Владимир Умељић: КИЈУК МУДРА ПТИЦА ЉУБАВИ

Ко жели да ради учења из прошлости дозове себи у сећање нацизам, може то да учини помоћу историјских уџбеника или пак да узме у руке „Дневник Ане Франк“, јеврејске девојчице, коју су Хитлерове убице умориле заједно са милионима њених сународника.

Ко сматра сходним да се побави стаљинизмом, ту су исто тако стручна дела или нпр. Солжењициново ремек-дело „Један дан Ивана Денисовича“, односно не мање вредно, потресно и упечатљиво приповедање „Гробница за Бориса Давидовича“ великог Данила Киша.

И о нашој историји из времена наших родитеља (Други светски рат, Србоцид хрватске државе 1941-1945, Титова диктатура, итд.) у међувремену има (додуше никада довољно) научних одблесака и књижевних трагова.

Но шта ће остати нашим потомцима из овог времена, иза нас?

Данас, када смо геополитички малтене враћени на време пре Балканских ратова 1912-1913. а у свакодневници распети између борбе за егзистенцију, испразног политичења и уносног политиканства, растуће социјалне хладноће и отуђености, као и каскајућег подражавања хедонистичке незајажљивости малобројних „успелих“ (= евро-милионера).

Шта ће једног дана и како о томе писати неки нови Радоје Домановић, Бранислав Нушић, Јован Стерија Поповић? А можда и неки нови Меша Селимовић, па и Иво Андрић? Шта би тематизовао један нови Борислав Пекић, ако би се одлучио за нову верзију дела „Како упокојити вампира“?

Како ће изгледати књижевно огледало овог времена, како ће дакле они сецирати нашу данашњицу са не поларизованом, већ исцепканом политичком сценом, растућим јазом између сиромашних и богатих, занемоглим образовањем, корупцијом као популарним спортом, медијским воајеризмом и телевизијским „погледом кроз кључаоницу“ као сурогатом културе и подсмевањем најосновнијем моралу?

Но све време постоје и они, који су не само луче микрокозма у помрчини, већ дословце светионици, који су у стању не само да одагнају сваки мрак, већ и да светло учине светлијим.

Такав је био Предраг Р. Драгић Кијук, велики православни филозоф, историчар и књижевник.

Кијук се упокојо у Господу 29. јануара 2012. а Владимир Димитријевић је приредио књигу „Кијук, мудра птица љубави“ (преузето из Хиландарске повеље Светог Стефана Првовенчаног), која је у издању Српског сабора Двери и Издавачке куће Catena Mundi изашла 2012, са прилозима тридесетчетири аутора.

Овде мој скромни прилог.

ГОСПОД ЈЕ ПОЗВАО СВОЈЕ ЈАГЊЕ, ПРЕВРЕМЕНО…

Нисам сигурно, и Богу хвала, једини који је имао срећу да га познаје, да буде пријатељ с њим, да сарађује. Нисам сигурно ни једини, Богу хвала, коме је Пеђа увек изнова својим примером увек изнова давао снагу и бодрио дух.

Његово слеђење Христу, његово светосавско православљање Небеског Сведржаоца значило је живљење вере, љубави и наде. Његов неуморни рад је увек био у служби добра, у служби ближњих и даљних људи, његова љубав је била посвећена породици, пријатељима и свом народу.

Видели смо се последњи пут у време ове последње календарске Нове године у Београду, договарали се о озбиљним стварима, а потом попричали и о свакодневним, те се и од срца насмејали.

Јер у томе смо се увек слагали, ако човек не нађе више снаге ни да се повремено насмеје свакодневници, онда… За Божић ми је стигло његово последње овоземаљско јављање:

„Драги ми брате у Господу,

Мир Божији, Христос се роди!

Срећан празник Богомладенца и спаса човечијег.

Радостан, срећни празник рођења Христовог, благословену и сваким добром испуњену 2012. годину желим и срдачно отпоздрављам са небоземним смислом речи:

Ваистину се роди!

Кум Пеђа са породицом“

Ове последње речи, које је упутио породици и мени, као и вечита успомена на његову јединствену појаву у српском сазвежђу духовног универзума човечанства, дају ми и даље снагу и бодре дух.

Примам тај његов последњи дар са неумрлом љубављу и бескрајном захвалношћу.

Господ је позвао Своје јагње, превремено.

Слава му.

Кијукова светионичка свећа у Христу је горела и догорела. Превремено.

Он је био познат и уважен широм света у релевантним интелектуалним круговима и, још једном, срећан сам и почаствован да сам дуги низ година са њим сарађивао на народном послу. Овде, пред четрнаесту годишњицу Кијуковог одласка из овоземаљског, мој десетогодишњи помен:

КАКО ЈЕ, ДОБРИ МОЈ КУМЕ,

У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ?

СЕЋАЊЕ НА ПЕЂУ КИЈУКА

Бог не ретко прерано позива најбоље међу нама Себи, слава Му.

Овоземаљско пролази и, ко би рекао, куме, већ је ето десет година од како си се преселио у вечност, оставио нас без твог топлог осмеха, мудре речи и благог, ненаметљивог, али непрестаног уливања снаге.

Знао си, наиме, да се само љубав дељењем умножава и никад ниси штедео на том драгоценом дару, кога ти је Господ штедро поклонио.

Памћење остаје. И греје душу. Нема тешкоћа сетити се нечега из заједничког дела животног пута, већ само шта изабрати из тог обиља.

