Владимир Умељић: КОСОВО И МЕТОХИЈА И ЂУРАЂ КАСТРИОТ СКЕНДЕРБЕГ

(Како се од мостова праве јабуке раздора)

 

– Значај Косова и Метохије за Србе и Албанце

 

За Србе Косово и Метохија није само „још једна српска провинција“ – која се, иначе, још од времена Стефана Немање налази у непрекинутом правном континуитету српске државности (насилно припајање османском царству нема и не може имати међународно-правну подлогу). Ни окупација у време Другог светског рата од стране Сила осовине, те припајање Албанији (насталој 1912.) нема никакву правну тежину, по принципу: „Из неправа не може настати право.“ (Еx injiuria ius non oritur).

На Западу се увек изнова калкулише о „Косовском миту“, значи о „мазохистичкој особини Срба који славе свој пораз, о вечно ка прошлости окренутим, неразумљивим балканским чудацима“.

„Косовски мит“ је један погрешни, јер на Западу негативно поседнути terminus tehnicus, који не одражава право стање ствари. За Србе је битан један „Косовски етос“, који налаже да сваком злу мора стати на пут, па и по цену сопствене погибије.

А шта је је један напад са циљем окупације и поробљавања (Османлијска Турска 1389.), ако не то?

Значај Косовске битке за Србе је, дакле, аналоган значају опсаде и пада Масаде за Јевреје. И Јевреји су на крају изгубили ту битку, листом платили главом своју жељу за слободом и потпали под власт нападачког Рима. Деценијама од настанка модерног Израела, заклетва нових војних регрута је почињала речима: „Никад више Масада!“ и нико на Западу не долази на идеју да пребаци Јеврејима „мазохистичку фиксираност на давну прошлост“.

Оно што се, даље, ревносно прећуткује, то је чињеница да се на Косову и Метохији налази преко 1.600 најстаријих сакралних споменика српске вере и традиције, културе и историје. То значи, да се значај ове „Свете земље“ за Србе може упоредити са значајем Јерусалима за Јевреје.

Закључно, подсетимо се и на Косовски циклус народних песама, које је велики Гете сматрао „чудесно лепим (…) једне бескрајне лепоте (…) могу се слободно ставити на исти ниво са Соломоновом „Песмом над песмама (…)“,[1] који припада културном наслеђу не само Срба, већ и Европе и света..

Другим речима, Косово и Метохија је колевка и живи извор српског идентитета.

 

Несумњиви значај Косова и Метохије за Албанце не заснива се на било ком од горе наведених елемената,  они не могу да понуде ни стару сопствену државност, ни вишевековну културу и уметност, ни симболе континуитета прастаре вере, ни есенцијална историјска искуства, која су утицала и на историју Европе.

И најважније – од (не)поседовања ове територије ниуколико не зависи њихов идентитет.

То значи да је то за њих превасходно „животни простор“, мада за многе од њих (који се нису недавно доселили из Албаније на силом затрављена и запустела српска огњишта) и завичај, економско и емоционално сидро, за то има много именовања…

И – тај албански став и интерес се мора поштовати, без обзира на то да на њиховој страни није нити право, нити традиција, нити историја, нити културна заоставштина, све док се не прибегава сили, док то не иде на уштрб интереса других, који су у најмању руку исто толико легитимни а у понеким врло важним аспектима представљају и есенцијално питање истине и правде, шта више и опстанка, јер идентитета.

Упрошћено речено, докле год се инсистира на своме и поштује туђе.

Полазећи, дакле, од горње напомене, да се питање егзистенције Албанаца на овим просторима наравно не може довести у питање и, истовремено, од аксиоматичне константе да се Срби једноставно никад неће одрећи свог идентитета, могућ је само један једини закључак – ова два народа су осуђени један на другог.

 

Како доћи до решења, које задовољава и став о „српском Јерусалиму“ и о „албанском животном простору“? Тешко да било ко у овом тренутку има одговор на ово питање, осим ако као одговор не понуди бескрупулозну, бруталну силу.

