна и државотворна, племена на Балкану и поткавкаске Албанце.[2]

Поткавкаска држава Албанија, 290. пре Христа 

Та поткавкаска држава се одржала све до IX века и била је у својој претхришћанској и хришћанској фази више мање зависна од Рима, суседне Велике Јерменије и потом од Византије. Касније превагу добијају Арапи, Албанија нестаје као држава, становништво се исламизује и данас је то територија Азарбејџана.[3]

Птоломеј (око 100. до 160. после Христа) помиње, додуше, једно племе Албана између Скадра, Призрена, Охрида и Валоне[4]. Та ознака, међутим, није представљала неко етничко или национално обележје, како је констатовао Јакоб Филип Фалмерајер (1790-1861.), позивајући се на списе још ранијег грчког историчара, филозофа и географа Страбона (κάλλει και μεγέθει διαφέροντες), који је живео од 64. пре Христа до 24. после Христа, већ је описно означавала „брђане-сточаре“, класификовала те људе према просторно-професионалним одредницама њиховог начина живота:

„Ти Албанци, Албанези, Арнаути или Шкипетари, номади по опредељењу, живели су на брдима (грчке, прим. аутора) Македоније, Тесалије и Епира са својим стадима (…) Безимени и непознати историјским аналима, делили су судбину околних људских заједница и плаћали данак илирским краљевима, потом македонско-грчким владарима Филипу и Александру Великом, затим Риму и док је он освајао и губио свет, они су остали непознати чобани у својим шумовитим брдима (…) И докле год је после тога столећима Византија имала шта да каже, о тим људима се скоро ништа није знало (…) „Албан“ је прастари назив иранских народа за „брдовиту земљу“ а „Албанци“ су у старим оријенталним језицима „брђани“ (…) Веза између њих и касније из поткавкаске Албаније – у време „Велике сеобе народа“, односно од Татара у XIII веку протераних – Албанаца тј. (германских, прим. аутора) Алана, није разјашњена (…)“[5]

Може се, међутим, поћи од тога да су миграције преосталих поткавкаских Албанаца после нестанка њихове државе ишле ка Грчкој и Балканском полуострву, при чему је од значаја поменути, да и њихово тадашње име потиче од других народа тј. из других језика, исто тако означава „брђане“ и да, као и исто означена групација на Балкану, ни они нису иза себе оставили неко своје писмо тј. књижевна дела, културне споменике, архитектонске трагове, скулптуре, слике и сл.

Византијски историчари, потом, помињу Албанце на Балканском полуострву под именом Алванои по први пут у XI. веку,[6] а под именом Арваните, као најамнике у византијској војсци 1042. и 1078, као и 1081, у време Роберта Гвискарда.[7] Између XII и XV века означавани су као Арваните, Алваните и Алвани.[8]

Овако или онако, тешко да данашња албанска теза о себи, као о „илирским прастановницима Балканског полуострва“ има било каквог смисла и то без обзира да ли они потичу од – етнички и национално недетерминисаних – „брђана-сточара“ из Грчке или од касније са Кавказа пристиглих и, исто тако етнички и национално недетерминисаних, „брђана-сточара“, можда додуше германских Алана (или од обе ове групације).

Јер, за разлику од њих, Илири су оснивали градове, имали краљеве који су ковали свој новац, бавили се земљорадњом, трговином, уметношћу, занатством, морепловством, запаженим ратовима а ни у именима њихових бројних племена нигде се не појављују некакви аутохтони, сопствени албански етноними. Исти се појављују тек много касније, када су Илири већ одавно били прво побеђени и десетковани, па романизовани а потом њихови остаци утопљени у Словене, асимилизовани.

Ова историјски подаци о могућем и вероватнијем (јер не-илирском) пореклу Албанаца, свакако, не чине њих нити бољим нити горим од других народа и немају никаквог утицаја на чињеницу њихове данашње егзистенције на овим просторима.

