Владимир Умељић: КАКО ОД ЗЕЛЕНИХ ПОСТАЈУ ДАЛТОНИСТИ

Када су 1980. Петра Кели (лауреат Алтернативне Нобелове награде 1982.) и њен животни сапутник, бивши генерал Герт Бастијан основали политичку партију „Зелени“, у Немачкој је бујала нада да се коначно појавила једна не само еколошка, већ и пацифистичка политичка снага, која ће коначно заокружити процес одустајања од безобзирне великонемачке агресивности и подвући финалну црту испод трагичних авантура светских ратова.
Али потом је почео њихов „марш кроз институције“, бирани су у савезни и локалне парламенте, почели да улазе у владајуће коалиције и – слатки отров моћи и власти је почео да узима свој данак.
Утемељивачи Зелених то нису доживели, они су 1992. извршили самоубиство.

У јавности је врло добро познато с коликом агресивношћу, упорношћу и острашћеношћу представница немачких Зелених у ЕУ-парламенту Виола фон Крамон говори и дела против Срба, српске државе и свега српског.
Сасвим у традицији онога, против чега су Петра Кели и Герт Бастијан устали, ради чега су (поред еколошког елемента) Зелени као политичка странка и настали, наиме, против старих мрзилачких шаблона мишљења, који су у нашем случају кулминирали захтевима: „Србија мора умрети!“ (Први светски рат) и „Србија је гнојни чир Балкана и морамо га сагорети!“ (Адолф Хитлер, Други светски рат).
У акцијању Крамонове међутим, што је каткад појављује као тврдња или наговештај у српским медијима, нема ничег девијантног, патолошког, не, све је заправо само промишљено, испланирано, систематски утемељено и – доследно. А у којој мери су њене тврдње и захтеви апсурдни, јер неаргументовани, страни истини – кога то интересује?
Ко год другачије мисли, тај у најбољем случају може да се позове на Хамлета:
„Ако је и лудо, ипак има методу.“

Јер она само консеквентно следи Јошки Фишеру, човеку који је успео да тотално поништи базичну пацифистичку компоненту своје странке и да је учини делом већинског политичког естаблишмента, против кога је својевремено устала и ради чега је заправо и настала.
Фишер је једна врста немачке верзије „америчког сна“ – неуспело учење фотографског заната, неуспели студент, продавац књига, улични разбијач, који шутира беспомоћног полицајца на асфалту, потом активиста Зелених, члан локалног (Хесен) па савезног парламента, министар иностраних послова Немачке, заменик шефа немачке Владе…
А после успешног депацифизовања Зелених и увођења Немачке у илегални НАТО-рат против остатка српских земаља 1999, повлачење из активне политике и – бизнис, економија, финансије.
Он оснива своју саветодавну фирму у Берлину (Joschka Fischer Consulting) и води је прво заједно са колегиницом и саборцем на истом послу, бившом америчком министарком иностраних послова Мадлен Олбрајт.

Његове муштерије су, поред осталог, мултинационални концерни са већинским немачким капиталом Сименс, БМВ, РВЕ, РЕВЕ… Приход од ове делатности сигурно му је више него добродошао, када се узме у обзир да његова државна пензија износи само око 11.000 евра.
Као што и приличи једном рођеном политичару и рођеном пословном човеку.

Сигурно, немачки социјалдемократи, са којима су Фишерови Зелени тада, у време разарања друге Југославије (и међународног права) били у владајућој коалицији, одавно су прешли тај исти пут корупције, не у кривично-правном смислу, већ у смислу уновчавања издаје савести, принципа и идеала.
Тадашњи немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг (Rudolf Scharping), преузео је рецимо свој део задатка дехуманизовања актуелне циљне групе Срба на прилично једноставном, значи радикално дифамирајућем нивоу, као што потврђује нпр. и његова следствена изјава за јавност:
„Срби ножевима исецају фетусе из стомака трудних Албанки, играју са њима фудбал и пеку их на логорској ватри, себи за вечеру.“
Један несумњиво класични пример редефиниције стварности пружио је и тадашњи немачки шеф владе, социјалдемократски Савезни канцелар Герхард Шредер. Он је, наиме у једном интервјуу дословце изјавио:
„Ова актуелна акција немачке савезне армије Бундесвера на Косову је погодна у том смислу, да учини да немачка историјска кривица на Балкану избледи“.
Ја сам га на то у једном отвореном писму суочио са доле наведеним (и основним) историјским аспектима те његове интерпретације „немачке историјске кривице на Балкану“ и замолио да објасни свој став:
1. Немачка војска је у Првом светском рату 1915. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.