Јер и овог пута нам косметско-албанске водеће елите и њихови следбеници свакодневно сведоче, да је врло искључиви и агресивни албански ултра-национализам у експлозивном стању, будући да је опет једном нашао заинтересоване и моћне стране менторе. То стање рађа максималистичке, колико неосноване толико и неиспунљиве захтеве, који онемогућују било какав иоле обећавајући дијалог.

Тако се испоставља, да једина нада моментално лежи у претпоставци (или жељи), да Ајнштајн можда ипак није био у праву, када је постулирао да се две паралелне линије тек у вечности сусрећу.

 

Ђурађ Кастриот Скендербег се овде узма као пример једног у извесном смислу заједничког историјског садржаоца Срба и Албанаца, који међутим уместо да буде сматран потенцијалним мостом споразумевања, служи напротив као јабука раздора између два народа.

Јер када се бескрупулозна политика, идеологија и шовинизам покажу доминантним, онда постаје могуће да се и овај потомак српске средњевековне династије Немањића (по мајчиној линији) радикално албанизује и шта више первертира, нпр. злоупотреби као именодавац једне читаве СС-дивизије, коју су екстремистички косовско-метохијски Албанци у Другом светском рату ставили на располагање Адолфу Хитлеру.

 

– Почеци или Срби и „Илирски Албанци, народ најстарији“

 

Срби долазе, по званичној историји, у VI и VII веку са осталим Словенима на Балкан и потискују малобројне староседелачке и већ одавно романизоване византијске поданике илирског порекла.[2] Они, дакле, заузимају византијску државну територију. Константин Порфирогенит (913.-959.) у свом делу De administrando Imperio бележи српска, народотворна и државотворна, племена на Балкану и – поткавкаске Албанце.[3]

 

 

Поткавкаска држава Албанија, 290. пре Христа

 

Та поткавкаска држава се одржала све до IX века и била је у својој претхришћанској и хришћанској фази више мање зависна од Рима, суседне Велике Јерменије и потом од Византије. Касније превагу добијају Арапи, Албанија нестаје као држава, становништво се исламизује и данас је то територија Азербејџана.[4]

Птоломеј (око 100. до 160. после Христа) помиње, додуше, једно племе Албана између Скадра, Призрена, Охрида и Валоне[5]. Та ознака, међутим, није представљала неко етничко или национално обележје, како је констатовао Јакоб Филип Фалмерајер (1790-1861.), позивајући се на списе још ранијег грчког историчара, филозофа и географа Страбона (κάλλει και μεγέθει διαφέροντες), који је живео од 64. пре Христа до 24. после Христа, већ је описно означавала „брђане-сточаре“, класификовала те људе према просторно-професионалним одредницама њиховог начина живота:

 

„Ти Албанци, Албанези, Арнаути или Шкипетари, номади по опредељењу, живели су на брдима (грчке, прим. аутора) Македоније, Тесалије и Епира са својим стадима (…) Безимени и непознати историјским аналима, делили су судбину околних људских заједница и плаћали данак илирским краљевима, потом македонско-грчким владарима Филипу и Александру Великом, затим Риму и док је он освајао и губио свет, они су остали непознати чобани у својим шумовитим брдима (…) И докле год је после тога столећима Византија имала шта да каже, о тим људима се скоро ништа није знало (…) „Албан“ је прастари назив иранских народа за „брдовиту земљу“ а „Албанци“ су у старим оријенталним језицима „брђани“ (…) Веза између њих и касније из поткавкаске Албаније – у време „Велике сеобе народа“, односно од Татара у XIII веку протераних – Албанаца тј. (германских, прим. аутора) Алана, није разјашњена (…)“[6]

 

Може се, међутим, поћи од тога да су миграције преосталих поткавкаских Албанаца после нестанка њихове државе ишле ка Грчкој и Балканском полуострву, при чему је од значаја поменути, да и њихово тадашње име потиче од других народа тј. из других језика, исто тако означава „брђане“ и да, као и исто означена групација на Балкану, ни они нису иза себе оставили неко своје писмо тј. књижевна дела, културне споменике, архитектонске трагове, скулптуре, слике и сл.