Они, међутим, обеснажују све следствене тврдње с њихове стране о „српској окупацији пра-албанских територија“, при чему се исте, што је апсурдно, примењују на Косово и Метохију, који по свим дефиницијама не припадају нити Грчкој, нити Кавказу, где су једном давно пребивали архаични „брђани-сточари“, под именом које су им дали њихови суседи.

Албанци уз то, за разлику од Срба, „од старина нису никада били створили националну државу на Балкану[9] и они „не улазе у историју као један народ, већ као група племена, којима је осећање међусобне припадности још било туђе.“[10]

Како се ова контроверза даље развијала, пред и по оснивању прве албанске државе на Балканском полуострву 1912? Неколико чињеница, које поред осталог воде ка закључку, да је врло искључиви и агресивни албански ултра-национализам увек експлодирао, када је нашао заинтересоване и моћне стране менторе. То, иначе непревидиво корелира са сличним ситуацијама у односу на Хрватe и босанскe муслиманe. 

XIX век – рађање великоалбанске идеје

Албанска (Призренска) лига или „конгра“ је била основана по идеји, коју је „Аустро-Угарска дала Турској, која све више слаби“.[11] Први тајни састанак је одржан 23.05.1878. у Бајрак-џамији у Призрену, први јавни збор 05.06.1878.такође у Призрену.[12] На састанку од 10.06.1878. бира се руководство Лиге и формулише принцип „Одбрана отаџбинског тла, које је угрожено од Срба, Црногораца, Бугара и Грка“.[13]

Територијални захтеви Призренске лиге су били и остали:

Скадарски, Јањински и Битољски вилајет а то значи Скадар и Северна Албанија, затим области Пећи, Приштине, Призрена, Качаника, Скопља, Битоља, Дебра, Флорина, Кребене и Јањине, све до залива Превеза.[14]

То значи да тадашњи и до данас актуелни пројекат „Велике Албаније“ угрожава границе и државни суверенитет не само Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Грчке и Бугарске.

 

Албанска „етничка чишћења“ Старосрбијанаца

 

• У XVII и XVIII веку се под притиском Турака и Албанаца иселило око 160.000 Срба под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Идриз Ајети, бивши ректор универзитета у Приштини, међутим, „научно“ је утврдио у својој књизи „Албанци и њихове територије“ још 1982, да се те сеобе никада нису десиле, јер „Срба није ни било на Косову“.[15]
• Између 1876-1912. протерано је „услед арбанашких зулума преко 400.000 Старосрбијанаца“.[16] Тиме и непрекидним досељавањем из (будуће) Албаније, мења се етничка структура: 1880. овде живи 240.000 Албанаца, 1890. већ 301.000, 1900. их је 475.000 а 1931. њихов број износи 552.352. Срби тада, међутим, још увек чине 61% целокупне популације Косова и Метохије.[17]
• За време Хитлерове и Мусолинијеве окупације протерују Албанци око 100.000 Срба и насељавају исто толико својих земљака из Албаније.[18]
• Титов комунистички режим забрањује повратак прогнаним Србима и насељава око 300.000 Албанаца из Албаније. Тада се наиме овај хрватски аутократа још надао да ће присајединити, укључити Албанију у свој „братствено-јединствени рај на земљи“ (тзв. Балканска федерација).[19]
• У последњих четрдесетак година, пре почетка последњих грађанских ратова и распада друге Југославије, протерано је око 400.000 Срба са Косова и Метохије. Само између 1968-1988. је преко 220.000 Срба „етнички очишћено“ и око 700 насељених места је остало без и једног јединог српског становника.[20]
• Закључно, после нападачког рата „НАТО-демократија“ и војног поседања јужне српске провинције на крају XX века, број Срба на Косову и Метохији је погромима и терором редукован на најнижи ниво у историји.

 

Ови подаци, као прво, потврђују да је демографска надмоћ Албанаца на Косову и Метохији настала превасходно захваљујући масивној примени противправних средстава и, сходно томе, не може да бити разлог за „самоопредељење до отцепљења“, јер би се тиме нарушио неприкосновени принцип међународног права, да из неправа не може да настане право (Еx iniuria ius non oritur).

