Владимир Умељић: КОСОВО И МЕТОХИЈА (30 ГОДИНА КАСНИЈЕ)

Ох, ох, ох, горко уви мње!

Ћути страх и беда тогда беше;

Матер од чедех раздвајаху,

А от оца сина;

Младе робљаху

А старе секаху и дављаху…

Уви мње, љуте туге…

Того пролећа

Патријарх Арсеније Чарнојевић

Из Пећи даде сја бегу уз Дунав за Немцем

С неколико владика земље српске

И иноци многи от сеја преедели

И народ србски мног…

37.000 фамилија…

Овом прастаром тужбалицом из времена Велике сеобе Срба 1690. почео је доњи текст о Косову и Метохији, који сам објавио пре скоро тридесет година (14.08.1997.). То је значи било још пре финалне НАТО-агресије, у време Слободана Милошевића.

Писана реч је ризница нашег памћења, корисно је дакле призвати с времена на време забележена сведочанства времена. Шта се променило у протеклом времену а шта је и даље актуелно?

Српска „4 С“ могу се на разне начине интерпретирани, у односу на Косово и Метохију би смело да буде примерено Светиња Судбина Савест Српства. Наравно, за све следбенике неумрлог србомрзитеља Броза, за све послушнике римског цезаропапизма, као и за све поклонике оплемењујуће Кокакола-културе, горња асоцијација је вероватно само „преживела националистичка патетика, живљење у аветној и злослутној прошлости“, па можда и „хушкачко призивање нових ратних несрећа“.

Не мари. Тачно је, наиме, да се за српске светиње, савест и судбину на ах! тако слободном тржишту актуелног светског поретка не може купити ни најјефтинији хамбургер, али је исто тако тачно, дао је Бог, да се – тихи и проређени – гласови српске савести ни свим златним теладима света не могу (п)откупити.

Ко говори о српској косовско-метохијској прадедовини, тај свакако не призива нити Супермена, нити партизанске Мирка и Славка за сведоке. Не, његови јемци су византијски Порфирогенит, Свети Кнез Лазар и видовдански божури, српски конзули овог несрећног 20. века Бранислав Нушић и Милан Ракић.

Његови сапутници су сви Срби, који су љубав према својој нацији и вери платили на османлијском коцу и шиптарском ножу, његови светионици су преко хиљаду сакралних споменика светосавског православља на овом јерусалимском тлу.

Учени византијски цар Константин Порфирогенит истиче да су сва племена, која насељавају византијску територију Дукље српска. Албанци се код византијских историчара први пут као племенска заједница помињу у 11. веку под именом Алванои, Арваните (1042. и 1078.), као и Алвани, значи у време када је српска државност на овим просторима постала позната и призната историјска чињеница.

Није, сигурно, погрешно подсетити се и на чињеницу да и од смрти српског владара Светог Јована Владимира па до појаве Стефана Немање на овом подручју и даље егзистира српски државно-правни континуитет, као и да је Скадар пуних 145 година (1043-1108.), све до Бодинове смрти, био културни центар српског краљевства.

Исламизација и албанизација Косова и Метохије се одвијала у више наврата:

• Продор Турака на Балкан и масовно албанско прихватање ислама стављају православне Србе у врло незахвалан положај тоталне обесправљености. Одмах почиње и све време траје турско-албански исламски терор, уништавање и насилне миграције аутохтоног српског живља.
• Призренска лига формулише 1878. програматску основу велико-албанске национално-државне идеје, која и данас представља једину „библију“ албанских сецесиониста Косова и Метохије. Стоји међутим чињеница, да се српски конзули у праскозорје 20. века ту срећу са племенском организацијом албанских фисова, сви Малисори, Хоти, Клименти, Миридити, Берише, Краснићи, Кастрати, Шаље и др. представљају у најповољнијем случају зачетак националне самосвести а ни у једној форми било коју врсту државности.
• Други светски рат је време поражавајуће масовне албанизације, време фашистичких монструма на Балкану, Хрватске и Албаније, време бруталног искорењивања свега што је српско.
• Послератни период, у коме је хрватски бољшевик Броз доживотно водио Србе у Лепоглаве и на Голе Отоке, остале у бољи живот и све заједно у светлу будућност, која је увек била и остала пред нама. У тих неколико деценија је демографско/политичка структура Косова и Метохије много драматичније изопачена а на српску штету, него за сва она столећа османлијске владавине.
• потом следи постброзовска, данашња фаза, претходница финализације откидања косовско-метохијског срца од Србије.

