Владимир Умељић: КАМЕНЧИЋИ, КОЈИ СЕ КОТРЉАЈУ НИЗ ПАДИНУ ЖИВОТА

Владимир Умељић

„Куда си ми улетио,
    мој соколе,
од дивнога јата твога,
    брате рано?
Да л’ невјерне не зна Турке,
    Бог их клео!
Е ђе тебе преварити,
    дивна главо!
Мој свијете изгубљени,
    сунце брате!
Моје ране без пребола,
    рано љута!
Моје очи извађене,
    очни виде!
Коме браћу ти остави,
    братска хвало,
и старога баба Пера,
    куку, Перо!
И три млађе сестре твоје,
    кукавице?“

Сестра Батрићева, заједно са Његошем у вечности.

Сваки човек има свој усуд, но како историјско искуство сведочи. и сваки народ. Не, ми немамо Офелију и Тоску, Нофретете и Саломе, Пенелопу и Електру, Мадам Батерфлај и Мадам Помпадур, ми имамо сестру Батрићеву.

Усуд нашег народа је крстоносан, условљен нашим светосавским православљањем Господа, стаништем које нам је на свету додељено, дословце на једној од најветрометнијих раскрсница светова, верношћу слободи и чистом образу, људском достојанству и етици живљења.

Сигурно, то нипошто не значи да су Срби савршени, далеко од тога, јер вазда је у нас било кукоља, коприве, отровних печурака, лижисахана и отпадника од вере и нације, од породице и социјалне заједнице.

Но већинско здраво језгро је одолело свим искушењима и опстало, упркос Османлијама и Ватикану, Германима и Англосаксонцима, као и свој комшијској, покатоличеној и исламизованој разбраћи, бившим Србима. А за то се увек плаћала врло висока цена светским зломоћницима и дотичној разбраћи под њиховим скутом.

Стога није чудо, да ми немамо Офелију и Тоску, Нофретете и Саломе, Пенелопу и Електру,  мадам Батерфлај и Мадам Помпадур, већ да имамо сестру Батрићеву, сестру човека који се и по цену живота борио за слободу свог народа.

Једина пак слобода у духовном смислу речи, за коју нас је Христос ослободио и од које све полази и којом се све завршава, то је слобода избора. То је истовремено и цена опстајања зла, што је у Средњем веку на Западу било искоришћено да се Бог масивно постави у питање.

Јер ако Бог постоји као Сведобар – зашто не уништи зло? Ако може а неће, онда није Сведобар. А ако је Сведобар, али не и Свемоћан, онда једноставно није у стању да уништи зло и тада је Он само фама, само манифестација људске чежње за једним имагинарним вишим бићем.

Но одговор на ову вештачку дилему је горе већ био наведен. Човек је за слободу ослобођен и има избор – добро или зло, борба или подлегање искушењима, њему је дато да буде свесно и одговорно биће, није значи ничији роб.

Од вере и нације се кроз историју одустајало или из тешке невоље, под присилом или сопственим избором, дакле опортунистички и хедонистички, ради бољег, угоднијег, безбеднијег живота привилегованих.

Али врло је мали број потомака оних конвертита, који су схватили да су њихови преци својевремено и из ма ког разлога платили још много вишу цену за то чупајући из дна душе сопствени идентитет, индивидуални и колективни, саборни, животно осмишљавајући.

Тај мали број, који се потом вратио своме исконском „ја“ односно „ми“, заслужује дубоко поштовање.

Људи без идентитета су наиме као каменчићи, који се котрљају низ падину живота, слично безлични до безоблични, сами себи како сврха, тако и отуђени, одсечени од прошлости и преварени за будућност, осуђени на судбину пиљака у туђим играма и секундарног грађевинског материјала за туђе куће.

Свакако, они по правилу потискују дословце свим силама свест о свом новом (без)обличју, јер су постали аге, бегови и харачлије, гаулајтери и логорници, „домољубиви, расно чисти и војнички крепки“ стожерници и редарственици, односно данас поклоници „златног телета“ Запада, облепљеног холивудски шареним налепницама са још шаренијим паролама.

