Владимир Умељић: КАКО ПОМОЋИ ЗАБЛУДЕЛИМ СРПСКИМ ПОРИЦАТЕЉИМА СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945?

Хришћански је помоћи залуталима да се ослободе својих заблуда, да пронађу и усвоје истину. Исто тако, не узвраћати увредама на увреде, дисквалификацијама на дисквалификације,  клеветама на клевете, отровом на отров. 

Једини прави противотров је понудити им знање и, истовремено, упутити их на морал и етику, на искреност, поштење и – пристојност. Јер са жаљењем се мора констатовати, да им све те вредности, неке у већој а неке у мањој мери, недостају.

 

Основна област, којом се (у оквиру историографије) бавим деценијама, је Србоцид хрватске државе 1941-1945, закључно са његовом основном парадигмом, логором смрти Јасеновац.

Истовремено, често тематизујем континуитет историје тј. третирања Срба од стране Запада и анализирам паралеле између догађања у време Другог светског рата и у време последњих балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века.

То је нешто, што по природи ствари не може да прија једном великом делу хрватске јавности, политичарима, академицима, медијима… Но радо подвлачим, да са те стране до данас нисам дожвео неке нарочито „ниске ударце“, мада наравно ни аплаузе.

Сасвим другачији третман доживљавам, међутим, од једног дела српске „интелигенције“ (Арчибалд Рајс: „Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из српске склоности за страначку политику.“), који све време не презају од увреда, ниподаштавања, клевета.

У почетку сам се кратко време питао, ако су они против мојих истраживања и објављивања, зашто се не служе аргументима тј. зашто нападају тако лично и острашћено?

Одговор је, свакако, врло брзо дошао и гласи, јер они једноставно немају противаргументе и, истовремено, имају очигледно врло проблематичан однос према моралу и етици. На страну то, да се ни на једном факултету не учи основна пристојност, јер се она напросто очекује.

Ову чудну констелацију односа желим да илуструјем једним примером.

Немачки историчар Александер Корб се прочуо по тврдњама у свом докторском раду, да се у хрватској држави 1941-1945. није десио никакав геноцид над Србима, да локални римокатолички клир и Ватикан са том државом нису имали никакав близки однос а камоли сарадњу при бруталним поступцима према Србима, да се највеће умирање у Јасеновцу догодило услед и током једне поплаве Саве, да је и Јадовно био један нормални радни логор, да су усташе местимично рушиле српске цркве, јер су партизани користили њихове торњеве као осматрачнице, да су усташе (у једном каснијем прилогу) били заправо идеалистички визионари, који су сањали нови и правденији светски поредак… и…и…и…

Тог истог Корба су пак перјанице овог дела српске „интелигенције“, званично „највиши српски ауторитети“ за питање Србоцида и Јасеновца здушно позивали на своје „међународне конференције о Јасеновцу“, водали га и гостили по Београду и Бањалуци, да би просвећивао неуке Србе и лечио их од ненаучних и наравно само националистичких глупости.

Ја сам се ето показао тврдоглавим, отпорним на његово поучавање и усудио се да игноришем и тако значајну, по њиховом схватању вероватно и обавезујућу подршку дотичних „највиших српских ауторитета“ за питање Србоцида и Јасеновца.

Написао сам, уместо тога, једну аргументовану реплику овом дословце бестидном ревизионисти историје и тачку по тачку побио његове поставке. Тај текст је био објављен у Зборнику за друштвене науке Матице српске а потом сам тим поводом дао и један интервју недељнику „Печат“.

Доле уводни део коментара тог иступа у јавности од стране гласила Матице хрватске:

 

„Hrvatska revija 1, 2014. Matica hrvatska

Višedimenzionalna povijest ratnog ustaštva

Gojko Borić

Alexander Korb: „Im Schatten des Weltkriegs – Massengewalt der Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941-1945“, naklada Hamburger Edition HIS Verlages, Hamburg, 2013.

Na čitanje ove knjige uputila me je krajnje negativna recenzija Korbovih stajališta u srbijanskom nacionalističkom tjedniku Pečat br. 252/2013. Pod naslovom »Drska i sramna revizija istorije« Vladimir Umeljić zamjera A. Korbu da se njegov rad dijametralno razlikuje od čitave prethodne povjesnice i istraživanja. Srbijanski recenzent odaje priznanje Korbu da »dobro vlada instrumentarijem svoje struke« i da je »dobro školovan« te da pripada »akademski verziranim revizionistima povjesnice«, ali da mu je pristup hrvatskoj državi (1941–45) »selektivan« kao i »ekstremno apologetski u odnosu na hrvatski katolički kler i Vatikan, pa i na tadašnju hrvatsku državu«. Zaključno piše: »njegov rad se može promatrati kao jedan relativistično-filozofski traktat u znanstveno-povijesnim haljinama, a u službi (pretežito hrvatskoga) pokušaja revizije povijesti«.

