Владимир Умељић: КО ЈЕ ПОБЕДИО НАЦИЗАМ?

Владимир Умељић

Предстојеће oбележавање дана капитулације нацистичке Немачке одражава све дубљу поларизацију у свету и, истовремено, све израженији историјски ревизионизам.

Руси не смеју да буду међу слављеницима, не, чак ни при помену у некадашњем логору смрти Аушвицу, кога је Црвена армија ослободила. А Доналд Трамп је управо једним потезом пера прогласио САД  јединим правим победником светских ратова, коме сви остали народи морају да дугују вечну захвалност. И, претпостављено, да за то вечито плаћају.

Подсетимо се неколико историјских чињеница.

Нацистички поход ка Истоку био је врхунац вишевековног настојања Запада да коначно себи подвргне Русе и докопа се најпространије државе на свету. То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, потом Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, Немаца, Аустријанаца, Чеха, Словака, Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, итд. у Првом светском рату, па до нацистичких Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером.

Хитлерова „коалиција вољних“ на Источном фронту у Другом светском рату састојала се из

‒ 3 – 4.000.000 Немаца,

‒ око 145.000 Хрвата,

‒ око 500.000 Румуна,

‒ 250.000 Италијана,

‒ 800.000 Мађара,

‒ близу 18.000 Шпанаца (Франкова „Плава дивизија“),

‒ преко 500.000 Финаца,

‒ 45.000 Словака,

‒ два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, „Легија украјинских националиста“

Степана Бандере (која је јоДоналд Трампш пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца,

‒ као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).

Други извори говоре пак о између 4,5 до 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600.000 из редова његових савезника.

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2,7 милиона војника у ратним радњама и 1,1 милиона у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника).

Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава. Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26,6 милиона, од тога око 11,4 милиона војника, 8,4 милиона палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15,2 милиона совјетских цивила.

САД, као једини победник светских ратова, коме сви остали морају да дугују вечну захвалност? И, претпостављено, да за то вечито плаћају? Нико, наравно, не може да оспори велики амерички допринос бацању нацизма на депонију историјског смећа, али ова надмена искључивост нема много додирних тачака са реалношћу.

А уз то долази и она пословична „друга страна медаље“.

За подсећање: Адолф Хитлер није крио одушевљење и знао је у свом програматском памфлету „Мајн Кампф“ да похвали, као и да у свом следственом „Програму еутаназије мање вредног живота“ (убијање стотина хиљада болесних и хендикепираних лица) примени у пракси једну од детерминанти социјалне климе у САД од почетка XX века:

„Томе је припадала бизарна идеологија „нордијске господарске расе“ или пак елиминација „мање вредних (еугеника). Већ 1914. је влада САД заједно са познатим фондацијама, са Рокфелеровом, Карнегијевом, итд. као и са познатим научницима са америчких универзитета израдила детаљни „Расни програм“ и то не само за своју земљу, већ за читаво човечанство. По тим плановима је требало да до 1985. године само у САД буде уништено око 45 милиона „мање вредних људи“ (Hermann Ploppa, „Hitlers amerikanische Lehrer Die Eliten der USA als Geburtshelfer der Nazi-Bewegung”, ISBN 978-3981270303, November 2008.).

Осим ове расистичко-идеолошке компатибилности тј. подршке и инспирације постојала је и врло конкретна привредна сарадња, чији мото је тадашњи шеф Џенерал Моторса Alfred Sloan на следећи начин образложио: „Један интернационални концерн води своје послове искључиво на пословној бази и не обазире се на политичке погледе на свет свог руководства или држава, у којима се одвија његова активност.“ („Die Presse“, Print-Ausgabe, Wien, 8. III 2015.).