Византијски историчари, потом, помињу Албанце на Балканском полуострву под именом Алванои по први пут у XI. веку,[7] а под именом Арваните, као најамнике у византијској војсци 1042. и 1078, као и 1081, у време Роберта Гвискарда.[8] Између XII и XV века означавани су као Арваните, Алваните и Алвани.

Овако или онако, тешко да данашња албанска теза о себи, као о „илирским прастановницима Балканског полуострва“ има било каквог смисла и то без обзира да ли они потичу од – етнички и национално недетерминисаних – „брђана-сточара“ из Грчке или од касније са Кавказа пристиглих и, исто тако етнички и национално недетерминисаних, „брђана-сточара“, можда додуше германских Алана (или од обе ове групације).

Јер, за разлику од њих, Илири су оснивали градове, имали краљеве који су ковали свој новац, бавили се земљорадњом, трговином, уметношћу, занатством, морепловством, запаженим ратовима а ни у именима њихових бројних племена нигде се не појављују некакви аутохтони, сопствени албански етноними. Исти се појављују тек много касније, када су Илири већ одавно били прво побеђени и десетковани, па романизовани а потом њихови остаци утопљени у Словене, асимилизовани.

Ова историјски подаци о могућем и вероватнијем (јер не-илирском) пореклу Албанаца, свакако, не чине њих нити бољим нити горим од других народа и немају никаквог утицаја на чињеницу њихове данашње егзистенције на овим просторима.

Они, међутим, обеснажују све следствене тврдње с њихове стране о „српској окупацији пра-албанских територија“, при чему се исте, што је апсурдно, примењују на Косово и Метохију, који по свим дефиницијама не припадају нити Грчкој, нити Кавказу, где су једном давно пребивали архаични „брђани-сточари“, под именом које су им дали њихови суседи.

Албанци уз то, за разлику од Срба, „од старина нису никада били створили националну државу на Балкану[9] и они „не улазе у историју као један народ, већ као група племена, којима је осећање међусобне припадности још било туђе.”[10]

 

Како се ова контроверза даље развијала, пред и по оснивању прве албанске државе на Балканском полуострву 1912? Неколико чињеница, које поред осталог воде ка закључку, да је врло искључиви и агресивни албански ултра-национализам увек експлодирао, када је нашао заинтересоване и моћне стране менторе. То, иначе непревидиво корелира са сличним ситуацијама у односу на Хрватe и босанскe муслиманe.

 

– XIX век – рађање великоалбанске идеје

 

 

Албанска (Призренска) лига или „конгра“ је била основана по идеји, коју је „Аустро-Угарска дала Турској, која све више слаби“.[11] Први тајни састанак је одржан 23.05.1878. у Бајрак-џамији у Призрену, први јавни збор 05.06.1878.такође у Призрену.[12] На састанку од 10.06.1878. бира се руководство Лиге и формулише принцип „Одбрана отаџбинског тла, које је угрожено од Срба, Црногораца, Бугара и Грка“.[13]

Територијални захтеви Призренске лиге су били и остали:

Скадарски, Јањински и Битољски вилајет а то значи Скадар и Северна Албанија, затим области Пећи, Приштине, Призрена, Качаника, Скопља, Битоља, Дебра, Флорина, Кребене и Јањине, све до залива Превеза.[14]

То значи да тадашњи и до данас актуелни пројекат „Велике Албаније“ угрожава границе и државни суверенитет не само Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Грчке и Бугарске.