2. Немачка војска је у Другом светском рату 1941. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (тада Југославију) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије. Албанци су тада чак регрутовали међу собом једну читаву СС-дивизију („Скендербег“) и ставили је нацистичкој Немачкој на располагање.
3. Немачка војска је и у овом НАТО-рату 1999. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (и Црну Гору) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.

4. Ако пођемо од тога, да сте Ви, господине Председниче, сасвим правилно уочили констелацију снага и односа у Првом и Другом светском рату, и на основу тога препознали и признали немачку историјску кривицу на Балкану, што је наравно за свако поштовање, молим Вас за једно појашњење: Како је, наиме, могуће да сте Ви при овом последњем нападу немачке војске на суверену српску државу (трећем у XX веку) а уз исту констелацију снага и односа (немачка војска у оквиру једног војног савеза и локални Албанци против Срба) могли да уочите „погодност компензовања немачке историјске кривице“ из два светска рата?
Но нарочито ревностан при тадашњем оптуживању Срба у време НАТО-напада на Србију и Црну Гору 1999., опет за „геноцид“ и сада над Албанцима (још један прилог инфлационирању овог појма и следственом релативирању садржаја овог дефиниционог појма, али тиме nolens volens нпр. и Холокауста), био је на почетку рата тадашњи немачки министар иностраних послова и наследник Клауса Кинкела, дотични Јошка Фишер (Joseph Martin „Joschka“ Fischer), који је директно изједначавао Србе са немачким нацистима а косовске Албанце с Јеврејима:
„Милошевић упражњава национализам на начин, који није више био сматран могућим већ од четрдесетих година, од времена нациста и највећег процвата фашизма у Европи! Али моја генерација је питала наше родитеље: „Зашто је Холокауст могао да се догоди у Немачкој – и зашто се нисте одупрли?“ То је питање, које сами себи треба да постављамо сада у односу на Србију и Косово! Ја видим паралелу са тим примитивним фашизмом! Очигледно, тридесете године се враћају, и ми то не можемо да прихватимо!“
Занимљиво је да је и немачка лингвистика у то време уочила ово потенцирано редефинисање стварности од стране политичара и сместила га у прагматичну функцију апологетике сопственог делања дотичних.
Индикативна су научна запажања у том смислу, која су почетком „Косово-рата“ 1999. изнели у јавност немачки језички стручњаци Најдрун Кемпер/ Heidrun Kämper (Институт за немачки језик у Мајнхајму) и њен колега из Диселдорфа, Мартин Венгелер:

„Појединци из немачке Владе заступају сада ставове, против којих су раније редовно излазили на улице и демонстрирали. Сада они, међутим, употребљавају само дистанциране ознаке, као што су „борбене акције“ уместо ознаке „рат“, они се дакле не усуђују „да назову дете његовим правим именом“ (…) Не зове се, дакле, више „рат“ већ „циљ успостављања једног мирног Косова“ или – што звучи још авантуристичкије – то се сада назива „мисија насилног успостављања мира“. Бирају се, значи, „меке“ речи да би се оправдала војна интервенција. Зато се у склопу те легитимирајуће стратегије бира и назив „хуманитарна интервенција”, да би се истакла „правилност сопственог делања” (…) А када се противник оптужи и за геноцид, онда се сопствене радње приказују као „исправне и неопходне”… (подвучено од стране аутора)
Када је пак бивши српски председник Слободан Милошевић од стране српских власти био изручен Хашком трибуналу, то је изазвало разумљиву пажњу (не само) западних медија. Тако је и угледни немачки телевизијски програм „Феникс“/„Phoenix“ организовао јавну дискусију о томе у ударно вечерње време, у којој је учествовао на пр. и тадашњи председник немачког парламента (Бундестаг), Ханс-Улрих Клосе (Hans-Ulrich Klose).

