Владимир Умељић: КАКО СЕ ОВЛАДАВА И ВЛАДА ЧОВЕКОМ

Пропаганда, инструментализација, манипулација, „испирање мозга“, све сами познати (и одавно банализовани) појмови, који би у крајњој линији требало да сугеришу поданику, да је он „све схватио“ и тиме постао више/мање имун на ту властодржачку праксу, која тежи униформисању духа циљне групе.

Није згорега подсетити се на историјске чињенице, које појашњавају овај најсуптилнији и најуспешнији начин потчињавања човека, који дефинитивно губи слободу не само применом државне или партијске репресије, већ тек када усвоји „одозго“ октроисану „истину о стварности“: „Рат је мир!“, „Слобода је ропство“ односно „Црно је бело!“.

Погледајмо кратко настајање, развијање и етаблирање тог владалачког механизма у оквиру западне културолошке традиције, који је преживео робовласништво и феудализам, као и апсолутистичке аутократије, те непревидиво цвета и у данашњим демократијама.

Прапочетак развоја тог принципа социјалних односа, свакако, треба тражити већ у хијерархијском раслојавању првобитне заједнице, када је пра-форма језика (мишљење) била обогаћена комуникационим формама, доступним чулима, говором (слух) и писмом (вид).

Већ тада је почела борба човека за превласт у друштву, за власт човека над човеком.

 

Несумњиви главни фактор развоја западне културолошке традиције, римске папе, врло рано су почеле да практикују ауторитативну узурпацију власти над дефиницијама стварности и потом те своје редефиниције психагошки (психагогија или „вођење душа“, метода старогрчких реторичара) октроирале остатку света у својој зони утицаја.

Они су, значи, континуирано софистичко-реторички релативизовали стварност и потом те своје, интересно редефинисане представе стварности снагом свог – исто тако самосвојно редефинисаног – „непогрешивог“ ауторитета апсолутизовали, дакле проглашавали једином „стварном сварношћу“, једином „истином“.

И – огроман број људи изван Ватикана је тај систем униформисања људског духа са крајњим циљем, који је у 16. веку врло прецизно формулисао утемељивач језуитског реда и потоњи римокатолички светац Игнације Лојола, акцептирао:

„Да бисмо били у стању да у свим ситуацијама донесемо праву одлуку, морамо се држати следећег – ја верујем да је бело, које ја видим, у суштини црно, ако моја хијерархијска црква то тако дефинише!“[1]

То је већ бискуп Августин (354-430.), један од највећих догматичара и светаца римокатоличке цркве, творац формалног узрока Велике шизме (Filoque) и један од теоретичара „Праведног рата“, више од 1.000 година раније – у односу на заправо базичну, јер хришћанску детерминанту Ватикана – много дубље, одлучујуће тј. одсудно постулирао:

„Ја ни у речи Јеванђеља не бих веровао, да ме ауторитет црке не наводи на то!“[2]

Ова примарна сведочанства се наводе да би се проверила теза, да се западна црква прилично рано удаљила од своје конститутивне хришћанске детерминанте и у суштини – путем самосвојног узурпирања и девалвирања духовног – политизовала као ауторитативна властодржачка организација, са померањем тежишта на световно, профано.

Јер ако се већ истинитост речи Јеванђеља чини зависном од ауторитативне речи „непогрешивог“ папе („нико нема право да још једном расправља о једној пресуди римских папа“), ако се дакле реч Исуса Христа прво подвргава процени римског бискупа да би била прихваћена (или одбачена?), шта је онда у римокатоличкој цркви још остало од хришћанске вере?

Други значајни аспект овог система врло јасно је оцртао Игнације Лојола, наиме, да како услужници владајуће хијерархије, тако (и нарочито) поданици морају да буду спремни „да верују да је бело, које виде, у суштини црно, ако њихова владајућа хијерархија то тако дефинише!“

Већ један кратки компаративни осврт на историјски развој у не-католичком делу Европе врло је индикативан у односу на научно-историјско утемељење и потенцијални значај овде тематизоване језичко-филозофске теорије дефиниционизма (ауторитативно узурпирање власти над дефиницијама стварности и психагогија, као есенцијални инструмент овладавања и владања човеком).

Да би се избегли неспоразуми – нити је човек у области православног хришћанства „за себе и по себи“ бољи или гори од човека из области римокатоличке доминације, нити су одговарајући носиоци политичке власти и моћи показали више скрупула у односу на своје поданике или противнике, у поређењу са својим панданима на Западу.

То значи да се овај принцип и механизам овладавања и владања људима и овде дају препознати, образложити и доказати. Конститутивна језичка константа бића је, наиме, заједничка свим људима (и свим језицима).