 

– Албанска „етничка чишћења“ Старосрбијанаца

 

• У XVII и XVIII веку се под притиском Турака и Албанаца иселило око 160.000 Срба под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Идриз Ајети, бивши ректор универзитета у Приштини, међутим, „научно“ је утврдио у својој књизи „Албанци и њихове територије“ још 1982, да се те сеобе никада нису десиле, јер „Срба није ни било на Косову“.[15]
• Између 1876-1912. протерано је „услед арбанашких зулума преко 400.000 Старосрбијанаца“.[16] Тиме и непрекидним досељавањем из (будуће) Албаније, мења се етничка структура: 1880. овде живи 240.000 Албанаца, 1890. већ 301.000, 1900. их је 475.000 а 1931. њихов број износи 552.352. Срби тада, међутим, још увек чине 61% целокупне популације Косова и Метохије.[17]
• За време Хитлерове и Мусолинијеве окупације протерују Албанци око 100.000 Срба и насељавају исто толико својих земљака из Албаније.[18]
• Титов комунистички режим забрањује повратак прогнаним Србима и насељава око 300.000 Албанаца из Албаније. Тада се наиме овај хрватски аутократа још надао да ће присајединити, укључити Албанију у свој „братствено-јединствени рај на земљи“ (тзв. Балканска федерација).[19]
• У последњих четрдесетак година, пре почетка последњих грађанских ратова и распада друге Југославије, протерано је око 400.000 Срба са Косова и Метохије. Само између 1968-1988. је преко 220.000 Срба „етнички очишћено“ и око 700 насељених места је остало без и једног јединог српског становника.[20]
• Закључно, после нападачког рата „НАТО-демократија“ и војног поседања јужне српске провинције на крају XX века, број Срба на Косову и Метохији је погромима и терором редукован на најнижи ниво у историји.

 

Ови подаци, као прво, потврђују да је данашња демографска надмоћ Албанаца на Косову и Метохији настала превасходно захваљујући масивној примени противправних средстава и, сходно томе, не може да бити разлог за „самоопредељење до отцепљења“, јер би се тиме нарушио неприкосновени принцип међународног права, да из неправа не може да настане право (Еx iniuria ius non oritur).

Као друго, потврђује се горња поставка, „да је врло искључиви и агресивни албански ултра-национализам увек експлодирао, када је нашао заинтересоване и моћне стране менторе“. Из горе наведеног се више него јасно читају њихова имена – Турска, Аустро-Угарска, Хитлер, Мусолини, Тито, данас НАТО, сви они дакле, који су водили уништавајуће ратове против Срба и покушавали да их или искорене или поробе.

 

– Традиционалне, закаснеле и тзв. договорне нације, просвећена и тзв. контрафактичка (у смислу „wishfull thinking“) историографија[21]

 

У социологији је појам „договорна нација“ позната категорија, познат феномен јер једна таква „… свој настанак захваљује искључиво једној политичкој одлуци“. При томе неминовно долази до исто тако познатог пратећег феномена при проглашавању свих „управних“ тј. „договорних“ нација, наиме, до покушаја конструисања „старог“ националног идентитета у служби идеологије, у служби политичког „пројекта нација“:

„Реконструкција историје постаје у све већој мери (…) карактеристика етничких покрета (…) При националистичком представљању историје информације се селектирају; одређени – једни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и противуречности се изглађују (…) тако створена „историја“ постаје полазна тачка политичког деловања…“[22]

Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново цртају. Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се рећи, врло самосвојним  шпекулацијама, прокоментарисао је један амерички научни истраживач на следећи начин:

„Ради се само о националистичком конструисању геополитичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне историје од стране деце, како би се касније интерпретације историјских збивања промовисале у смислу „губљења“ и „фрагментације“ сопствених територија.“[23]

Напоменимо претходно, да нико нема право да постави у питање или шта више забрани људима, да обзнане и живе или формално институционализују своје жеље, тежње, таленте, потребе, амбиције или снове, тј. договоре, да оснивају да ли шаховске клубове, еснафска удружења, песничке кружоке, верске заједнице, спортске лиге, политичке партије или пак нације.