Фирма Кодак је признала да је тада користила раднике, које су нацисти присилно доводили из окупираних земаља. Амерички публициста Edwin Black је у својој књизи „IBM и Холокауст“ указао на чињеницу да је ова фирма развила систем картица и тзв. Hollerith-машине, помоћу којих је организација депортовања Јевреја у концентрационе логоре и њихово масовно убиство постало знатно ефицијентније. Кока Кола је 1933. продавала око 100.000 сандука свог напитка годишње у Немачкој 1939. већ око 4,5 милиона и исказала је своју захвалност режиму нпр. и спонзорством Олимпијским игара у Берлину 1936, које су пропагандистички подизале Хитлеров углед у свету, итд.

Још већу тежину разултати истраживања, које је јавности представио Antony C. Sutton:

„Док се полуистина да је хитлеризам побеђен захваљујући доприносу америчких оружаних снага неуморно утерује у главе, пређуткује се друга половина истине. Чињеница да је хитлеризам само уз помоћ англо-америчког капитала уопште могао да настане, представља наиме још увек табу-тему званичне историографије“.

Финансијска и привредна сарадња између САД и Немачке је заправо започела одмах после завршетка Првог светског рата, када су побеђеној Немачкој наметнуте ратне репарације у скоро утопијској висини од 132 милијарде златних марака:

„Њујоршка банка Morgan & Co је прво развила тзw. Owen Young -план а потом Dawes -план, по коме су од 1924. у Немачку ишле милијарде долара годишње као кредити, највећим делом из САД а мањим из Велике Британије. Један део је ишао немачкој држави (по повишеним каматама) а други немачкој индустрији, да би се поново подигла привреда. Држава је та средства употребљавала мањим делом за изградњу инфраструктуре а већим за отплату репарација, које су значи само кроз кредите исплаћиване.

То је било врло профитабилно за приватне банкаре, за инвесторе из САД и Велике Британије а немачка привреда је почела да цвета и релативно брзо постала друга по снази у свету. Захваљујући кредитима повериоци (Италија, Белгија, Француска, итд.) су добијали репарације и плаћали сопствене ратне дугове САД и Великој Британији, које су дакле вишеструко профитирале на Првом светском рату и његовим последицама. (Carroll Quigley: Katastrophe und Hoffnung, Basel 3. Aufl. 2011.)

Кружни ток капитала је био довршен.

Англо-амерички финансијски магнати су уз то у двадесетим годинама радили на изградњи картелског система у немачкој индустрији, који ће неколико година касније битно помоћи доласку Хитлера на власт. Три највећа кредита у оквиру Dawes-плана, која су од стране интернационалних банкара у Wall Street-у стављена на располагање, отишла су управо дотичним немачким картелима, монополистичким концернима. Три четвртине укупне суме су дале три америчке банке – Dillon, Read & Co, Harris, Forbes & Co и National City Company – и оне су оствариле и највеће профите.

Међу продуктима које су два немачка картела, „IG Farben“ и „Vereinigte Stahlwerke“, производила, издвајају се нарочито катран, један споредни продукт при производњи кокса из каменог угља и хемијски азот (Nitrogenium), који су од есенцијалне важности при производњи експлозива. Ова два концерна су дакле у предвечерје Другог светског рата 1937-1938. производила 95% немачког експлозива и то захваљујући америчком капиталу а делимично и америчкој технологији. Други битни предуслов за вођење рата је поседовање течних горива. Немачка није поседовала налазишта нафте, али велике резерве каменог угља јесте. Хемичари концерна „IG Farben“ успели су да развију поступак хидрирања, којим се угаљ трансформише у нафту и то уз обилну помоћ америчке компаније „Standard Oil“ (John D. Rockefeller). У смислу интензивирања сарадње немачка фирма „IG Farben“ је основала своја представништва у САД, 1928. „Holding IG Chemie“ и 1929. „American IG Chemical Company“ и делила светска права на процес хидрирања са америчким „Standard Oil“ (Guido Giacomo Preparata: Wer Hitler mächtig machte, Basel, 2010.).