Као што је горе било напоменуто, нити „ниски ударци“, нити аплауз. Једноставно – коректно и иако је читав додатни део текста био у очекиваној служби одбране Корбових ставова, све је остало на нивоу легитимне полемике.

Успутни ефекат је сигурно био, да се у хрватској научној јавности обзнанио став једног српског историчара, који додуше не води неке музеје или координационе одборе, али је очигледно озбиљно схваћен.

Разуме се, са хрватске стране.

Дотичне српске перјанице и Корбови ментори сасули су напротив одмах дрвље и камење на мене, са разних страна сам чуо да нисам никакав историчар, већ један штетни аматер, тотална незналица, шарлатан и још масу сличних оцена.

Ни први, ни последњи пут.

Нисам никада одговарао на такве острашћене бесмислице, јер нисам могао да пронађем било какав смисао у спуштању на тако недостојни ниво а, признајем, одувек сам заступао став, да ја одлучујем ко се уопште квалификовао да може да ме увреди.

Недавно сам објавио текст о исто тако недостојном и безсавесном, буквално бесловесном понашаању српских скупштинара, који су срамотно игнорисали Резолуцију о осуди геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима од стране хрватске државе 1941-1945, коју је поднела Смиља Тишма.

По очекивању, опет ми са разних страна стижу „честитке“ горе наведеног карактера. Јер дотични српски скупштинари нису се показали тврдоглавим и нису игнорисали статус ових „највиших српских ауторитета“ за питање Србоцида и Јасеновца, те су само следили њиховом врлом штићенику Александру Корбу.

Јер чему некаква Резолуција о осуди геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима од стране хрватске државе 1941-1945, када се геноцид над Србима ето није никада ни десио, како Корб „научно“, дакле не шарлатански тврди?

То поновљено етикетирање моје маленкости је повод овог прилога, желим наиме да им пружим руку и скромно понудим нешто знања. Што се пак морала и етике, искрености, поштења и пристојности тиче, ту сам, признајем, немоћан.

Не мислим наравно да их мучим хиљадама страница својих објављивања, које се односе на истраживање Србоцида и Јасеновца, не, већ само да их упутим на неколико мишљења о мојој првој студији на ту тему на српском језику, „Срби геноцидни 20. век. Починиоци и жртве, кривица и одговорност“, која је изашла у Београду данас већ давне 2004.

То чиним у искреној нади да та мишљења неће одбацити као новоискрсла и  неквалификована трабуњања некаквих штетних аматера, тоталних незналица и шарлатана:

„Књига Владимира Умељића је вредан прилог научном истраживању геноцида 1941-1945 (…) Његова оцена усташке државе и покрете који је иза ње стајао, у складу је са становиштем целе озбиљне научне литературе.

Међутим, историјску истину свету не доноси само аутор својом храброшћу истраживања и јавног казивања, него и судбина текста који пролази кроз јавно мњње свога времена (…) Уствари, ова књига је и једна врста протеста против околности саучествовања немачке историјске науке са дневном политиком своје владе у разарању југословенске државе 1992. (…)“

Академик проф. др Милорад Екмечић, Београд

 

„Умељићево велико, са крајњом научном брижљивошћу састављено и лако читљиво дело је једно ефикасно мирнодопско оружје у борби за историјску истину. На бојном пољу науке, аутор – захваљујући свом енормном фундусу историјских знања – суверено и консеквентно употребљава ово оружје. Истовремено су и аутор и његово дело прожети духом истинског хуманизма и помирљивости (…)

Уз то, Умељић као да је слутио перфидну кампању сатанизације и нови крсташки рат против његовог српског народа од стране „западних демократија“ на крају 20. века (…)“

Проф. др др Ференц Мајорош, Универзитет Вирцбург

 

„Фонд истине о Србима с посебним уважавањем скреће пажњу својих добротвора и читалаца на ово јединствено дело Владимира Умељића (…) Дело, које тражи одговор на мартиријум српског народа, који је и данас најобесправљенији народ у Европи (…)

Ово је једна од, до данас, најбољих књига о геноциду над Србима (…)

Без оваквих књига не само да се не може разумети време трајања и судбина српског народа у периоду о коме аутор пише, већ се само уз помоћ оваквих историографских књига може схватити и оно, што се данас са српским народом дешава (…)“

Православни философ, књижевник и историчар Предраг Р. Драгић Кијук, Београд

 

„Ово дело Владимира Умељића читати и ширити што више! Овај наш врсни аутор користио је управо поуздане изворе „са друге“, оне несрпске стране и њима најбоље доказивао недужност Срба, њихово страдање и у прошлом светском и у овом последњем рату. Свако, коме је стало до истине и чистог образа Срба, нека прибави и више примерака ове књиге и подели их даље – она ће му дићи главу (…)“

Радомир Смиљанић, књижевник и оснивач организације „Бела ружа“, Београд