Само се при томе не сме заборавити да са озбиљношћу, масовношћу и значајем дотичних облика удруживања, одговорност оснивача и учесника (не само аритметички, већ и социјално) експоненцијално расте.

Метафорички речено, ако нпр. у једној кући живе три породице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери само ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова, онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог избора, они тада имају свако право да такво понашање и делање поставе у питање.

У односу на карактеристике и фазе развоја социолошке категорије „договорне нације“, ауторски став гласи:

 

а. Једна групација доноси политичку одлуку да себе прогласи нацијом, што је легитимно све док се та групација држи истине, да њени чланови и следбеници представљају једну нову, тзв. договорну нацију.

б. Искуствено, међутим, врло брзо почињу напори да се дотична договорна нација прогласи заправо традиционалном, што више није легитимно, јер не одговара историјској истини.

в. То се дешава путем концертираног писања контрафактичне историје, која се проглашава научно-просвећеном, реалном, што исто тако није легитимно, јер не одговара историјској истини. Контрафактичка историографија не само да не поседује научни карактер, већ представља и покушај крађе духовног власништва.

 

Албанцима се данас, наравно, не може одрећи статус нације и то не „договорне“, већ једне додуше „закаснеле“, али снабдевене свим атрибутима традиционалних нација, осим једног врло проблематичног, зашта говори покушај њихових водећих елита да следећи договорним нацијама субституишу иначе непоткупљиву историјску науку њеном контрафактичком варијантом.

Погледајмо на примеру Ђурђа Кастриоте Скендербега како то изгледа.

 

– Ђурађ Кастриот Скендербег (1405-1468.)

 

Рађање албанске националне свести крајем XIX века неминовно је ишло руку под руку са трагањем за са по могућству што дужом националном традицијом, за што старијом културом, државношћу, моћним владарима, за кохезионим карактером заједничке реликгије, историјским споменицима, археолошким налазима, писаним траговима у историји Балкана и Европе…

Пошто од свега тога на овој територији дословце ништа није постојало, албанске водеће елите су одмах приступиле конструисању контрафактичке историје и у оквиру тих напора и Ђурађ Кастриот Скендербег је био албанизован и стилизован као само албански национални херој и носилац албанског идентитета.

Но на чему се темељи овај (превсходно политички тј. идеолошки) пројекат, какво упориште он има у провереним и проверљивим историјским чињеницама? Јер није довољно албански транскрибовати име његовог оца Иван (или Јован) у Ђон а његово у Ђерђи, да би се они накнадно преобразили барем у чисте етничке, ако већ не у националне Албанце.

Исто као што би било бесмислено албански траскрибовати име највећег историјског Немањића, Стефана Уроша IV, познатог као Душан Силни, позвати се на чињеницу да је он био крунисан као цар Срба, Грка и Арбанаса и прогласити га моћним албанским владаром читавог Балкана, од Саве на северу па све до Халкидикија и Свете горе Атонске на југу.

А ако не, онда је овај најмоћнији владар из династије Немањића био ето само још један агресивни српски окупатор древне илирско-албанске нације, зар не? Занимљиво је да би у случају изостанка његовог албанизовања и безпредрасудног вредновања његовог српског порекла и Скендербег по могућству доживео исту судбину.

Јер како наводи К. Хопф у родослову фамилије Кастриота,[24] они су били господари Епира и титуларни „Принчеви Албаније“, али њихов родослов недвосмислено почиње „српским владаром Бранилом“, као утемељивачем, имена у њему су Константин, Марија, Станиша, Ангелина, итд. наводи се повезаност са „Чарнојевићима од Црне Горе“, као и са „краљем Лазаром од Србије“. Фамилија Кастриота је дакле била српска („Scanderbeg huome valente e per nature Serviano, …”).

Овде на увид факсимил дотичне странице са њиховим родословом:

 

 

Будући да су историјски подаци о Скендербегу познати и лако доступни, то овде само неколико (у односу на овај аспект релевантних) чињеница.

