Владимир Умељић: КАКО ИЗМИРИТИ ПОТОМКЕ ЖРТАВА СА ПОТОМЦИМА ЏЕЛАТА? (Један апел хрватској младежи)

(Владимир Умељић) фото: vidovdan.org

Како залечити ране из прошлости, како из несугласица доћи до сагласја? Наравно, само путем истине, искрености и спремности да се погледа чињеницама у очи. На начин, дакле, који демонстрирају Немци и Јевреји од краја Другог светског рата и Холокауста па до данас.

Једна од тешкоћа на путу измирења Срба и Хрвата је чињеница да Србоцид хрватске државе 1941-1945. није био само расистички, већ шта више примарно милитантно-римокатолички тј. „крижарски“ условљен, као и да добар део Хрвата потиче од српских конвертита, који су убијајући и покатоличавајући своју истокорену сабраћу тада убијали и поново покатоличавали своје порекло, своје сећање, (пот)свест и савест.

То је страшни начин, на који су се сви ковертити у историји увек изнова морали доказивати. Раскол у једном роду, једна нова и надасве битна детерминанта са шта више црквеним предзнаком показала се не оплемењујућом, већ као црна образина, која спремно кује окове, оштри ножеве и пали ломаче.

А потом здушно пориче да се било шта од тога догодило.

Можда би таквима, ко зна, на путу ка истини могао да помогне натпис на улазу у крипту једне њихове, римокатоличке цркве капуцинског реда, по имену Santa Maria Immacolata у Риму, изграђене 1628-1631, где стоји:

„То што сте ви сада, ми смо били. То што смо ми сада, ви ћете бити.“

 

Најтегобније и најтеже питање човек увек првенствено поставља сам себи. Једно такво је оно, које су аутори из Крајине Никола Мишчевић и Бранко Миљевић у својој књизи „Крајина у души“ поставили:

„Могу ли ја више да волим, него што непокајани душмани мрзе?“

То себе питају Срби из Крајине, у којој су већ у лето 1941. Хрвати, после масовног убиства српских цивила у њој, уништили српску православну цркву у Глини, изграђену од Бартола Федбингера у стилу барокног класицизма, и тиме разорили и један културни споменик сопствене историје од заправо непроцењивог значаја.

Ту је, наиме, године 1846. по први пут, значи премијерно изведена једна композиција (српски црквени хор) српског композитора из Глине, Јосифа Руњанина, који почива на гробљу у Новом Саду.

Назив композиције је „Лијепа наша…“, то је химна тадашње и данашње Хрватске.

Споменик овим невиним жртвама Србоцида хрватске државе 1941-1945. је, после последњих грађанских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају 20. века, преименован у „Хрватски народни дом“, где се гордо слави „хрватска тисућегодишња култура“.

Исти принцип бестидног гажења свих принципа хуманизма, који је довео дотле да на месту некадашњег концентрационог логора за децу у Сиску из времена Другог светског рата, где је енормни број мале Србчади био зверски убијен, данас стоји огромна и модерна дискотека.

Исти принцип, по коме би значи светковање „Бала вампира“ требало да заглуши злокобни ехо „србосјека“, секире и маља из 1941-1945, као и свих „Бљескова“ и „Олуја“ са краја прошлог века  Колико смисла под овим околностима, дакле, уопште има питање – како измирити потомке жртава са потомцима џелата?

Није тешко аргументовано побити дубоко неморалне и заправо бесмислене, јер ничим образложене тврдње хрватских водећих елита, Туђмана („У Јасеновцу је од свих могућих узрока умрло највише око 30.-40.000 људи…“), кардинала Кухарића („Око 40.000 жртава, које се приписују Јасеновцу…“), бискупа Језеринца („Очекујемо да Јевреји и Срби буду захвални кардиналу Степинцу…“) и др.

Јер не само логори Даница, Јадовно, Госпић, Сисак, Јастребарско, Јасеновац, итд. већ и црква у Глини, Пребиловци, Козара, Велебит, Паг, Гаравице код Бихаћа, Пркос Ласињски, село Бовић (Вргин Мост), Шарговац, Дракулићи, итд. сва та масовна стратишта српских жртава геноцидне хрватске државе 1941-1945. несумњиво су доказана бројним, провереним и проверљивим историјским изворима.

Хрватске водеће елите (клерикална, политичка и интелектуална) заступају тај став свесно и намерно, но тешко, заправо искључено да се то може рећи за данашњу хрватску младеж, док се забавља и слави живот у дотичној дискотеци у Сиску, плешући буквално на месту смрти, на губилишту, где су хиљаде српске од родитеља отете деце последњи пут виделе светло дана.

