Владимир Умељић: КО СЕЈЕ ВЕТАР, ТАЈ ЖАЊЕ ОРКАН

Највећа бојазан од почетка кризе у Украјини била је, да ће Запад потценити одлучност Русије да се не преда и не потчини а преценити сопствену моћ, те ескалирати ситуацију све до нуклуеарног Армагедона.

Та опасност је по свему судећи постала неупоредиво мања, но шта тренутно раде ЕУ-НАТО земље, заједно са Велико Британијом? Оне чак ни н покушавају да коригују своју вишегодишњу погрешну политику, већ напротив, оне тренутно чине све да се свет не врати у стање мирољубиве коегзистенције, настављају да (апсолутно неодговорно, скоро мазохистички, до самоубилачки) „плаше мечку решетом“.

Жустри акционизам у првој линији британског Кеира Стармера и француског Емануела Макрона је опасно поигравање с ватром. Они громогласно најављују слање до 50.000 својих тешко наоружаних (НАТО) војника у Украјину по престанку актуелних ратних дејстава, који би требало да „уразуме агресивног Путина“ и да га „одврате од покушаја даље насилне експанзије и напада на Европу“.

Да ли је могуће да они нису схватили, да је управо то био разлог руске специјалне операције, наиме, да НАТО-трупе не дођу у Украјину, на руску границу? И сада, ако би све ишло по њима, све из почетка?

Зар им ништа не значе оне стотине и стотине хиљада непотребно изгинулих Украјинаца и Руса, зашто иду на то да им следе стотине и стотине хиљада Француза и Енглеза? Јер бојно поље би се сасвим сигурно померило ка западу.

А ако све то посматрају као изузетно хазардерску партију покера – како један пар, било краљева, било осмица или пре седмица, (Стармер и Макрон) мисли да блефира против флеш ројала, који се несумњиво налази у рукама Кремља?

А ако мисле да уцене Доналда Трампа и изазову рат НАТО-Русија, онда се њима не може помоћи, то тек није за очекивати, Џозеф Бајден је био непромишљени и острашћени хазардер са „тунелским погледом“ и само црно-белом представом стварности, али Трамп по тренутном стању ствари то није.

Напротив, он је ЕУ-лидерима једноставно поручио да морају да одрасту, да преузму одговорност за себе и своје државе и народе. Али код њих управо на томе мањка, дакле, на одговорности, трезвености, прагматичности и – искрености.

Јер (пословично) само ној забија главу у песак када види лава и очекује да ће он стога нестати. Другим речима, Русија није пала на колена у годинама, када је читав НАТО радио против ње а сад ће то учинити под претњом једне нехомогене, разглављене ЕУ и Велике Британије, чије привреде све више храмају и које тек почињу да се наоружавају – какав је пак то смисао за реалност?

Они, са свим дужним поштовањем, подсећају на штићенике једног завода за децу са проблемима у односу на учење и социјално понашање, које је васпитач пре времена напустио и који сада сматрају да могу да прескоче свако даље учење, те покушавају да се понашају као самосталне одрасле особе.

ЕУ је била и остала политички и војни патуљак, Велика Британија има своје империјално време у већ далекој прошлости, као и Француска своје колонијално. Надајмо се да њихови данашњи лидери имају барем осећај за време и да не сањају о некаквом понављању Кримског рата (1853-1856.), када су заједнички (и успешно) спасавали турског султана од надмоћне руске војске.

Здрав разум (и морал) налажу, као прво, да се изврше трезвене и свестране анализе претходећих и врло трагичних догађања, да се преузме одговорност за сопствене грешке у размишљању и делању, да би се на основу тога одабрала права политика, да би се омогућио један нови почетак.

Јер они врло добро знају које су то грешке и преступи, као нпр. илегални Мајдански пуч, покушај колосалне преваре при потписивању уговора у Минску, само да би што више наоружали режим Володимира Зеленског, итд.

Понашање и делање, значи, које је било диктирано (несувислом, незрелом, нереалном) политичко-економском калкулацијом а не из демократског убеђења, идеализма, хуманости.

Крунски доказ за то је огроман број апсолутно непотребних, бесмислених жртава.

То су сви изабрани народни представници дужни својим бирачима, свим својим грађанима. А будући да консеквентно истрајавање на својим грешкама прети све више и самој егзистенцији ЕУ, која је првобитно била изузетно позитивна идеја, то они дугују и свим грађанима ове заједнице.

Но тога нема још ни у траговима.

Немачки (још) канцелар Олаф Шолц се врло скептично изразио о овом намераваном авантуристичком подухвату, што није чудо с обзиром на позната немачка историјска искуства са Русијом, али и на актуелни развој односа са САД, као и у читавој глобалној констелацији.

Надајмо се, закључно, да ће све на крају остати само „бура у чаши воде“, нешто што ће само незнатно заталасати мореуз између Француске и Велике Британије. Јер ако ствари оду предалеко, општа катарза ће бити тешка и мучна, скупа и прескупа.

Ко наиме сеје ветар, тај жање оркан. То се никоме, значи ни ЕУ не може пожелети.