Шта се дакле изменило од оног тренутка када су српски властодршци изјавили да се од данас не зову више комунисти, већ социјалисти? Да ли су престали притисци на Србе, застрашивања, терористички напади, убиства, силовања, да ли су престала присилна исељавања српског живља?

Да ли је поништен Брозов декрет из 1945, по коме се забрањује Србима, протераним са Косова и Метохије у време Другог светског рата, да се врате на своје дедовине? Да ли је Српској православној цркви враћена столетна имовина , коју је Броз заједно са својим српским послушницима својевремено украо?

Да ли су протерани сви они илегални албански имигранти, они тихи па све гласнији окупатори, који певају: „Од Тиране па до Жиче, република нова ниче!“? Да ли српска држава брани на Косову и Метохији витални државни интерес, наиме – опстанак Срба на Косову и Метохији и останак Косова и Метохије у Србији?

Не.

Ново у позитивном смислу је, да је голи инстинкт самоодржања подстакао Србе да се одрекну летаргије, саморазарајуће пасивности и приступе врло конкретном самоорганизовању, да подигну глас у одбрану свог права на сопствени идентитет, на отаџбину, на преживљавање.

Прошле године је на једном састанку највиших представника Српске православне цркве на Косову и Метохији, Српског покрета отпора Косова и Метохије и Светског Сабора Срба одлучено и спроведено у дело оснивање Црквено-народног сабора, као легитимне и аутентичне институције, која заступа свесрпски интерес на Косову и Метохији.

Светски Сабор Срба се потом обавезао на организовање важних политичких разговора о судбини српске Свете земље са високим политичарима, члановима британског парламента, члановима парламента Европске уније у Бриселу, као и представницима свих политичких странака, заступљених у немачком Бундестагу.

Српска реч се коначно, врло гласно и консеквентно чула и у устајалим светским кухињама моћи и ми смо нажалост морали да чујемо, да ће погрешна саможивост и грешна инертност актуелног српског режима неминовно довести до интернационализације „Косовског питања“.

Наравно – на српску штету.

На овогодишњем Видовданском националном саветовању у манастиру Грачаница 27. јула, са радним председништвом Његова Преосвештеност, Епископ Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије, председник Српског покрета отпора Косова и Метохије, Момчило Трајковић и председник Светског Сабора Срба, др Ђорђе Јовановић, поново се апеловало на српску државу, Српску православну цркву, интелектуалце, на све Србе да схвате свеобухватну важност свесрпског питања Косова и Метохије и да се освесте док још постоји клица свести, да се у име све наше деце одлуче за светлост, те да потомцима не натоваримо претешко бреме тоталне родитељске помрчине.

Скуп је поздравио својим благословом Његова Светост, Патријарх српски, ГГ Павле.

Порука скупа је гласила, да су светски зломоћници поново на послу поништавања нашег крстоносног народа, не може се превидети да правашко-усташко великохрватство са уживањем сварује злосрећну Српску Крајину, да потурчени Бошњаци гладно меркају већ осакаћену Републику Српску, да косовско-метохијски Албанци врућег срца и са хладним презиром черупају онемоћалог српског болесника, али – мрак у Србији је српски мрак а препород је могућ, ако Срби не остану и без свог срца.

Без Косова и Метохије.

Овај текст је, још једном, објављен пре скоро 30 година. Шта се променило у протеклом времену а шта је и даље актуелно? На то питање морају да одговоре актуелни српски политичари, црква, интелектуалци, сви Срби.

Дао Бог, да крене набоље, не би ли прастара тужбалица из времена Велике сеобе Срба 1690. „Ох, ох, ох, горко уви мње!“ коначно отишла као сведочанство времена у историју књижевности, престала да буде актуелна. Да не читамо и не слушамо више скоро свакодневно:

„Младе робљаху а старе секаху и дављаху“…