Владимир Умељић: КО ПРЕДЛАЖЕ СЛЕПОМ НАОЧАРЕ?

Председник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић изјавио је: „Мислим да ниједан добронамерни човек није могао очекивати да ће се модерна Хрватска поистовећивати са (Павелићевом) НДХ на начин што ће лидерима три странке који су осудили најстравичнији злочин забранити улаз у Хрватску (…)
Сматрам да у 21. веку не могу постојати идеологије које оживљавају фашизам и нацизам. Усвајањем Резолуције о Јасеновцу направили смо цивилизацијски искорак и да искажем задовољство што су сви посланици у Скупштини Црне Горе, без обзира јесу ли или не гласали за Резолуцију, саопштили да је Јасеновац – геноцид““ (Политика, Београд, 25.07.2024.).

Данашња тј. како Мандић каже „модерна“ Хрватска је задала болан ударац данашњој Црној Гори, забранивши тројици српских политичара улазак у Хрватску, као одмазду због усвајања резолуције, којом се осуђује Србоцид хрватске државе 1941-1945. и апострофира Јасеновац као логор смрти и беспримерних ужаса.
Надајмо се да ће НАТО-припадништво Црне Горе, које је далековиди Мило Ђукановић вероватно и због могућности оваквих великосрпских испада крајње ужурбано (дакле без да пита народ, без референдума) прогурао, спасти ову државу од даљих хрватских одмазди и могућег колапса, пропасти.
Но ето му сад прилике да се врати на политичку сцену, нпр. једним извињењем Хрватској, због овог нечувеног чина демократски изабране Скупштине Црне Горе, јер у томе има искуства – он се истима већ једном извинио због бомбардовања Дубровника, мада је претходно као недемократски (комунистички) инсталирани врхунски званичник своје земље громогласно обзнањивао „Победићемо ми те усташе!“
Но добро, успешност политичких јегуља се мери њиховом дуговечношћу а она не иде без слеђења Николу Макијавелију („Није важно ко шта каже или учини, већ коме то користи.“) односно Ђованију Томасу ди Лампедузи: „Све мора да се промени, да би све остало исто.“
Како каже стара изрека: „Моћ корумпира, апсолутна моћ корумпира апсолутно“, мада није згорега размислити у конкретном случају и о успутном размишљању београдских кафанских мудраца – ко год каже да један политичар мора да буде поштен, тај мисли и да један успешан шверцер дувана мора да буде непушач.
Другим речима, он никада није био слеп и увек правовремено бирао нове, актуелне односно политички опортуне наочаре.
Овај мали излет у (горку) сатиру, признајем, инспирисан је колико примереном, толико и фином иронијом председника Скупштине Црне Горе („Мислим да ниједан добронамерни човек није могао очекивати да ће се модерна Хрватска поистовећивати са (Павелићевом) НДХ“), горчина међутим проистиче из чињенице, да се данас они, који говоре и заступају истину, врло спремно стављају на стуб срама, док они који живе лажи, неморал и нељудскост слове као државници, као достојне, верне и одане слуге свог народа.
Шта вреди суочавати дотичне представнике водећих елита „модерне“ Хрватске са исказима преживелих мученица Јасеновца, које се двадесет година по избављању из овог земаљског пакла сећају крика мале Србчади у Јасеновцу: „Чико, немој да нас кољеш!“ и одговора џелата: „Не бојте се, чика ће то полако!“?