Јер прави гробари демократије, значи грађанске слободе у свакодневници за све, недељивих људских права, равноправности без обзира на националност, веру или расне разлике, као и универзалног важења међународног хуманитарног права, налазе се управо у редовима западних водећих елита.

А то су заиста они, који су једном, у време комунизма, представљали наду за човечанство, да би је потом врло темељно изневерили и показали своје право, неправедно, самозаљубљено и грамжљиво лице.

Показало се, наиме, да они све те непроцењиве хуманистичке вредности само селективно схватају и примењују, да их третирају као празне флоскуле за дневну (зло)употребу и да их тиме преобраћају у сопствену супротност

Испоставило се да је било исувише лепо, да би било стварно.

Сигурно, ништа није црно/бело, маса „нормалних“ људи на Западу (и у читавом свету) и даље верује у демократију и покушава да је живи и гради, заступа и брани, али њихови лидери већ деценијама и деценијама противурече сами себи, сеју неповерење и разочарење, губе кредибилитет и понашају се као официри „Титаника“, за који се својевремено самоуверено тврдило да је непотопив.

Нада у демократију наравно и Богу хвала опстаје, али они већ одавно нису њени носиоци. Крадљивци наиме нису погодни да буду банкари, вукови да буду пастири, силеџије да буду свештеници.

Јуде Искариоти не могу више да буду апостоли.

Али у пракси је то очигледно не само могуће, већ и малтене правило. Quo vadis, mundi?

Јер то су они, који су извршили бестидну противправну агресију на Србе на крају 20. века, машући тим лажљивим налепницама а у суштини, како су потом у априлу 2000. сами потврдили на заседању НАТО-земаља у Братислави, само „да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из времена Другог светског рата и ту сад стационирали амерички војници, те да се тако надокнади оно, што је било пропуштено 1945.“

Од тада егзистира огромна америчка војна база Бондстил на српској Светој земљи, Косову и Метохији, што је још једна манифестација апсолутно противправног и антицивилизацијског „права јачега“.

И који данас ратују до последњег Украјинца да би се дочепали ретких метала и минерала за своје војне индустрије, као и „житнице Европе и света“, јефтине енергије и још јефтиније радне снаге.

И да би могли да почну да машу својим нуклеарним корбачем изнад саме главе Русије.

Тим рукама, тој игри служе каменчићи, који се котрљају низ падину живота, као пиљци страних играча или као секундарни грађевински материјал за туђе куће.

Но можда ти каменчићи као надокнаду за изгубљени идентитет доживљавају нека признања, шта више поштовање или барем захвалност и наклоност својих (туђинских) господара и судбоносаца?

Тешко, то наиме не припада правилима игре, јер потрошни материјал је јефтин и – заменљив.

Један илустративани пример, како изгледа слобода, коју Запад доноси својим походима, потиче из историје Етиопије, коју је фашистички диктатор Бенито Мусолини својевремено напао и запосео, следећи својој манији величине и бесмисленој утопији о мисији обнављања античке Римске империје.

Етиопљани су организовали свој оружани покрет отпора и борили се пет година против окупатора, трпели „расне законе“, масовна убиства, хапшења, депортације, силовања, пљачкања, разарања, али нису одустајали.

Италијани су закључно били приморани да одустану од мегаломанских империјалистичких планова свог Дучеа, да се повуку и убрзо је стигла енглеска војска, која је претходно победила „Пустињску лисицу“, немачког фелдмаршала Ромела.

То је била она славна војска, која је својевремено поклањала аутохтоним становницима Северне Америке ћебад обилно натопљену клицама великих богиња, оснивала у Јужној Африци прве концентрационе логоре у историји човечанства за жене и децу Бура и аутохтоних житеља, систематски децимирала Абориџине, прастановништво Аустралије, итд.

Јер то су све били припадници „нижих раса“, све сами „ наопаки створови, чија се припадност људској раси налази у великом заостатку“, како ће се велики британски хуманиста Сер Питер Јустинов изразити о Србима 10.06.1993.

Један од предводника герилског покрета отпора у Етиопији био је безмерно богати етиопски племић Рас Месфин, који је по завршетку рата примио у своју раскошну палату у Адис Абеби стотине италијанских цивила и спасао их од вероватних прогона, осветничких малтретирања, могућег линчовања.