Хитлерова Немачка је решила питање производње експлозива и течног горива.
Тиме се помоћ САД при милитаризацији нацистичке Немачке није исцрпела. Опел, у стопроцентном власништву америчког Џенерал Моторса и Форд, у стопроцентном власништву америчке Форд Мотор Компани Детроит, били су највећи произвођачи Хитлерових тенкова (војних камиона, џипова, итд), против чега ове компаније никада нису протествовале, њихове су зараде на нечовечном рату немачког диктатора биле наиме енормне.

Историчар Ashby Turner је открио да је Џенерал моторс водеће позиције код Опела разделио нацистима а јеврејске сараднике или отпустио или мањим делом преместио у САД. И амерички ауто-концерн Форд је активно помагао нацистички режим чак и за време рата путем послова робне размене. Хенри Форд је био отворени и горљиви антисемит, и Wolfgang Zdral је установио да је он сваке године честитао Хитлеру рођендан уплатом од 50.000 рајхсмарака на његов приватни рачун код банке Bankhaus J. H. Stein. Форд је пак за узврат од свог нацистичког пријатеља добио највише одликовање за странце, „Großkreuz des Deutschen Adlerordens“.

Ово указује на чињеницу да шта више ни у случају Адолфа Хитлера „црно-бела“ представа стварности не одговара правом стању ствари. Он и његова партија као и читав репресивни државни апарат (полиција, војска, тајне службе, итд.) Немачке несумњиво сносе највећу одговорност за све ужасе Другог светског рата као и за велике геноциде у европском XX веку (и у случају Србоцида у хрватској држави 1941-1945. та одговорност је енормна, али индиректна). Велики број других учесника тадашњих историјских догађања сноси међутим своју (асиметричну) одговорност за развој истих.

Ко су дакле биле најважније финансијске, идеолошке, политичке, војно-индустријске и извршне „бабице“ из окцидентално-европске културолошке традиције при рађању и „вољни помагачи“ (Д. Ј. Голдхаген) при јачању и делању нацистичког диктатора?

‒ При утемељењу свог убилачког расизма Хитлер се ослањао на миленијумску традицију римокатоличке цркве: „Јеврејска нација не ради (…) она је слична једном огромном полипу (…) то су све сами паразити…“ (орган папинског језуитског реда Цивилтà цаттолица, 1896); „Ако и ми постанемо жртве овог тиранина свих народа, читава земљина кугла ће потонути у загрљај тог огромног полипа (…) Јевреји су паразити на телу других народа…“ (Хитлер у „Мajн Кампфу“); „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (…) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (…) ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“ (Адолф Хитлер, 1936.), као и на расизам и антисемитизам у САД (идеологија „нордијске господарске расе“ и елиминација „мање вредних људи“ (еугеника). То су дакле биле идеолошке „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ По изласку из затвора он је добио битну помоћ немачких римокатолички детерминисаних политичких партија при поновном легализовању његове NSDAP а по демократском уласку у парламент добио је од истих партија одлучујућу помоћ при рушењу Вајмарске републике и увођењу једнопартијске страховладе, тоталитаризма у Немачкој. То су дакле биле политичке „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Богати немачки индустријалци и банкари заједно са богатим не-немачким индустријалцима и банкарима из исте културолошке традиције, у првој линији из САД и Велике Британије, постарали су се за обезбеђење довољног капитала за финансирање Хитлерове изборне кампање и улазак у немачки парламент. То су дакле биле финансијске „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Богати немачки индустријалци и банкари заједно са богатим не-немачким индустријалцима и банкарима из исте културолошке традиције, у првој линији из САД и Велике Британије, постарали су се за обезбеђење довољног капитала за финансирање Хитлерове ратне машинерије. То су дакле биле војно-индустријске „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Милиони Немаца (као и не баш занемарљиви број других „нормалних“ људи из исте културолошке традиције, јер само у СС-јединицама је на пр. служило око 150.000 добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе, највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца) дубоко су интернализовали Хитлерову нељудску идеологију и дали му свој глас на демократским изборима а потом и нацистичку дехуманизацију циљних група геноцида, и извршили њихово масовно убиство. То су дакле биле извршне „бабице“ при рађању и „вољни помагачи“ при јачању и делању нацистичког диктатора.