Овај велики, изузетно способни и успешни војсковођа писао је историју Балкана, Османског царства, али и Млетачке републике и Напуљског краљевства. Своје додатно име Скендербег захваљује управо својим турским непријатељима, који су његове војне способности поредили са војничким генијем Александра Великог.

Он се тако потписивао, нпр. у писмима Дубровнику 1450. и 1459, на српском језику и ћириличним писмом („Скедерь бегь“).[25]

Његов деда Павле се доселио у Јањину (Епир) из Зете као српски кефалија (византијска управна титула), отац Иван је био кнез Епира и „за разлику од свог оца брзо је научио албански језик локалног становништва.“[26]

Скендербегова мајка је била српска племкиња Војислава, ћерка деспота Ђурђа и унука Вука Бранковића (и његове супруге Маре, ћерке кнеза Лазара Хребељановића). Жена кнеза Лазара Милица пак, као што је познато, потиче из линије краља Драгутина Немањића. Имао је три старија брата (Станишу, Репоша и Костадина) и пет сестара (Мару, Јелену, Анђелију, Влајку и Мамицу).

Скендербег је иначе 1444. у свом седишту, утврђеном граду Кроји, по први пут истакао своју заставу са црним двоглавим орлом, по узору на грб Немањића, од којих је по мајчиној линији потицао.

То је данас албанска државна застава.

Будући да је тада напустио ислам и поново постао православац, наредио је и свим својим људима да учине то исто, а онај ко би одбио морао је да плати главом. Од тада је, међу муслиманима, добио назив „издајнички Искендер“.[27]

Средњевековни албански историчар и великаш Ђон Музака, такође је у својим летописима карактеризовао Ђурђа Кастриота Скендербега као „српске природе”.[28]

Његово име је први пут било забележено на фрескама из 1426, када је са оцем и браћом постао ктитор српско-православног манастира Хиландар на Атосу. Били су дародавци српске православне цркве и између 1426-1431.[29]

Кастриоти су, међутим, подређивали своју религиозну тј. конфесионалну припадност актуелним променама политичких интереса, имали су значи своје православне, исламске и римокатоличке фазе.

У редовима Скендербегове војске су се борили хришћански Срби, Албанци, Грци и Власи (Цинцари), каткад је било шта више и Немаца, Француза и Италијана, а у османлијским редовима је био доминантно велики број исламизованих локалних Албанаца.

Састав војника дакле врло очигледно није био етнички, већ превасходно религиозно (и као увек прагматички, у смислу слеђења политичким циљевима властодржаца и војсковођа) детерминисан.

Но једно питање се намеће само по себи:

Директно потицање од српског владара Бранила, српска имена у породици, писање српским језиком и српским ћириличним писмом, накнадно учење албанског језика, којим се служио одређени, очигледно незанемарљиви проценат локалног становништва, орођеност путем мајчине стране са српском династијом Немањића, преузимање грба дотичне династије, првобитно православље тј. ктиторство у односу на Хиландар, борба не само против османских Турака, већ и против исламизованих Албанаца – да ли тако изгледа један „само албански херој и борац против Турака“?

Али чак и ако за тренутак оставимо по страни очигледну неоснованост и идеолошки условљену ненаучност ове тврдње, зашто се заправо Скенденбег не посматра као потенцијални мост споразумевања, већ се инструментализује и служи напротив као јабука раздора између два народа?

Јер Албанци коначно не проклињу, већ славе једног Србина као свог. И само свог.

Или би можда било примереније и само доследно (недоследно) питати се, кад ће се јавити за реч наследници Млетачке републике и Напуљског краљевства, Италијани, у чијој земљи се он исто тако борио и у којој су завршили његови потомци?

И указати на сва она каснија имена у Хопфовом родослову, као што су Ђовани, Цезаре, Иполито, Виториа, Паоло, Антонио и Пијетроантонио, и изаћи са захтевом да се Ђурађ Кастриот прогласи „италијанским народним херојем и борцем против муслиманских Османлија“, кога како Срби, тако и Албанци гледају да украду?