Да ли се сетити наших путовања по Србији и Српској, Белгији, Немачкој и Француској, читавих серија предавања, симпозијума, конференција? Свих оних покушаја да се Срби уједине око светосавског православљања Господа и суштаственог опстајања национа?

Или оног дана, када је издисала Република Српска Крајина а ми са Слобом Јарчевићем, после протестног и слабо посећеног митинга на Тргу Републике, олеђено и ћутке пролазили на путу ка твом стану кроз бестидно разгаламљену и, да, распевану Скадарлију?

Првих послератних избора у Републици Српској, када смо организовали и српске и руске интелектуалце и у два аутобуса отишли прво у Бањалуку а потом право у Дечане, јер већ су се гомилали црни облаци над нашом Светом земљом?

Није било, јер није могло да буде предаха у раду на народном послу.

Оснивања Фонда истине о Србима у Београду, Светског Сабора Срба у Немачкој или Српског културног и документационог центра, као и издавачке куће Еуро Епистел у Ашафенбургу?

Или када си ти, после моје иницијалне пријаве Алије Изетбеговића оном несрећном Хашком трибуналу због масакра на Маркалама и улици Васе Мискина, и њеног званичног прихватања од стране тадашњег Главног тужиоца Ричарда Голдстона, саставио стручни тим и када смо заједно са Ангелином Марковић и Вером Бојић месецима радили на квалификованој кривичној пријави тих злоделника?

А можда и оног дана у Берлину 1998, када смо заједно са Преосвећеним владиком Рашко-призренским и косовско-метохијским, Господином Артемијем, сатима радили на тексту, који ћу ја заједно са Преосвећеним следећег дана предочити НАТО-зломоћницима на Бертелсмановом форуму, где је запечаћена одлука о агресији на остатак српских земаља?

А можда је достатно, да ти само поставим заправо излишно питање – како је, добри мој куме, у Царству Небеском? Или ипак да се сетим твојих бесмртних књижевних, философских и издавачких дела, говорништва и најтишег изговарања најгромкијих истина?

Не, на то су већ подсетили умни људи, желим да с тобом сад поделим нешто лично.

Сигурно се сећаш оне ноћи у Источном Сарајеву, када смо са пријатељем Радованом сатима дискутовали, саветовали се, претресали могућности и алтернативе? А нарочито на оно пред зору, када је наш домаћин устао и донео за сто флашу вискија и чаше а при том се баш обешењачки смешкао?

Знао је, наиме, да ти можда једном годишње оквасиш усне алкохолом а да сам му ја већ поодавно рекао да како само омиришем виски, стомак ми се тог тренутка сели у један бесомучни лифт, који се отео свакој контроли.

Наравно, када је потом обзнанио да му се управо родило унуче, сви смо знали да је тог пута победио, да нема изврдавања. Обојица смо испили ту горку чашу и – смешкали се, баш храбро.

И последње за ову прилику, када смо у цркви Светог Марка у Београду стајали пред Преосвећеним Владиком Рашко-призренским и косовско-метохијским, господином Артемијем, иза њега седам игумана и свештеника. Он је моју од тада супругу, Немицу, и мене уводио у Свету тајну брака, ти си као кум стајао иза нас.

Она је била несигурна, још пре тога (при преласку у православље) питала ме је, свадба, па то је све на српском, Преосвећени ће ми постављати питања, да ли ћу све разумети и… Ја сам је умирио и рекао, ништа се ти не брини, на свако одговараш само са „да“ и све је у реду.

Наравно да сам потом једва чекао питање: „Да ли си се, кћери моја, неком другом обећала?“ Кад је оно било на реду, она рече одлучно „да“, ја се окренух теби и прснух у смех, и ти поче да смејеш, сви свештеници иза Владике исто тако а Преосвећени разрогачио очи, тресе главом и узбуђено шапуће: „Не, не!“ Моја драга, црвена као булка, муца „Не, не!“, у земљу да пропадне. После тога је хтела, како је рекла, да ме „катапултира на месец“, али није могла од смеха а ти и Владика ми у глас рекосте:

„Е, ти Владимире, никад нећеш одрасти!“ Мој одговор је гласио: „Богу хвала!“

Када ми је твој драги син Ранко оне зиме пре десет година јавио: „Тата више није међу нама.“, одмах смо сели у авион и дошли на опроштај у Београд. Снег је вејао, ноге су упадале у сметове, видик је био врло ограничен.

После опроштаја смо поседели у твојој кући, први пут без тебе, твоја Драгана, деца, брат, пар најближих… Када смо се потом упутили ка таксију, који ће нас одвести на аеродром, време је било исто – снег је вејао, ноге су упадале у сметове, видик је био врло ограничен.

Знам и знам да и ти знаш, да сам те видео како идеш пред нама, повремено се осврћеш и питаш са смешком на уснама: „Идеш ли, роде?“ Ја сам одговарао: „Идем, идем…“ И обојица смо знали, да је то било једно излишно питање, као и ово моје – како је, добри мој куме, у Царству Небеском?

Идем, роде, идем. До поновног сусрета.

За надати је се, дакле, да када једног дана неки нови Домановићи, Нушићи, Пекићи и Андрићи буду писали о овом нашем чудном времену, да неће само тематизовати исцепкану политичку сцену, растући јаз између сиромашних и богатих, занемоглио образовање, корупцију као популарни спорт, медијски воајеризам и телевизијски „поглед кроз кључаоницу“ као сурогат културе и подсмевање најосновнијем моралу, већ и овакве светионике духа.