Не, много је вероватније да се ради о незнању, о поразној и неодговорној, грешној и погрешној необавештености. Јер како себи представити да би неко могао да ужива у укусним сендвичима и мирисним коктелима а знајући да су пре осамдесет година бројна деца на том истом месту умирала, јер им је била ускраћивана и кап воде и мрвица хлеба? Да су деца била гажена и шутирана, кундачена и до смрти пребијана ту, где се млади данас држе за руке и смеју, грле и љубе?

Да ли су се хрватске водеће елите огрешиле о Србе?

Да, несумњиво и то врло тешко, најкасније од 19. века, од расистичких идеолога Анте Старчевића, Ива Пилара и Исидора Кршњавог, итд. који су утрли пут Србоциду хрватске државе 1941-1945, па све до данашњег дана.

Да ли су се хрватске водеће елите огрешиле о сопствене младе нараштаје?

Да, несумњиво и то нимало безазлено. Јер искуствено је сазнање да се истина увек пробије, кад-тад изађе на светло дана. Кад се неко, значи, дави у мору (овде лажи) онда постоје само две могућности – или ће се он удавити и потонути у ништавило или успети да исплива и удахне ваздух (овде истине).

Може се поћи од тога, да би за свакога или барем та убедљиву већину људи смело да буде врло мучно и оптерећујуће сазнање, да им се читавог живота путем страшних лажи сакатила и поништавала основна људска емпатија и била ускраћена могућност живљења принципа етике и морала.

Када би одједном постали свесни шта је то, што већ деценијама прати њихову свакодневницу, од извикивања „За дом спремни!“, преко „Србе на врбе!“ односно „Убиј, убиј, убиј Србина!“, па до разних Томпсона и свих њихових .Чавоглава.

Јер кривица за злочине никада није колективна а камоли наследна, не погађа значи ни хрватске младе генерације, иако потомке џелата, но нико их не може одрешити од одговорности за садашњост и будућност, коју деле са младим генерацијама Срба, али и Јевреја и Рома, иако потомцима жртава геноцидне хрватске државе 1941-1945.

Тај пут ни за кога није лак а за младе Хрватице и Хрвате несумњиво најтежи, али другог (човека достојног) пута нема. Можда ће им, међутим, бити од помоћи (или утехе) једна констатација Надин Гордимер, носиоца Нобелове награде за књижевност из Јужне Африке, где је превладавање нечовечне апартхејдске прошлости било и остало врло тешко и мукотрпно:

„Истина није увек лепа, али трагање за њом јесте.“

Закључно, један позитивни пример који би младим Хрватицама и Хрватима смео просторно, временски и судбински да буде много ближи од нпр. Јужне Африке. Јер геноцидна нацистичка Немачка је била тутор геноцидне хрватске државе 1941-1945. и њене водеће елите чине од краја Другог светског рата па до данас оно, што хрватске све време избегавају.

Овде кратки извод из говора о Холокаусту, од стране Председника СР Немачке, Јоханеса Рауа, пред израелским парламентом Кнесетом у Тел Авиву, од 16. фебруара 2000:

„Лице у лице са народом Израела смерно се клањам пред убијенима, који немају гробова, пред којима бих могао да замолим за опроштај. Молим опроштај за оно, што су Немци починили, опроштај за мене и за моју генерацију а ради наше деце и деце наше деце, чију будућност бих желео да видим раме уз раме са децом Израела.“

Полазећи од тога да међу овде ословљенима има хришћана, то желим да их подсетим на Христове речи, које би додуше сасвим сигурно и за друговерне односно и за атеисте биле више него поучне и корисне:

„Ви ћете препознати истину и она ће вас учинити слободнима.“

А ако им на том путу ка истини као препрека стоји сопствени понос, како се слављење сопствене сујете („Ја сам у праву, јер хоћу да сам у праву!“) не ретко назива, нека промисле о Соломоновој старозаветној мудрости:

„Понос долази пре пада.“

На испиту те одговорности хрватске елите су поразно пале и даље падају. Докле год је то тако, питање како измирити потомке жртава са потомцима џелата нема смисла, јер одговор може само да гласи – никако.

Та процена смисла важи и за још једно питање, које су у својој књизи поставили горе већ једном цитирани аутори из Крајине, потомци жртава и сами жртве, Никола Мишчевић и Бранко Миљевић: „Колико да се васколиким свијетом светим а колико да праштам?“

Јер освета никада није решење а заиста опростити може само Бог. Ко уопште има право да опрашта у име невиних жртава, у име мртвих? А они могу још само да поруче:

„То што сте ви сада, ми смо били. То што смо ми сада, ви ћете бити.“

Једино заједничко, значи, што у овом тренутку спаја потомке џелата и потомке жртава геноцидне хрватске државе 1941-1945. то је, још једном, одговорност за садашњост и будућност, која се без прошлости и истине о њој не може преузети и живети. Један обећавајући почетак би био сложити се, да та одговорност примарно служи хуманистичком принципу:

„Никад више!“

То би био почетак рађања наде и слављења живота уместо смрти, следећи Светом Рождеству Христовом.

?>