Као друго, потврђује се горња поставка, „да је врло искључиви и агресивни албански ултра-национализам увек експлодирао, када је нашао заинтересоване и моћне стране менторе“. Из горе наведеног се више него јасно читају њихова имена – Турска, Аустро-Угарска, Хитлер, Мусолини, Тито, данас НАТО, сви они дакле, који су водили уништавајуће ратове против Срба и покушавали да их или искорене или поробе.

 

Значај Косова и Метохије за Србе и Албанце

 

За Србе Косово и Метохија није само „још једна српска провинција“ – која се, иначе, још од времена Стефана Немање налази у непрекинутом правном континуитету српске државности (насилно припајање османском царству нема и не може имати међународно-правну подлогу). Ни окупација у време Другог светског рата од стране Сила осовине, те припајање Албанији (насталој 1912.) нема никакву правну тежину (још једном – ex injiuria ius non oritur).

На Западу се увек изнова калкулише о „Косовском миту“, значи о „мазохистичкој особини Срба који славе свој пораз, о вечно ка прошлости окренутим, неразумљивим балканским чудацима“.

„Косовски мит“ је један погрешни, јер на Западу негативно поседнути terminus tehnicus, који не одражава право стање ствари. За Србе је битан један „Косовски етос“, који налаже да сваком злу мора стати на пут, па и по цену сопствене погибије.

А шта је је један напад са циљем окупације и поробљавања (Османлијска Турска 1389.), ако не то?

Значај Косовске битке за Србе је, дакле, аналоган значају опсаде и пада Масаде за Јевреје. И Јевреји су на крају изгубили ту битку, листом платили главом своју жељу за слободом и потпали под власт нападачког Рима. Деценијама од настанка модерног Израела, заклетва нових војних регрута је почињала речима: „Никад више Масада!“ и нико на Западу не долази на идеју да пребаци Јеврејима „мазохистичку фиксираност на давну прошлост“.

Оно што се, даље, ревносно прећуткује, то је чињеница да се на Косову и Метохији налази преко 1.600 најстаријих сакралних споменика српске вере и традиције, културе и историје. То значи, да се значај ове „Свете земље“ за Србе може упоредити са значајем Јерусалима за Јевреје.

Закључно, подсетимо се и на Косовски циклус народних песама, које је велики Гете сматрао „чудесно лепим (…) једне бескрајне лепоте (…) могу се слободно ставити на исти ниво са Соломоновом „Песмом над песмама (…)“,[21] који припада културном наслеђу не само Срба, већ и Европе и света..

Другим речима, Косово и Метохија је колевка и живи извор српског идентитета.

 

Несумњиви значај Косова и Метохије за Албанце не заснива се на било ком од горе наведених елемената,  они не могу да понуде ни стару сопствену државност, ни вишевековну културу и уметност, ни симболе континуитета прастаре вере, ни есенцијална историјска искуства, која су утицала и на историју Европе.

И најважније – од (не)поседовања ове територије ниуколико не зависи њихов идентитет.

То значи да је то за њих превасходно „животни простор“, мада за многе од њих (који се нису недавно доселили из Албаније на силом затрављена и запустела српска огњишта) и завичај, економско и емоционално сидро, за то има много именовања…

И – тај албански став и интерес се мора поштовати, без обзира на то да на њиховој страни није нити право, нити традиција, нити историја, нити културна заоставштина, све док се не прибегава сили, док то не иде на уштрб интереса других, који су у најмању руку исто толико легитимни а у понеким врло важним аспектима представљају и есенцијално питање истине и правде, шта више и опстанка, јер идентитета.

Упрошћено речено, докле год се инсистира на своме и поштује туђе.

Полазећи, дакле, од горње напомене, да се питање егзистенције Албанаца на овим просторима наравно не може довести у питање и, истовремено, од аксиоматичне константе да се Срби једноставно никад неће одрећи свог идентитета, могућ је само један једини закључак – ова два народа су осуђени један на другог.