‒ Представници исте културолошке традиције за време последњих балканских ратова на крају XX века, за поређење, показали су принципијелно исти начин мишљења (говора и) делања, закључно са поново васкрслом масивном дехуманизацијом циљне групе. Они су се ослањали на репресивну наддржавну НАТО-силу, да би остварили своје политичке и економско-финансијске циљеве. Паралелни покушаји да се дехуманизација циљне групе представи као морално-етички условљена реакција „у име хуманизма, демократије и одбране људских права“ последица је консеквентне узурпације власти над дефиницијама стварности и психагогије. Тај (начелно исти) начин мишљења (говора и) делања нема никакве везе са етиком и моралом.

Закључно, историја се поновила и по завршетку Другог светског рата, тада је „Dawes-план“ постао актуелан под именом „Маршалов план“ и САД су ставиле 13,12 милијарди US $ (одговара вредности од 127,1 милијарди US $ 2013.) на располагање, од чега је Немачка добила 1,4 милијарди као кредит, разуме се са каматама. Та средства су имала несумњиво позитивно дејство, не толико у реалном економском колико у каритативном и психолошком смислу, јер су износила мање од 3 % националног прихода у 16 држава-прималаца помоћи. Историчар економије Barry Eichengreen је израчунао да је кроз њих брутосоцијални продукт прималаца растао између 1948-1951. просечно само за 0,5%.

Радило се значи о истом начину размишљања и делања као и после Првог светског рата а са једном разликом, да су овог пута наиме и „нормални“ људи имали користи од тога. Полази се од три мотива САД за иницирање и реализацију овог пројекта:

‒ Помоћ за становништво Европе, које је живело у беди и делимично чак гладовало, што је био мотив са хуманистичким карактером и имао само позитивни ефекат за погођене.

‒ Сузбијање утицаја Совјетског Савеза и комунизма („Containment-Politik“), што је био само политички мотив у смислу сопствених интереса.

‒ Стварање тржишта за прекомерну продукцију у САД, која се захуктала у време рата, што је био само економски мотив у смислу сопствених интереса.

Да би се избегли неспоразуми, хуманистички чин помоћи угроженима се не може девалвирати чињеницом да су два од три мотива САД била искључиво иницирана сопственим политичким и економским интересима.

Другим речима, може се нпр. поћи од тога да је за оних 12.000 од стране Диане Будисављевић из логора смрти хрватске државе 1941-1945. спасене српске деце по сваком закону вероватноће било прилично неважно да су она потом прихватањем у католичким хрватским фамилијама по правила бивала покатоличена и похрваћена, и тиме непитано послужила геноцидном циљу дотичне државе.

Та деца су изгубила своје породице и свој првобитни идентитет, остала су међутим жива.

Аналогно томе може се поћи од тога да је погођеним „нормалним“ људима на западу Европе (као и у Југославији, Турској и Индонезији) по сваком закону вероватноће било прилично неважно ко је, како и колико зарадио на њиховој злој судбини, па макар се радило и о онима, који су каузално учествовали у настајању дотичног стања.

То питање је напротив од великог принципијелног значаја, јер већ сазнање да тако мали број људи има толико велику моћ да гурне масу људи у безмерну несрећу, да им потом помогну и оба пута зараде на томе, да се исти дакле посвећују искључиво идолатријском клањању сопственим финансијама и себе сматрају првосвештеницима те псеудо-религије, више је него довољан разлог за узнемирење и забринутост.

То стање је дефинитивно некомпатибилно са хуманизмом и демократијом.

Руси, дакле, ове године нису пожељни при помену и слављењу пораза нацизма на Западу, но можда би ту требало позвати, као почасне госте, потомке и представнике свих оних западних банкара и милијардера, који су служили као „бабице“ при политичком, војном и економском успону Адолфа Хитлера?