Владимир Умељић: КОЈИ ОБЛИК ИМА ВОДА?

Шта се мења на стварности, када Ефраим Зуроф, директор „Центра Симон Визентал“, по ко зна који пут понови, да Срби нити су починили геноцид у Сребреници, нити на Косову и Метохији (Политика, 16.04.2024.)?

Ништа, јер истина је непроменљива. Ко наиме има иоле смисла за реалност и акцептира постојање (= истину) стварности, тај мора претходно да акцептира постојање (= стварност)истине.

Хоће ли се нешто променити на стварности, ако тј. пре када западне земље, у првој линији Немачка, САД и Велика Британија, успеју да прогурају у УНО некакву резолуцију о „српском геноциду у Сребреници“?

Не, ништа, јер фатална заблуда светских зломоћника је вазда била, да је стварност само њихова лична вода, која поприма форму свих посуда из њихове кухиње, у које је они улију и потом кажу – само слеп не види да вода има облик флаше, шоље, чиније, епрувете, каде… Како рече још старогрчки софиста Протагора – не постоје чињенице, већ само интерпретације.

А ту заблуду су НАТО-политичари довели до (скоро) савршенства

Није лако одупрети се искушењу и не помислити, да је италијански књижевник са Сицилије Андреа Камилери при смишљању своје говорне фигуре о „облику воде“, био руковођен или барем дубоко инспирисан говором, понашањем и делањем западних политичара, идеолога и демагога, као и и свих њихових верних секунданата и услужника, лакеја из области медија, (формалног) права и (селективног) морала, из академских кругова и опортунистичких социјалних кружока различитих, мада унисоних профила.

Актуелно се политичари, у првој линији из Немачке, САД и Велике Британије, одважују да узурпирају власт над дефиницијама науке (дефиниција злочина геноцида) и инструментализују их у сопственом интересу, јер – Срби би ето морали да су извршили геноцид(е) а НАТО је био само верни, покорни и доследни инструмент воље „Милосрдног анђела“.

И при томе гадљиво окрећу главу и одмахују руком, када се неко усуди да помене малу Милицу Ракић, убијену од НАТО-бомбе на њеној ноши, и још преко стотину дечијих жртава своје само „хуманитарне инревенције“ 1999. у остатку Југославије.

Докле већ о тим безначајним „колатералним штетама“?!

Но зар сличну катастрофалну грешку, која је дуже од хиљаду година парализовала хуманистички развој човечанства, нисмо већ доживели, када су нпр. ватикански „експерти“ тврдили да је римски папа непогрешив,земља пљосната плоча, а једна жена црвене косе и са повећим младежом на лицу заправо вештица? Да је Ђордано Бруно једна врста терористе а Галилеј безочни лажов и клеветник?

А да не говоримо о „стварности“ Адолфа Хитлера, у којој су Јевреји, Роми, Словени, болесни и хендикепирани били „мање вредан живот, подљуди, нижа биолошка врста“, који морају да буду искорењени.

Наравно, само ради добробити, напретка и просперитета човечанства.

Колико свесно они уз то инфлационирају и сам појам геноцида, тиме обезвређују и накнадно дехуманизују јерменске, јеврејске, ромске, српске, итд. жртве? Јер да се Хималаји, Анди и Алпи састоје од злата, један килограм сигурно не би више коштао 69.000 евра а да се песак Сахаре, Гоби и Калахари састоји од дијаманата, ко би још плаћао 27.130 долара за један карат?

А ако се геноцид свуда и увек понавља, шта је још специфично у том злочину?

Тја, инфлационирање о обезвређивање правих геноцида и њихових жртава, биће да је и то нека врста „колатералне штете“ при слеђењу једном вишем циљу усрећавања човечанства у смислу своје „међународне заједнице истих вредности“, дакле у смислу умножавања својих профита и поседа?

Уосталом, геноцидне жртве се не котирају на берзи, акционари могу да се опусте.

Није свакако за занемарити да то обезвређивање првобитно „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин) иде на руку и онима, који у наследницама некадашњих геноцидних држава (Немачка, Хрватска) поздрављају свако релативизовањеи у крајњој линији банализовање дотичних ужаса, као добродошло растерећивање од страшног историјског наслеђа својих злочиначких предака.

Но чему узбуђивање, позивање на морал и етику, на пијетет, културу памћења и профилактички принцип „Никад више!“? Песак Сахаре остаје то што јесте а инфлационарно појефтињење дијаманата?

О чудна ми чуда, све је то за људе, па и немачки градић Нердлинген има око 72.000 тона дијаманата у зидовима својих грађевина, јер су грађевинари користили камен из локалног кратера, који је настао пре 16.000.000 годинаударом једног метеорита, при том наишао на високу концентрацију графита и створио драго камење.

И ти дијаманти су ситни, нагомилани, безвредни, овде дакле милиони мајушних дијаманата, које се не исплати екстраховати из камена, тамо милиони жртава геноцида, које се не исплати извлачити из старих списа, све само нормално, случајно, десило се, припада калеидоскопу живота а уосталом – све је релативно, не постоје чињенице, већ само интерпретације, зар не?

Како нам наши добронамерни, традиционални пријатељи са Запада неуморно понављају – заборавите прошлост, окрените се будућности, промените свест, отворите се коначно стварности!

Стварности? У коју посуду улива западњак ту воду?

Када се у разговору на српском језику чује нпр. „Новац није све“, може се (још увек) са довољним степеном вероватноће поћи од тога, да се тиме подсећа на вредности, које немају тржишну вредност, као што су љубав, пријатељство, верност, поштење, искреност…

Но много мање је сигурно да се та реченица на неком западном језику не би завршила са „… човеку су уз то потребне и некретнине, злато, акције, обвезнице, биткоини, дужничке опције, субвенције, пореске олакшице…“

Другим речима, људи живе у паралелним световима, које све мање конвергирају, поларизација напредује и заоштрава се, прогнозе даљег развоја ситуације су незахвалне, перспектива замагљена.

Закључно, назад од општег ка посебном – хоће ли се нешто променити на стварности, ако тј. пре када западне земље, у првој линији Немачка, САД и Велика Британија, успеју да прогурају у УНО некакву резолуцију о „српском геноциду у Сребреници“?

Не, ништа, јер Запад ће као и до сада заступати став, да је стварност (= истина) само њихова лична вода, која поприма форму свих посуда из њихове кухиње, у које је они улију и потом кажу – само слеп не види да вода има облик флаше, шоље, чиније, епрувете, каде…

Та предстојећа резолуција у УН додуше значи, да ће се олујни ветар са те стране још појачати, те да морамо добро размислити како и где градити ветробране, односно како и где ветрењаче, већ према прилици и само у складу са сопственим интересима.

Но једно стоји – у посудама Запада не станује истина.

Срби јесу грешили и греше, али никада нису починили било какве геноциде. А геноцидним жртвама није место само у уџбеницима историје, већ и у нашим главама и срцима.