 

Како доћи до решења, које задовољава и став о „српском Јерусалиму“ и о „албанском животном простору“? Тешко да било ко у овом тренутку има одговор на ово питање, осим ако као одговор не понуди бескрупулозну, бруталну силу.

Јер и овог пута нам косметско-албанске водеће елите и њихови следбеници свакодневно сведоче, још једном, да је врло искључиви и агресивни албански ултра-национализам у експлозивном стању, будући да је опет једном нашао заинтересоване и моћне стране менторе. То стање рађа максималистичке, колико неосноване толико и неиспунљиве захтеве, који онемогућују било какав иоле обећавајући дијалог.

Тако се испоставља, да једина нада моментално лежи у претпоставци (или жељи), да Ајнштајн можда ипак није био у праву, када је постулирао да се две паралелне линије тек у вечности сусрећу.

 

Завршна примедба:

 

Једна од, условно речено, позитивних последица овог стања је, иначе, да на Косову и Метохији, коначно и апсолутно неоспорно, ничу и само албански споменици, нпр. за Клинтона, Олбрајтову, сенатора Боба Дола, Вилијема Вокера,, сина Џоа Бајдена…

И сви имају, у одређеном смислу, једну врсту сакралног карактера.

Ако се тај тренд настави овом брзином, није искључено да косметски Албанци једног дана достигну и престигну број од око 1.600 српских средњевековних сакралних споменика и једини проблем би могао да настане услед последичног недостатка ораница, поља и пашњака…

Но и то би се дало решити, јер Велика Албанија се простире (најмање) до Ниша…

[1] Kristo. Frasheri: The History of Albania. A brief survey. Tirana, 1964. Georg Stadtmüller: Forschungen zur albanischen Frühgeschichte. Wiesbaden, 1966.

[2] Antun S. Dabinovic: Kotor u drugom Skadarskom ratu (1419-1423). Rad Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti 1939 (ili 1935)

[3] Heinz Fähnrich: Geschichte Georgiens von den Anfängen bis zur Mongolenherrschaft, S. 103 ff. Shaker, Aachen 1993.

[4] Constantin Jirecek, Jovan Radonic: Istorija Srba, knj. 1, Beograd, 1952

[5] Jakob Philipp Falmerayer, „Geschichte der Halbinsel Morea während des Mittelalters“, Stuttgart, 1830-1837.

[6] Georg Stadtmüller, ibid.

[7] ibid.

[8] Milan Sufflay, ibid.

[9] Constantin Jirecek: Albanien in der Vergangenheit. In: Österreichische Monatshefte für den Orient, Nr. 1, 2. Wien, 1914

[10] Milan Sufflay: Biologie des albanischen Volksstammes. Österreichische Rundschau für historische und soziale Wissenschaften, Jahrgang V, Heft 17, Wien, 1916.

[11] A. M. Seliscev: Slavenskoe naselenie v Albanii. Sofia, 1931.

[12] Jovan Hadzi-Vasiljevic: Arbanaska liga – Arnautska kongra – i srpski narod u turskom carstvu (1878-1882). Beograd, 1909.

[13] Ekrem Bey Vlora: Lebenserinnerungen, Bd. I (1885-1912), München, 1968.

[14] Wassa Effendi: Albanien und die Albanesen. Berlin, 1879.

[15] Milos Misevic: Grehovi i gresnici. NIN, br. 1660, 24.10.1982.

[16] Jovan M. Jovanovic: Juzna Srbija od kraja XIII veka do oslobodjenja. Beograd.

[17] Ali Hadri: Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji. Istorijski glasnik, 1-2, Beograd, 1967.

[18] Weltkongress der Serben: Kosovo&Metohija. Das serbische Jerusalem und die Angriffsgelüste der „NATO-Demokratien“. Aschaffenburg, 1998.

[19] ibid.

[20] ibid.

[21] Goethes Werke, Weimarer Ausgabe, II. Abt. Bd. 41, S. 136-153