Модератор је отворио дискусију, поставивши мени прво питање: „Ви сте кроз више наступа на немачкој телевизији познати као безрезервни противник политике Запада и НАТО-интервенције у бившој Југославији, али и као критичар политике Слободана Милошевића. Он се сада налази иза решетака у Хагу – да ли сте задовољни овим развојем ситуације?“
Мој одговор је гласио: „Не и то из два разлога. Господин Милошевић се већ налазио иза решетака у Београду и ако би ико имао право да му суди, то је српски народ, то су српски судови. А ICTY је за моја схватања превасходно политичка а тек потом формално-правна институција. Образложићу тај став следећим фактима:
Јуче је у истом овом ТВ-студију и у емисији са истом темом Ваш гост био и министар иностраних послова Немачке, господин Јошка Фишер и од њега смо врло опширно чули да је „међународна правда спора, али достижна“, да је хапшење „тог касапина са Балкана велики успех међународне заједнице истих вредности“, итд.

Фишер је, међутим, са које год тачке гледишта то посматрали, трећи немачки министар иностраних послова у XX веку, који је саодговоран за чињеницу да су немачки војници и сваки пут у оквиру једне војне алијансе (царска Немачка 1915, Хитлерова Немачка 1941. и данашња демократска НАТО-Немачка 1999) напали Србе у њиховој земљи и убијали их. Овог пута апсолутно противправно, кршећи (горе наведене, прим. аутора) све релевантне међународно-правне и немачке национално-правне одреднице, законе, акте и уговоре. Ако је ICTY дакле правна а не политичка институција – зашто господин Милошевић седи на тврдој оптуженичкој клупи у Хагу а господин Фишер у црвеној сомотској фотељи у Вашем студију и поучава нас о „спорој, али достижној међународној правди“? Зар ни оних, по западним наводима, 79 од стране НАТО-бомби и ракета – значи и од немачких војних пилота – убијене деце у Србији, која су од стране НАТО-спикера додуше редефинисана у само још једну „колатералну штету“, нису тј. не би била довољан разлог за једну правну институцију да барем отвори истрагу о томе?

Шта дакле подразумевају ICTY, господин Фишер и с његове стране апострофирана „међународна заједница истих вредности“, коју по немачком министру иностраних послова очигледно чине „НАТО-демократије“ и сви они, који њима следе, заправо под појмом „међународна правда“? Могу ли селективно право и селективна правда да уопште буду то, што њихови именујући појмови имплицирају?“
На ово питање није дошао ниједан аргументативни одговор, што је увек и један одговор.
Када, дакле, данас слушамо Виолу фон Крамон, препоручљиво је одупрети се искушењу, да то процењујемо као нешто девијантно, патолошко, не, све то је заправо само промишљено, испланирано, систематски утемељено и – доследно. А у којој мери су њене тврдње и захтеви апсурдни, јер неаргументовани, страни истини – кога то интересује?

Јер после ове политичке фазе, она ће можда основати сопствену консултантску фирму за мултинационалне концерне или пак ступити у фирму Јошке Фишера, свог врлог узора и идола данашњих Зелених, ко зна?
А шта је са политичком партијом Зелених?
Тја, њени данашњи функционери су се одавно одрекли пацифистичког наслеђа Петре Кели и Герта Бастијана. Јер шта је лакше, пробитачније и прагматичније од распродаје идеала, када се човек једном дочепао полуга политичке моћи?
Ни то није тако редак начин да се слави (етички очишћени) „амерички сан“.