Или конфронтирати их са нацистичким извештајима, као што је нпр. онај од 06. децембра 1943, који се данас налази у US National Archive, по коме је до тог дана само у Јасеновцу убијено око 200.000 људи? То значи, тих двадесет месеци је сваког месеца само на том стратишту убијано просечно 10.000 људи.
Не, ко то покуша, тај у најмању руку добија забрану уласка у „модерну“ Хрватску.
А камоли кад се неко усуди да говори о геноциду, о народоубиству, о Србоциду хрватске државе 1941-1945! Тај би вероватно добио доживотну забрану изласка из Хрватске, ако би се преварио и крочио у њу!
Јер шта је већ 10.000 жртава месечно, плус још много, много њих широм читаве државе, која је иначе опстала дуже од четири године, дуже од 48 крвавих месеци? Зар тако нешто назвати геноцидом, Србоцидом?
Не, останимо реални, то су само злонамерне клевете, лишене сваког основа!
Злобни покушај оживљавања оне средњевековне „црне легенде“ о Хрватима, који су наводно у Тридесетогодишњем рату у служби Ватикана починили злочине над протестантским цивилним становништвом у освојеном Магдебургу, што је кулминирало постављањем оног лажног натписа на највећој тамошњој цркви: „Боже, сачувај нас куге, рата и Хрвата!“
Укратко, подли покушај да се укаља наша суверена, часна и примерна, славна и у сваком погледу грандиозна вишевековна историја, када смо храбро стајали на бедему Европе, на бранику вере и слободе, то је удар на наш идентитет и тежња да нас се прикаже као геноцидни народ!
Да ли је дакле предочавање горе наведених и још многих других историјских чињеница о Србоциду хрватске државе 1941-1945. њима равно бесмисленом покушају да се слепима понуде наочаре?
Јер не ради се наравно о бесмислицама о некаквој колективној или наследној кривици а камоли о још већој бесмислици о „геноцидним народима“, већ о утврђивању историјске истине, као предуслову измирења и коегзистенције два суседна народа.
Да ли се при њиховом здушном одбијању суочавања са историјом можда ради о оном патолошком феномену, који медицина назива „психогено слепило“? Када човек при наизглед нерешивим конфликтним ситуацијама и прекомерном стресу дословце бежи у обољење, у слепило?
Или је њихов проминентни интелектуалац Мирослав Крлежа пришао ближе истини, када је својевремено писао о тој мегаломанској распеваности и митоманији у односу на „хрватску историјску грандиозност и славу“ (Мирослав Крлежа, „Десет крвавих година“, Загреб, 1926.):
„Хрватство, никада у историји исток и никада сасвим запад, под фаталним утицајем двеју јаких цивилизација, јужно-медитеранске и северно-германске, једна пролазна зона снажних економских интереса и концепата са свих страна света, исувише слабо да би се конституисало као самостално државно тело а ипак толико отпорно да не пропадне, егзистирало је тако од прастарих времена па до модерне
(…)
Сви напори да се хрватство одврати од његовог кружења око туђих осовина, остали су без резултата
(…)
Већ 1.000 година траже Хрвати једног господара, који би њима владао. Од мађарског Коломана (1102.), па до сусрета у Крижеву (1526.), када се по први пут појављују Хабзбурговци а папски изасланик у Будиму то с правом назива „Trovarsi altro signore“ („Тражење другог господара“)
(…)
У односу на уговоре и глупе политичке пактове Хрвати су већ столећима стручњаци (…) то су све хрватски малограђански политички уговори са политичким противницима, при чему ти противници наравно никад нису у праву а Хрвати су увек у праву. Чињеница да смо ми Хрвати (најтипичнији малограђански политички кверуланти) увек у праву на овом свету, то је управо наше „Хрватско право“, које хрватском грађанину даје његову свест. Свакако, прилично је глупо 900 година увек губити и истовремено бити у праву
(…)
У 800 година, укупно 30 дана хрватског суверенитета, то је цео хрватски биланс на конту суверености
(…)
Главна особина малограђанског хрватства је да оно погрешно мисли и да исправљање свог погрешног размишљања сувише касно спроводи (…) Малограђанско, псеудогосподарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости
(…)
Хрватско стање је једна рубна егзистенција још од времена Каролингаи све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених рубних егзистенција
(…)“
Ова Крлежина анализа би смела да говори у прилог једне врсте „психогеног слепила“ и данашњих хрватских водећих елита и узалудности сваког покушаја да се слепом понуде било какве наочаре.
Истовремено, прилично је сигурно да би њему данас био забрањен улазак у Хрватску.
Тја, позната је изрека да сваки народ има вођство, које заслужује, али овакве елите не заслужује ниједан народ, грађење идентитета на неистинама не може да успе, то се раније или касније враћа као бумеранг, не може да изађе на добро.
Но шта је са српским политичким елитама, конкретно са српским скупштинарима, шта они чекају, зашто већ одавно нису донели једну декларацију, резолуцију о Србоциду хрватске државе 1941-1945?
Већ су напротив већ једном допустили да одговарајући предлог њихове колегинице Смиље Тишме, преживеле мученице хрватских концентрационих логора у Другом светском рату, срамно пропадне?
Можда понеког од њих инспирише предлог једног текста, који су потписали бројни Срби из дословце читавог света (на https://www.peticije.online/1941-1945 DEKLARACIJA O SRBOCIDU HRVATSKE DRŽAVE 1941-1945. I LOGORU SMRTI JASENOVAC )
Заблуда је, наиме, да би њихово потенцијално „психогено слепило“ могло да буде уважено као олакшавајућа околност, када се једног дана буду нашли пред неумољивим судом историје.