Остало је забележено, да је он једном приликом говорио следеће:

„Италијани су нас напали, ми смо се против њих пет година борили и крварили а сада су дошли Енглези и тврде да су их они победили и отерали. Ми поштујемо губитнике борбе, али не и оне који желе да нам украду победу. А Енглези, како изгледа, гаје инстинктивни презир према црној кожи, према свима нама.“

Становништво Адис Абебе је тада испевало једну песму:

„Док је важило „Grazie!“,

прао си се својим сапуном.

Сада важи „Thank you“,

Енглез се пере твојим сапуном

и потом ти каже:

„Ти смрдиш!“

Толико о захвалности и поштовању других, па ма колико им они једно време користили.

Но срећа у несрећи је била да Етиопија није поседовала никакве стратешке енергенте, нафту и гас, никаква рудна богатства, злато или дијаманте, односно ретке метале и минерале, плодну земљу или индустрију, тако да су се Енглези прилично брзо опростили и отишли, тражећи профитабилније и по могућству што беспомоћније, јер „нижерасне“ ловине.

Још једном, Етиопљани су под окупацијом италијанских фашиста трпели „расне законе“, масовна убиства, хапшења, депортације, силовања, разарања и борили се герилски против уљеза.

А онда су дошли Енглези и са њима хладнокрвна, не, пре безосећајна, надмена и бескрупулозна експлоатација, као и бескрајни, расистички презир. А како се борити против тог зла?

Против гажења твог најосновнијег људског достојанства, фактичког поништавања твог припадништва људској заједници, арогантног игнорисања твоје културе и  цивилизације, које своје корене виде у временима легендарног краља Соломона и краљице од Сабе?

У временима, када су преци данашњих Енглеза, одевени у сирове животињске коже, још ноктима и зубима кидали несољено и полупечено месо у ледом окованим мрачним пећинама?

Али „виша раса, рођени господари, предодређени владаоци, супериорна култура“…

Наши данашњи конвертити су они, који спремно (и агресивно) следе захтеву Запада: „Срби, промените свест! Заборавите прошлост, мислите на светлу и богату будућност, коју вам ми и само ми доносимо!“

Другим речима – одрекните се своје историје, свог идентитета!

Не желим им ни у ком случају да њихови западни ментори и њима једног дана отму сапун и потом кажу: „Ви смрдите!“, сасвим сигурно не, јер ми их је жао, већ јер би то значило, да је пројекат поништавања српске (само)свести успео, да значи српском земљом (и душом) гази туђа чизма.

Не, хвала, ви светски моћници и ви врли српски „грађани света“, који се по туђој вољи котрљате низ падину живота, а ако вам је милије, онда може и – no, thank you, grazie mile, besten Dank, Ευχαριστώ, спасибо, merci bien, muchísimas gracias, obrigado, bedankt, kiitos, كرا جزيلا, धन्यवाद, ありがとう, 谢谢!

Можда вам је то ближе, разумљивије од сопственог језика?

Много ми је, међутим, дража поетика претужне сестре Батрићеве а у нади да неће више никада бити потребе да се такве трагедије оплакују. Но и Етиопљани су, као што смо видели, свој отпор против Енглеза изразили поезијом.

То је чинио и бесмртни Његош – отпор, борба против заборава. То мора да буде избор за слободу ослобођених Срба.

А актуелним конвертитима остаје да покушају испевање сопствених тужбалица и нада да ће исте преживети барем који сат или макар оно време, које је потребно за њихово исписивање.

То не би требало да им сувише тешко падне, јер Његош је по њима био само још један неуки, неписмени и примитивни, великосрпски и геноцидни шовиниста, који би у наше време морао већ због свог бестидног величања истраге потурица да заврши пред Хашким трибуналом.

А потом доживотно у једном казамату Велике Британије, која чврсто стоји уз своју династију Виндзор, до 1917. немачка династија Саксен-Кобург-Гота, поносно инсистира на епитетима „горди Албион“, „највећа светска империја у историји“, као и „мајка демократије“.

И на својој традицији земље, која је смислила парну машину и основала прве концентрационе логоре у историји човечанства.