Историјска чињеница је, међутим, да се нпр. феномен тј. злочин геноцида средином 20. века масивно указао, развио и извршио само у Средњој и Западној Европи. За подсећање – сви иницијатори, организатори и починитељи ових злочина примарно припадају историјској и културолошкој традицији овог дела Европе, док ниједан народ-жртва – Јевреји, Роми, Срби – не припада примарно овој традицији.

Већ при иницијалном разматрању историјско-културолошких корена Холокауста, стање ствари је, упркос израженом антисемитизму у обе области, прилично јасно – у Русији погроми над Јеврејима са релативно мало жртава пре свега 1871-1906, у западној сфери утицаја масовни, континуирани и систематски погроми тј. масовна убиства Јевреја већ од 414; гета у Русији само у пограничним областима ка западу и то тек од 1885, у западној сфери утицаја масовно, континуирано и систематски организована гета у свим деловима дотичних држава већ од 1266, итд.

Масивна, радикална и успешна примена овог (вербалног) владалачког инструмента лако се препознаје, када се политички развој овде (не-католички део Европе)  базира на једном идеолошком погледу на свет и стварност, који није аутохтон, већ увезен из оног римокатолички доминираног.

Ради се о марксизму, који је несумњиво настао на Западу, био извезен у Русију и постао камен-темељац совјетске диктатуре. Непревидиво је да је (најкасније) тада био извезен и владалачки принцип узурпирања власти над дефиницијама стварности и психагогија (комбинована са бруталним државно-партијским репресивним апаратом).

Ова констатација се може илустровати са врло много лако проверљивих историјских примера, као што је рецимо било јављање московске „Правде“ по потписивању пакта Хитлер-Стаљин: „Совјетско-немачки пакт је један инструмент мира!“ (орвеловски пример редефинисања стварности аналогно покличу: „Рат је мир!“).

Одсудни почетак је, међутим, био направљен буквалним копирањем оног изузетно ефективног историјског примера окцидентално-европске културолошке традиције, оних базичних редефиниција стварности од стране Ватикана, наиме, „папинска непогрешивост“, „свезнање“, односно „католичка црква никада није погрешила и никада неће погрешити“, папе су дакле „увек у праву“.

Тако је московска „Правда“ 1936. објавила важећи мото совјетског система: „Само партија и њен вођа знају све!“, што је само била консеквенца речи Лава Троцког већ на XIII. Конгресу совјетских комуниста у мају 1924:

„Партија има у крајњој линији увек право (…) Ја знам да човек против партије никада не може бити у праву. Човек може само у партији и кроз партију бити у праву, јер историја није створила никакав други пут за остваривање истине.“[3]

„Просвећени“ совјетски комунизам, дакле, језички преузима једну увезену базичну поставку (редефиницију стварности) врхунског културолошког ауторитета Запада у духовном и политичком смислу (Ватикана) и примењује је при практиковању једне са Запада увезене идеологије (марксизам).

Није, дакле, чудно да је да су консеквенце у принципу биле исте, у првој линији одустајање тј. издаја основних конститутивних елемената и оправдања и самог постојања својих номенклатура.

На Западу, као што је горе већ било напоменуто, то је било да се „западна црква прилично рано удаљила од своје конститутивне хришћанске детерминанте и у суштини политизовала као ауторитативна властодржачка организација са померањем тежишта на световно, профано.“

Совјети су пак супституисали првобитну тежњу и веру у хуманистичку етику (овде „слобода“, „равноправност“, „земља сељацима, фабрике радницима“, итд.) вером у врхунски ауторитет сопствене властодржачке и наравно „васцело човечанство усрећујуће мисије“.

У оба случаја се, дакле, сусрећемо са једном врстом „замене вере“.

Које консеквенце, које поуке би требало, било препоручљиво извући из горе кратко представљених историјских чињеница? Вероватно у првој линији препознати перманентну опасност да човек од стране било којих „ауторитета“ буде деградиран од политичког субјекта у политички објекат, од слободног грађанина у зависног поданика.

Другим речима, да увек остане будан и критички преиспитује све изјаве, најаве, тврдње, оглашавања свих политичара, медија, рекламократа, научника, правника, итд. пре него што их усвоји и евентуално и сам почне да их заступа.

Скепса је увек здрава (и лековита), док замена вере тешко да икоме доноси добро.

 

(Овај текст је исечак из студије „Истина у свету релативизма и нихилизма или како се влада људима“, која ће бити представљена на предстојећем Сајму књига у Београду, у октобру 2023.)

 

[1] Ignatius von Loyola: Die Exerzitien. 13. Auflage. Johannes Verlag Einsiedeln, Freiburg 2005.

[2] Literatur von und über Augustinus von Hippo im Katalog der Deutschen Nationalbibliothek.

[3] Heller, M und Nekrich, A. Die Geschichte der Sowjetunion 1914-1939, Atheneum, 1981.