Тиме би се, наиме, апсурдност ове констелације и политичка злоупотреба историје коначно комплетирали.

 

[1] Goethes Werke, Weimarer Ausgabe, II. Abt. Bd. 41, S. 136-153

[2] Kristo. Frasheri: The History of Albania. A brief survey. Tirana, 1964. Georg Stadtmüller: Forschungen zur albanischen Frühgeschichte. Wiesbaden, 1966.

[3] Antun S. Dabinovic: Kotor u drugom Skadarskom ratu (1419-1423). Rad Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti 1939 (ili 1935)

[4] Heinz Fähnrich: Geschichte Georgiens von den Anfängen bis zur Mongolenherrschaft, S. 103 ff. Shaker, Aachen 1993.

[5] Constantin Jirecek, Jovan Radonic: Istorija Srba, knj. 1, Beograd, 1952

[6] Jakob Philipp Falmerayer, „Geschichte der Halbinsel Morea während des Mittelalters“, Stuttgart, 1830-1837.

[7] Georg Stadtmüller, ibid.

[8] ibid.

[9] Constantin Jirecek: Albanien in der Vergangenheit. In: Österreichische Monatshefte für den Orient, Nr. 1, 2. Wien, 1914

[10] Milan Sufflay: Biologie des albanischen Volksstammes. Österreichische Rundschau für historische und soziale Wissenschaften, Jahrgang V, Heft 17, Wien, 1916.

[11] A. M. Seliscev: Slavenskoe naselenie v Albanii. Sofia, 1931.

[12] Jovan Hadzi-Vasiljevic: Arbanaska liga – Arnautska kongra – i srpski narod u turskom carstvu (1878-1882). Beograd, 1909.

[13] Ekrem Bey Vlora: Lebenserinnerungen, Bd. I (1885-1912), München, 1968.

[14] Wassa Effendi: Albanien und die Albanesen. Berlin, 1879.

[15] Milos Misevic: Grehovi i gresnici. NIN, br. 1660, 24.10.1982.

[16] Jovan M. Jovanovic: Juzna Srbija od kraja XIII veka do oslobodjenja. Beograd.

[17] Ali Hadri: Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji. Istorijski glasnik, 1-2, Beograd, 1967.

[18] Weltkongress der Serben: Kosovo&Metohija. Das serbische Jerusalem und die Angriffsgelüste der “NATO-Demokratien”. Aschaffenburg, 1998.

[19] ibid.

[20] ibid.

[21] Подробније о овој проблематици у: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, KАТЕНА МУНДИ, Београд, 2018.

[22] Упореди: Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert (Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S.23; исто тако: Tillman Schiel: Ethnie, Staat, Nation ‒ was ist Fiktion, was ist Realität? In: Peripherie 18/19 (1985), S. 162-171.

[23] Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press. pp. 177–180.

[24] Karl Hopf, Chroniques gréco-romanes inédites ou peu connues, Berlin: Weidmann, 1873.

 

[25] Jovanović, Gordana (1991). „Starosrpski jezik u dva pisma Đurđa Kastriota Dubrovčanima”. Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji. Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore.

[26] Gibbon, Edward (1802), The history of the decline and fall of the Roman empire, T. Cadell;

(1901) [1802], The decline and fall of the Roman empire, P. F. Collier & Son, OCLC 317326240

[27] Ramet, Sabrina (1998). Nihil obstat: religion, politics, and social change in East-Central Europe and Russia. Durham: Duke University Press. ISBN 9780822320708.

[28] Ибид, Karl Hopf

[29] Sindik, Dušan (1990), „Dve povelje u Hilandaru o Ivanu Kastriotu i sinovima”, Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji: Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Cetinju 21-22-i-23-juna 1990 (на језику: српски), Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore; Stručna knj., OCLC 29549273